Zakon s dugom bradom

Položaj verskih zajednica u Srbiji neregulisan je od 1993, kada je stavljen van snage do tada važeći Zakon o pravnom položaju verskih zajednica. Tokom protekle decenije napisano je šest verzija nacrta novog zakona o crkvama i verskim zajednicama, od kojih nijedna nije došla do statusa predloga. Vlada Srbije je 6. marta prihvatila Nacrt Ministarstva vera, pa se među 42 zakona koji čekaju da dođu na red za skupštinsko glasanje nalazi i ovaj, o crkvama i verskim zajednicama.

Prema osnovnim odredbama ovog predloga zakona svim verskim zajednicama zajamčena je jednakost koja je zasnovana na međunarodnim zakonima i ratifikovanim sporazumima. Međutim, u delu koji reguliše pravni položaj crkava i verskih zajednica ostala je podela zbog koje su raniji nacrti najčešće bili kritikovani. Naime, u predlogu zakona i dalje postoji razlika između takozvanih tradicionalnih i konfesionalnih verskih zajednica. U tradicionalne spadaju Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva, Slovačka evangelistička crkva, Hrišćanska reformatorska crkva, Evangelistička hrišćanska crkva i Islamska i Jevrejska zajednica. Po jednostavnom kriterijumu, tradicionalne su one verske zajednice koje su pre početka Drugog svetskog rata važile kao priznate u Kraljevini Jugoslaviji. Status konfesionalnih zajednica priznat je Hrišćanskoj baptističkoj crkvi, Hrišćanskoj adventističkoj crkvi i drugim verskim organizacijama koje su registrovane po Zakonu o pravnom položaju verskih zajednica iz 1953. i 1977. godine. Nejasno je zbog čega su autori Predloga zadržali ovu podelu, s obzirom na to da je postupak registracije isti za sve, a identična su im i prava i dužnosti koje zakon propisuje. Miodrag Živanović, predsednik Glavnog odbora Hrišćanske adventističke crkve, kaže u razgovoru za „Vreme“, da je ideja o podeli prisutna od samog početka rada na Nacrtu zakona o crkvama i verskim zajednicama: „Od kako se radi na ovom zakonu, u osnovi je uvek bila jedna ista ideja, da se napravi nekakva podela. Nejasno je po kom kriterijumu su verske zajednice svrstane u konfesionalne, nejasno je da li su to crkve ili nisu. U jednom trenutku je bilo reči o tome da SPC treba da ima privilegovan status – nismo bili protiv toga, nije u tome problem, neka ima privilegovan status – ali naša prava kao vernika drugih crkava treba da postoje. Osnovno je da ja kao vernik i građanin treba da osećam da sam jednak sa drugim ljudima.“ Obrazlažući razloge za pravljenje razlike između tradicionalnih i konfesionalnih verskih zajednica, Milan Radulović, ministar vera u Vladi Srbije, kaže da zakon ne deli crkve, već konstatuje činjenicu o postojanju podela u ranijim socijalnim, kulturnim i istorijskim procesima: „Uvažavanje ove činjenice je neophodno, jer u Srbiji ne postoji jedna, već više hrišćanskih crkava. Dakle, verski pluralizam je sastavni deo naše tradicije i kulturne istorije. Klasifikacija i tipologizacija crkava u zakonu neophodna je da bi se afirmisao i zaštitio verski pluralizam u društvu.“

Zašto je autorima zakona bilo bitno da naprave ovu razliku, ako je za sve predviđen jednak tretman? Možda zato što su Zakonom o porezima na imovinu poreskih obaveza oslobođene samo tradicionalne crkve i zajednice? Po mišljenju Miodraga Živanovića, reč je o nepravdi: „Mi smo i do sada plaćali porez – nije to veliki problem, ako treba plaćaćemo ga – ali nije dobro što smo mi u drugačijem položaju od ostalih crkava. Ako svi plaćamo porez, svi poštanskim markicama plaćamo za hram Svetog Save, otkud nepravda u različitom statusu, da zakon jedne oslobađa, a druge ne.“

S druge strane, predloženi zakon predviđa poreske olakšice za sve crkve i verske zajednice, kao i mogućnost da sredstva za penzijsko, zdravstveno i invalidsko osiguranje sveštenika i verskih službenika budu obezbeđena iz republičkog budžeta. Iznos novčanih sredstava za ostvarivanje socijalnih prava treba da bude utvrđen srazmerno broju vernika prema popisu stanovništva. Za verske zajednice s malim brojem vernika ostavljena je mogućnost primene načela pozitivne diskriminacije. Međutim, kada je reč o tome kako će ove zakonske odredbe izgledati u praksi, u javnosti postoji doza skepse. Po mišljenju prof. dr Vladimira Ilića iz Centra za razvoj civilnog društva, član zakona koji dopušta pozitivnu diskriminaciju uopšte se ne odnosi na male verske zajednice. „Nažalost, obrnuto je. Pošto zbog uslovljavanja međunarodne zajednice – pre svega Saveta Evrope – ne postoji mogućnost diskriminacije malih verskih zajednica, ide se na takozvanu pozitivnu diskriminaciju onih koji inače stoje bolje od ostalih“, kaže Ilić za „Vreme“, pa se pozitivno diskriminiše – prvo SPC, potom još šest verskih zajednica koje su inače etablirane i koje inače ovde relativno dobro stoje.“

KOL’KO VAS JE?: Da li će i ko će biti pozitivno diskriminisan, videćemo tek kada zakon počne da se primenjuje. Međutim, u vezi sa raspodelom finansijskih sredstava postoji nejasnoća u samom zakonu. Kriterijum za raspodelu novca jeste broj vernika utvrđen popisom stanovništva. Ko god da je određivao ovakav kriterijum, očigledno je zaboravio da građani nisu obavezni da prilikom popisa odgovore na pitanje koje se odnosi na veroispovest. Čini se da to niko nije imao u vidu, jer i u obrazloženju zakona stoji „podatak“ da su 95 odsto građana Srbije – vernici. Ministar Radulović kaže da su ovi podaci objavljeni u knjizi Republičkog zavoda za statistiku za 2002. „Iako potpuno tačni, ovi podaci nisu relevantni za duh zakona o crkvama i verskim zajednicama.“ Prema informacijama koje je „Vreme“ dobilo u Republičkom zavodu za statistiku, podaci o veroispovesti utvrđuju se na osnovu podataka o nacionalnosti od kojih se zatim oduzima procenat građana koji su se izjasnili kao ateisti – ali bez obaveze da se izjasne o nacionalnosti. Komentarišući ovaj podatak, Miodrag Živanović kaže da je i sam pokušavao da dođe do informacije o tačnom broju pripadnika Hrišćanske adventističke crkve: „Kada sam tražio te podatke od Zavoda za statistiku, rekli su mi da ih nemaju. Ako su izjednačavali srpstvo sa pravoslavljem, verovatno sam i ja tamo ubrojan u pravoslavce, iako sam adventista.“ Koristeći u najmanju ruku nepouzdane podatke, po mišljenju Vladimira Ilića, Ministarstvo vera radi nešto što ne bi smelo: „Prvo, podatke o konfesionalnoj pripadnosti predstavlja kao podatke o verovanju u boga i, drugo, koristi podatke koji su dati pod delikatnim okolnostima, pošto vas popisivači upozoravaju da ne morate da odgovorite.“ Ilić dodaje da na taj način dobijeni podaci ne mogu biti ravnopravni sa drugim dobijenim na popisu, te da je u najboljem slučaju reč o velikom nesporazumu, a u najgorem – o grubom falsifikatu jednog od organa izvršne vlasti. Svoju tvrdnju Ilić potkrepljuje rezultatima istraživanja koje je sprovelo Odeljenje za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu: u verski homogenoj, braničevskoj eparhiji, koju naseljavaju mahom Srbi, dva odsto stanovništva se redovno ispoveda, a četiri odsto pričešćuje.

BOLJE OD NAJGOREG: Kad se uzme u obzir sve do sada rečeno, iznenađujuće je što se sagovornici „Vremena“ uglavnom slažu u tome da je ovaj predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama ipak – dobar. Stvar je, ipak, samo u tome što je on bolji od prethodnih verzija nacrta zakona. Predsednik Saveza jevrejskih opština Aca Singer kaže da je Jevrejska zajednica generalno zadovoljna zakonom, iako u njemu postoje mnoge nejasnoće: „U principu, mi smo zadovoljni tim predlogom jer on prihvata ono što je istorijski tačno: da smo mi tradicionalna zajednica, izjednačeni sa ostalima. Mi uvek imamo problema oko toga šta smo i kako smo registrovani. Nismo želeli da se registrujemo kao udruženje građana, jer mi to nismo. Sad nam je data osnova da svoj status zakonski regulišemo“ Singer dodaje da mu nisu najjasniji članovi zakona koji regulišu finansiranje verskih zajednica, ali smatra da je bolji jedan nesavršen zakon nego da ova oblast uopšte nije regulisana. Vladimir Ilić ističe da je glavni razlog zbog kog je Centar za razvoj civilnog društva ipak podržao Predlog zakona taj što je ova verzija neuporedivo manje loša od svih prethodnih, jer su iz nje izbačeni neki elementi u kojima se očitavala najgrublja diskriminacija. Po njegovom mišljenju, Predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama predstavlja do sada najplodniji kompromis između zahteva međunarodne zajednice – koja zabranjuje svaku vrstu diskriminacije, i želje izvršne vlasti – da Srpska pravoslavna crkva ima poseban položaj: „Ono što je dobro jeste da zakon uopšte postoji, jer imamo seriju loših posledica odsustva zakona. Ustav je previše dalek i ne može da štiti pripadnike malih verskih zajednica pa su oni izloženi zlostavljanju i mnogo većoj diskriminaciji nego ukoliko postoji zakon koji ih štiti i koji se izvršnoj pa i sudskoj vlasti može stavljati pod nos“, kaže Ilić.