foto: jan valo
Kada je 2002. godine Lafarž kupio cementaru u Beočinu, građani su očekivali bolje plate i čistiji vazduh. Međutim, novi vlasnici su umesto prirodnog gasa počeli da koriste daleko štetniji petrol-koks i da spaljuju opasni otpad. Inspekcija je 2019. godine ustanovila da su u vazduh ispuštane velike količine toksičnih materija, ali sudski proces nije na vidiku. I u Beočinu to nikoga ne čudi
Iz kuća u nizu smeštenih pored glavnog puta u Beočinu glasno odzvanja kašalj. Srećom nije od korone, ali nije ništa manje zlokoban. „Ne možemo da dišemo više od prašine. Od novembra 2019. se osećam loše. Kada bi samo neko mogao da me odvede kod pulmologa“, kaže nam starija žena dok sa stola briše sloj prašine debeo skoro centimetar. „Ovo je samo ono što se nakupilo od juče“, kaže dok nas poziva da sednemo.
Njena kuća nalazi se preko puta cementare Lafarž u Beočinu, jedne od tri najveće u Srbiji. Inspekcija je 2019. godine ustanovila da je cementara u vazduh ispuštala velike količine toksičnih materija i najavila da će slučaj predati nadležnom sudu. Proces se, međutim, ne nazire.
Naša sagovornica je nepoverljiva prema novinarima. Čula je da je nedavno u Sloveniji nakon akcije ekologa i novinara zatvorena Lafaržova cementara. Ne želi da se tako nešto desi i u Beočinu. „Kakve mi koristi imamo od toga što vi pišete? Ceo svoj radni vek sam provela u toj fabrici. Moji najbliži i dalje tamo rade, ja im želim samo najbolje. Ali želim da prestanu da nas truju. Eh, kada biste u tome mogli da nam pomognete….“, kaže hraneći kokoške, dok novi oblak prašine pada na kuću.
Beočin se nalazi u podnožju Fruške gore, sat i po vožnje od Beograda i pola sata od Novog Sada. Kada su novinari BIRN-a posetili grad, gusti oblak dima prekrivao je obližnje kuće. Građani kažu da je u pitanju opasni otrov, menadžeri u fabrici da je to bezopasna vodena para.
Prva fabrika cementa u Beočinu počela je sa radom 1839. Te godine cement iz ove fabrike korišćen je za izgradnju čuvenog lančanog mosta između Budima i Pešte u Mađarskoj.
Fabrika beleži bum nakon Drugog svetskog rata kada se Beočin širi, grade se višespratnice, moderna sportska dvorana, u grad dolaze mladi željni posla. Beočin postaje jedan od simbola industrijske revolucije tadašnje komunističke Jugoslavije. Cement iz Beočina koristio se za gradnju svih najvažnijih objekata u Jugoslaviji, ali i u inostranstvu, pošto je cement bio veoma cenjen zbog svog kvaliteta. Firma je nakon Drugog svetskog rata bila nacionalizovana i postala je državno vlasništvo.
Nakon promena oktobra 2000. godine, nova demokratska vlast, u nedostatku novca i nemogućnosti da vodi velike kompanije, kreće u prodaju državnih firmi. Cementaru 2002. godine kupuje francuski Lafarž, koji od 2015. godine postaje deo švajcarske grupe Lafarž–Holcim. Bila je to jedna od prvih privatizacija u Srbiji i nije protekla bez kontroverzi. Srbija ima tri cementare i sve tri je prodala u isto vreme. Prema pisanju nedeljnika „Vreme“ iz januara 2002. godine, iako je Beočinska cementara bila najbolja, prodata je po najlošijim uslovima.
Francuski Lafarž kupio je 70 posto Beočinske cementare za oko 60 miliona dolara, uz obavezu investiranja dodatnih 27,46 miliona dolara. Godine 2011. Lafarž je otkupio i preostalih 30 posto i postao stopostotni vlasnik kompanije.
I u bivšoj Jugoslaviji Beočin je bio jedan od najzagađenijih gradova, ali čini se da se stvari dodatno pogoršavaju nakon što je 2002. do tada državnu fabriku kupio Lafarž. Godinu dana kasnije rukovodstvo fabrike odlučuje da umesto prirodnog gasa, koji je do tada korišćen, počnu sa upotrebom petrol-koksa, prljavog nusprodukta prerade nafte koji sagoreva na visokim temperaturama. Razlog je cena – petrol-koks je daleko jeftiniji od prirodnog gasa. Ali i daleko opasniji jer sadrži veliku količinu mikročestica, sumpor-dioksida i čađi.
Od 2011. godine u fabrici se spaljuje komunalni otpad, a 2018. fabrika dobija integrisanu dozvolu koja im omogućava da spaljuju medicinski otpad, automobilske gume, opasna ulja i plastiku. „Oni tvrde da u njihovim pećima visoke temperature uništavaju sve štetne materije, što nije tačno. Rotacione peći u cementarama nisu projektovane za spaljivanje otpada“, kažu u organizaciji Spasimo Beočin, navodeći da su filteri u cementarama dizajnirani samo za cementnu prašinu, ne i za otrove koji nastaju spaljivanjem opasnog otpada.
Predstavnici Lafarža kažu za BIRN da od samog početka svog poslovanja u Srbiji rade na unapređenju procesa proizvodnje cementa. „Za tu namenu smo, kroz modernizaciju opreme i optimizaciju procesa, uložili preko 150 miliona evra, čime smo znatno unapredili stanje životne sredine u Beočinu jer su sva naša postrojenja pokrivena filterima koji obezbeđuju da su emisije značajno ispod graničnih vrednosti propisanih zakonom i integrisanom dozvolom za rad“, kažu u Lafaržu, navodeći da su svi filteri „projektovani tako da obezbede emisije niže od dozvoljenih vrednosti bez obzira na vrstu energenta“ koji se koriste.
Okolne zemlje – Slovenija, Hrvatska – zabranile su upotrebu alternativnih goriva u proizvodnji cementa zbog velike opasnosti po životnu sredinu. To je urađeno i u Kosjeriću nakon protesta. Tamošnji pedijatar rekao je kako je dokazano da štetni vazduh izaziva povećan broj bolesti pluća kod dece, kao i rak kod odraslih.
U Beočinu niko od lekara s kojima smo stupili u kontakt nije bio spreman da razgovara sa nama. Jedini podaci do kojih smo uspeli da dođemo bili su sa srpskog pravoslavnog groblja. Tokom tri godine (2017–2019), tamo je sahranjeno 99 stanovnika Beočina. Od toga, njih 27, nešto manje od trećine, umrlo je od kancera. Prosek umrlih u Srbiji je 21 odsto.
U vreme kada je Lafarž kupio firmu, u njoj je radilo 2.040 radnika, mahom iz Beočina. Mediji su tada pisali da su radnici dobili ogromne naknade, da su kupovali po nekoliko automobila, kuće… Danas u cementari radi svega nekoliko stotina ljudi. „Nijedan direktor niti top menadžer firme više ne živi u Beočinu. Poslednji se odselio mesec dana pre početka korišćenja smeća“, kažu u organizaciji Spasimo Beočin.
BOLJE NEK NAS I TRUJU, ALI DA IMAMO POSAO
Novinari BIRN-a proveli su celu prošlu jesen u Beočinu prikupljajući podatke o zagađenju i svedočenja ljudi. Reč koja se pojavljivala u svim razgovorima bila je – strah. „Svi se plaše za svoje pozicije, nemojte im zameriti“, kažu u udruženju Spasimo Beočin. „Nije problem u Lafaržu, već u sistemu. Cela opština zavisi od jedne kompanije. Beočin bi bez te fabrike nestao. Ljudi razmišljaju – bolje nek nas i truju, ali da imamo posao“.
Spasimo Beočin je neregistrovana organizacija koja je aktivna od 2015. godine, pre svega putem društvenih mreža. Imena članova udruženja nisu javna – i oni žele da tako i ostane. „Ukoliko bi se saznalo ko smo, sigurno bi bilo posledica. Neki od nas rade u kompaniji, neki su radili, nekima rade najbliži prijatelji i rodbina“, kaže nam jedan od lidera organizacije. U jednom trenutku dodaje: „Mada razmišljamo da u jednom trenutku kažemo ko smo i da snosimo eventualne posledice, jer se ovako više ne može“.
Fejsbuk stranica ima nekoliko hiljada pratilaca i veoma je aktivna, ali kada je potrebno pokrenuti neku akciju, tu već dolazi do problema. „Pitaju nas zašto ne organizujemo proteste. Nismo uspeli da prikupimo 20 potpisa za peticiju, ljudi se plaše, a kamoli da organizujemo neke proteste“.
Od desetak žitelja Beočina koji žive u samoj blizini cementare, samo je Jovan Ignjatović pristao da priča pod imenom i prezimenom. „Već sam star, ne plašim se više ničega“, kaže. Zajedno sa svojim komšijama žalili su se cementari, opštini, inspekcijama – svima za koje su verovali da bi im mogli pomoći. Na kraju su od cementare dobili odštetu u vrednosti od 700 evra. „Šta ja mogu da uradim sa tim novcem? Čak se pričalo da će nam ponuditi 12.000 evra za preseljenje, ali od toga nije bilo ništa“, kaže Ignjatović.
ŠTA JE ZATEKLA INSPEKCIJA
Inspektori Pokrajinske inspekcije za zaštitu životne sredine Vojvodine obišli su cementaru 21. novembra 2019. godine kako bi izvršili vanredni nadzor. U izveštaju koji je inspekcija poslala u Radio 021 navode da su tom prilikom utvrdili da je cementara ispuštala u vazduh štetne materije čak 200 puta veće koncentracije nego što je to dozvoljeno.
Inspekcija je analizirala podatke u periodu od 31. avgusta 2019. do 21. novembra 2019. godine. Zabeleženo je da je u septembru te godine cementara ukupno 62 puta ispuštala hlorovodonik, čije su vrednosti prelazile propisanu vrednost za 200 odsto. U oktobru 2019. godine cementara je u vazduh ispuštala praškaste materije, sumpordioksid, fluorovodonik, hlorovodonik, amonijak i azotne okside iznad dozvoljenih graničnih vrednosti emisija. U tom periodu čak 847 puta te vrednosti su prelazile 200 odsto dozvoljene vrednosti. U novembru 2019. godine cementara je ispuštala zagađujuće materije — praškaste materije, sumpordioksid, hlorovodonik i amonijak u vazduh iznad dozvoljenih graničnih vrednosti emisija. Ukupno 316 puta je srednja polučasovna vrednost prelazila 200 posto granične vrednosti emisije za ove zagađujuće materije.
Inspekcija je utvrdila i da je Lafarž koristio 963 tone opasnog otpada bez prethodne kontrole kvaliteta. Inspekcija je najavila da će doneti rešenje kojim će se od kompanije tražiti da sprovede mere kojima bi se uklonile uočene nezakonitosti. Takođe, inspekcija je najavila da će podneti i prijavu nadležnom sudu. Međutim, dve godine kasnije, sudski postupak se ne nazire.
Iz Lafarža za BIRN kažu da „kada je u pitanju inspekcijski nadzor iz 2019, Lafarž je u svemu postupio po rešenju inspekcije“, kao i da nemaju „saznanja o tome da je pokrenut postupak“.
Zlatko Todorčevski iz Evropskog pokreta u Beočinu kaže da je to sve jedna „farsa“ i „pozorišna predstava“. „Neće biti nikakvog suđenja“, siguran je on.
ŠTA SE SVE SPALJUJE
BIRN je stupio u kontakt sa jednim radnikom cementare koji je radio u delu gde je spaljuje opasni otpad. Pristao je da govori za BIRN pod uslovom da mu garantujemo anonimnost. „Bilo je tu svega, od motornog ulja, preko naftnih muljeva, medicinskih špriceva do otpada životinjskog porekla. Iz laboratorije sam dobio informaciju da živa uspeva da izađe kroz filtere, ali svima nam je rečeno da ćutimo i da po ugovoru koji smo potpisali, ne smemo da pričamo o poslu. I ljudi su se zaista tako ponašali. Bilo je ljudi koji su dobili rak, ali smo svi razmišljali samo kako da zaradimo pare. To nam je jedino bilo važno“, kaže ovaj sagovornik.
Ekolog iz Novog Sada Goran Vučićević tvrdi da cementara u poslednje vreme više zarađuje spaljivanjem otpada nego prodajom cementa. „Pričaju nam kako iza spaljivanja otpada stoji ekologija, a zapravo sve je čist profit“, kaže. On je izračunao da Lafarž godišnje spali 10.000 tona guma i da iz državnog budžeta za tu uslugu dobije 3600 dinara po toni. „Dakle, Lafarž dobije od građana 36 miliona dinara godišnje da bi nas trovao“, kaže Vučićević.
Za sve to vreme imali su potpunu podršku lokalnih vlasti, kao i vlasti na nacionalnom nivou, koja je želela da se dodvori stranim investitorima, pa makar i na štetu ekologije. „Najstrašnije je što Lafarž i ostali zagađivači imaju svoje saučesnike u vrhu države“, kaže za BIRN Zlatko Todorčevski iz Ekološkog pokreta Beočina.
Toga su svesni i u drugom ekološkom udruženju u tom mestu – organizaciji Spasimo Beočin. „Ukoliko pogledamo zakon, dozvole – možemo jasno da kažemo da cementara u Beočinu ne krši nijedan od tih dokumenata. To i jeste najveća tragedija“, kažu u ovom udruženju.
Kao jedan od apsurdnih primera navode obavezu po kojoj je fabrika dužna da dva puta godišnje odradi testiranje opasnih materija, uključujući i furane i dioksine. Fabrika može sama da izabere laboratoriju koja će raditi ta istraživanja, a istraživanje se radi onih dana kada ih fabrika pozove. „Naravno, tih dana oni smanje ispuštanje otrova i rezultati budu dobri“, kažu iz organizacije Spasimo Beočin, navodeći da čak ni takve informacije fabrika ne saopštava javno.
U kompaniji Lafarž za BIRN kažu da sve vrste merenja rade u skladu sa propisanim zakonima. „Merenja se vrše od strane ovlašćene sertifikovane ustanove, sa liste Ministarstva zaštite životne sredine. Osim redovnih godišnjih merenja, monitoring emisija obuhvata i kontinualna merenja preko analizatora ugrađenih na emiterima na način i u skladu sa integrisanom dozvolom i zakonskom regulativom“, kažu u Lafaržu navodeći da o rezultatima merenja obaveštavaju nadležne organe – Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine i Agenciju za zaštitu životne sredine.
Zlatko Todorčevski iz Ekološkog pokreta u Beočinu kaže kako je neophodno da neko nezavisno telo kontroliše nivo toksina i da ih javno saopštava. „Trenutni srpski zakon dozvoljava cementari da sama sebe kontroliše. To je ludilo. To ne postoji ni u Africi“, kaže on.
U Sloveniji, na primer, Lafarž je bio u obavezi da ispitivanja vrši na dnevnoj bazi i da ih objavljuje javno. Ovo je „iskoristio“ Uroš Macerl, slovenački farmer koji je postao poznat pošto je 2017. godine dobio Goldman Environmental Prize, koja je pandan Nobelovoj nagradi. Macerlova farma nalazi se odmah pored cementare. Godinama je gledao kako prašina i ostali štetni produkti uništavaju zdravlje njemu, njegovoj porodici i komšijama.
„Prvo su krenuli sa pričom o spaljivanju medicinskog otpada i onda su prešli na petrol-koks. Od petrol-koksa do opasnog otpada nije dalek put, navodno i dozvole za spaljivanje dobijaju se lakše jer i petrolkoks je sam opasan otpad, pun teških metala i halogena, i njegova upotreba u cementari već je sama po sebi veliki problem“, kaže on za BIRN.
Među ključnim dokazima bio je izveštaj Onkološkog instituta u Ljubljani, u kome se navodi da „stanovnici Zasavje statistički više oboljevalju od raka u odnosu na ostale regione Slovenije“. Takođe se navodi da „ljudi koji žive blizu fabrike cementa u Trbovlju imaju povećani rizik da obole od raka“.
„Mi nismo radili hemijske analize, ali smo veoma podrobno studirali monitoringe i analize, koje je po zakonima morala uraditi sama cementara i upoređivali smo emisije pojedinačnih supstanci sa njihovima dozvoljenima graničnima vrednostima“, kaže on.
Macerl se žalio Evropskoj komisiji koja je 2015. godine stala na njegovu stranu. Lafarž je bio primoran da zatvori fabriku.
Macerl je za to platio visoku cenu. Napustila ga je žena, a stanovnici Trbovlja su ga često napadali da je odgovoran što to mesto propada nakon što je fabrika zatvorena i što su ostali bez posla.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
