Zadnja stanica – izbori

Svi hvale Aleksandra Vučića. Prvo botovi SNS-a na društvenim mrežama, a onda i Federika Mogerini, visoka predstavnica Evropske komisije zadužena za bezbednost i spoljne poslove, pa tradicionalno Johanes Han, komesar za susedsku politiku, te posredno Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Ruske Federacije. On je „mudrom i smirenom odlukom“ da vrati voz na relaciji Beograd – Kosovska Mitrovica u subotu 14. janura 2017. godine sprečio izbijanje potencijalno velikog sukoba između Srba i Albanaca, jer je specijalna jedinica kosovske policije ROSU već bila prispela na sever Kosova i spremala se da interveniše u slučaju da voz pređe granicu.

Dva dana su mediji u Srbiji i na Kosovu „goreli“ zbog ovog događaja, a u samoj pripremi ništa posebno nije ukazivalo, sa srpske strane, da bi do toga moglo da dođe. Marko Đurić, šef Kancelarije za KiM Vlade Republike Srbije i potpredsednik SNS-a, najavio je ranije uspostavljanje nove linije na pruzi Beograd–Mitrovica, one koja po tom režimu ne funkcioniše još od rata 1998/99. godine i ta njegova najava je više naišla na čuđenje i podsmeh u Srbiji zbog izgleda samog voza.

Međutim, u isto vreme, ministarka za dijalog u Vladi Kosova Edita Tahiri, tražila je od evropskih i drugih međunarodnih partnera da se spreči dolazak tog voza na Kosovo, jer takav kakav je, svojim izgledom provocira osećanja Albanaca jer negira nezavisnost Kosova. Takođe, u predvečerje pred inauguraciju novog predsednika SAD Donalda Trampa, predsednik Kosova Hašim Tači bio je u poseti odlazećem potpredsedniku Džou Bajdenu, a srpski se predsednik Vlade Vučić bavio berzom i održivim razvojem u Indiji. Na kraju, izgleda da se Tači više od Vučića bavio onim što će se dogoditi za vikend 14. i 15. janura 2017, dok je Vučić nastupio kao neka vrsta pomiritelja, boga iz mašine, koji je u zadnji čas snagom volje prelomio da se voz zaustavi u Raški ne bi li se sprečili incidenti na severu Kosova.

„Nisam ni znao kako taj voz izgleda“, izjavio je Vučić srpskim medijima skoro pa začuđen onim što se dešavalo.

Međutim, u zbiru, nekako je sve ispalo kako treba za dvojicu ljudi koji garantuju pred međunarodnom zajednicom sprovođenje Briselskog sporazuma potpisanog 2013. i čija bi primena trebalo da dovede do normalizacije odnosa Beograda i Prištine i olakša život ljudi: Tači, koji ima velike probleme i sa svojim političkim protivnicima i mogućom optužnicom za ratne zločine pokazao je demonstracijom sile i odlučnosti da spreči „srpsku provokaciju“ da još uvek vodi glavnu reč na Kosovu, dok je Vučić zadržao status mirotvorca, pomiritelja ali nacionalno osvešćenog i odlučnog da zaštiti srpske interese.

Tako su se obojica preporučila da i dalje budu stožeri „procesa“ sa ciljem da pomiri Srbe i Albance i nauči ih da granice nisu važne kao i to gde živiš, nego da su jedino važni mir i kako se živi. Vučić je vešto sve ekstremne izjave prepustio Tomislavu Nikoliću, koji je dobio svojih pet minuta medijske pažnje u pokušaju da radi svoj posao predsednika države i da proba da se izbori za mogućnost da se kandiduje za još jedan mandat. Ne treba zanemariti ni činjenicu da je u trenucima dok je voz srpske železnice bukvalno klizio kroz Srbiju ka Kosovu, SNS imao zatvorenu sednicu najužeg rukovodstva na kojoj su razgovarali i o tome ko će biti predsednički kandidat na izborima ovog proleća i da, kako dani prolaze, sve više izgleda da su šanse Tomislava Nikolića sve manje.

SRPSKA VERZIJA: Srpska strana je „otvaranje nove linije“ „promovisala“ kao modernizaciju saobraćaja, ali je i seirila jer je voz, za koji se tvrdi da je dobijen kao donacija Ruske Federacije, spolja bio išaran kao porukom „Kosovo je Srbija“ na više od dvadeset jezika, a iznutra oplemenjen printovima najpoznatijih fresaka iz manastira na Kosovu. Vesela srpska javnost se zabavljala ovakvim „brendingom“ ismevajući Marka Đurića i drugare da su čak nepismeni jer su napisali na jednom mestu „Kosovo je SrBsko“. S druge strane, Đurić i nacionalisti su se busali pričom, evo nas, vraćamo se na Kosovo, niko nam ništa ne može i sve iz tog repertoara.

Niko nije javno pominjao bilo kakve prepreke za uspostavljanje ove linije jer je primenjena taktika koje se srpska vlast dugo drži: ponašamo se kao da je sve „normalno“, Kosovo je deo Srbije po Ustavu, tamo žive građani Srbije i zašto bismo uopšte ulazili u razgovor o različitim mogućim problemima kada je najnormalnije da iz Beograda ide voz za Mitrovicu, išaran motivacionim grafitima spolja i tapetama sa likovima sa fresaka iz manastira koji su pod zaštitim UNESCO-a.

Projekat „Srbski voz za Mitrovicu“ pripisan je Marku Đuriću, kao deo njegovih redovnih aktivnosti, i izgledalo je da „u tome“ Vučić ni malo ne učestvuje jer je i tako bio zauzet višednevnim boravkom u Indiji. I u medijima je inicijativa dobila mesto „turističke vesti“ jer taj voz, ili šinobus kako ga neki nazivaju, izgleda kao promotivno šinsko vozilo, nalik tramvajima za decu po Beogradu oko dočeka Nove godine.

Prepucavanja sa Prištinom ipak nisu izostala jer su sa Kosova dolazili glasovi koji su tražili da se ta linija „ne pokreće“, da je to provokacija i da Priština neće dozvoliti da takvo šinsko vozilo uđe na Kosovo, za razliku od redovnih linija Kraljevo–Mitrovica koje sve vreme normalno funkcionišu.

Sve to se dešava u danima kada je tenzija u odnosima Prištine i Beograda dodatno pojačana činjenicom da u Francuskoj u jednoj vrsti pritvora sedi Ramuš Haradinaj, optužen za ratne zločine pred srpskim pravosuđem koje je za njim ranije raspisalo međunarodnu poternicu. Dakle, dok Srbija zahteva od Francuske da joj Haradinaj bude izručen, a u Prištini se organizuju protesti zbog njegovog hapšenja u Francuskoj, srpska strana odlučuje da u Mitrovicu, na prvi dan nove godine po Julijanskom kalendaru koji priznaju Srpska i Ruska pravoslavna crkva (između ostalih), pošalje „ruski voz“ okićen „srpskim svetinjama“.

Da posledice ovakvih postupaka nisu opasne, bili bi zaista predmet podsmeha i čuđenja jer je teško proceniti i ustanoviti kako sve to može da donese neku korist i srpskoj državi i Srbima na Kosovu. Uglavnom, lokomotiva je uključena, putnici su se ukrcali u subotu ujutro i krenuli sa Glavne železničke stanice u Beogradu, nalik na one iz filma Slobodana Šijana Ko to tamo peva. U vozu su uglavnom bili ljudi iz Kancelarije za KiM predvođeni Markom Đurićem i novinari, i većina njih je izašla već na stanici u Topčideru, pa i sam Đurić koji je valjda žurio na partijski sastanak. Ispostaviće se da je to zasad bilo i njegovo poslednje pojavljivanje u javnosti jer se kasnije tog dana na pozornicu popeo Vučić, a kad je on u ponedeljak otputovao za Davos, kormilo je preuzeo Milovan Drecun, narodni poslanik i stari poznavalac „bezbednosnih prilika na Kosovu“.

U početku, vesti iz voza bile su pozitivne, sudeći po onome što su objavljivali mediji koji su imali svoje reportere na licu mesta i zainteresovana javnost je mogla da sazna da je Miša Vacić takođe nazočan i da deli novinarima vizitkarte na kojima piše da jeste savetnik u Kancelariji za KiM. Raška je svečano dočekala ovaj voz, kulturno-umetničko društvo je odigralo splet narodnih igara u vozu. Međutim, voz koji je satima jezdio iz Beograda preko Mladenovca, Lapova, Kragujevca i Kraljeva i pred mrak stigao u Rašku, ostao je tamo duže nego što je bilo planirano.

Kao u Šijanovom filmu, kao da se neko isprečio na prugu i rekao „Dalje nećeš moći!“ i voz je ostao da sačeka instrukcije iz Beograda. One su brzo došle, u direktnom TV prenosu, kada je predsednik Vlade Aleksandar Vučić rekao da je zaustavio voz jer postoje ozbiljne pretnje po ljude koji su u njemu zbog vesti o miniranju pruge i dolasku kosovskih specijalnih policijskih snaga u mesto Donje Jarinje.

Od tog trenutka, promotivno putovanje postaje putovanje sa velikim bezbednosnim rizikom, veseli i simbolički povratak Srbije na Kosovo pretvara se u konflikt sa neizvesnim ishodom. Razdragano lice Miše Vacića iz voza zamenjuje zabrinuti lik srpskog premijera koji moli Albance da ne izazivaju sukobe, da povuku specijalne jedinice, ali upozorava da se niko neće igrati sa kredibilitetom Srbije. Javnost je uznemirena i nije jasno šta se zapravo dešava, ali se naslućuje da se dešava zbog voza koji je išaran na način koji vređa Albance.

KOSOVSKI UGAO: Na prvu vest o tome da će Srbija „jednostrano“ pokrenuti železničku liniju Beograd–Mitrovica vozom koji spaja političku poruku sa kičeiziranom interpretacijom srpskog srednjovekovnog kulturnog nasleđa, reagovala je Edita Tahiri, ministarka za dijalog u Vladi Kosova, tražeći od međunarodne zajednice da to spreči.

Briselski dijalog, koji je doveo do potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. godine i drugih sporazuma proisteklih iz tog dokumenta, vodi se pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice sa ciljem da Beograd i Priština zajedno rešavaju otvorena pitanja. Naravno, ni jedna ni druga strana nisu potrčale jedna drugoj u zagrljaj, ali su napravljeni neki mali pomaci za život. Priština je preko svake mere otezala sprovođenje sporazuma o formiranju Zajednice srpskih opština, što je i bio razlog za zaoštrenu retoriku Marka Đurića poslednjih meseci. Naime, najavljivao je da ako Priština ne želi da ispuni dogovor, to će Srbija sama da uradi.

Tači ne može da sprovede taj deo dogovora jer za to nema podršku na Kosovu – ni u narodu ni u institucijama. Njegova neodlučnost ohrabrila je Beograd da s vremena na vreme uradi stvari koje „podignu tenziju“: to je bilo hapšenje jednog od načelnika kosovske policije, Nehata Tačija, kao i zahtev za izručenje Ramuša Haradinaja. Takav je potez i slanje „voza bez voznog reda“, neka vrsta simboličkog metka koji gađa srce albanske ideje o nezavisnoj državi Kosovo.

Na vest da je voz iz Beograda krenuo, Tači je pokrenuo najveću borbenu silu koju ima, specijalne jedinice ROSU koju je po zlu zapamtila srpska strana na severu Kosova u nemirima u leto 2011. godine. Prištini je ova formacija zamena za vojsku i njeno pozicioniranje na severu znači zaokruživanje suvereniteta, tako da im se voz idealno namestio kao povod da to i urade.

Docnije je javljeno da je ROSU aktivirana jer se u srpskim medijima pojavila informacija o tome da je deo pruge miniran, a na internetu je moguće pronaći neki video na kome se vidi da neke ruke u rukavicama, negde na nekoj pruzi, u mraku, stavljaju nekakav paket pored šina, a iz paketa viri neka žica, valjda fitilj. Snimak je napravljen mobilnim telefonom i objavio ga je internet portal prištinskog dnevnika „Ekspres“. Javnost bi trebalo da poveruje da su specijalne jedinice aktivirane zbog toga, što deluje poprilično neuverljivo, jer kasnije nije javljeno da je dinamit pronađen kao i da postoji neka istraga tim povodom.

U tom smislu je na mestu argumentacija Milovana Drecuna, u ulozi portparola srpske Vlade, da je sve inscenirala ROSU ne bi li se ukazala na severu i pokazala da može to da uradi kad god želi. U isto vreme, Drecun ne objašnjava kako to da Srbija nije mogla da to pretpostavi ili je sve i učinjeno da bi Tači reagovao iz najjačeg oružja koje ima. Zato izgleda da su političke posledice ovog konflikta pozitivne po glavne aktere: Tači je stavio Srbiji do znanja da neće tolerisati „provokacije“ na teritoriji Kosova čime je „orosio“ svoj narušeni politički autoritet, a njegov politički pobratim u Beogradu je zadržao poziciju apsolutnog lidera i državnika koji gleda na stvari strateški.

S druge strane, nisi neka sila ako reaguješ na jedan voz koji je na granici mogla da zaustavi i obična policija, i tu se vidi koliko je sve na Kosovu, mnogo više nego bilo gde u regionu, krhko i slabo i kako mala iskra može da zapali sve. Toga su svi na Kosovu svesni i to je ono što na čudan način povezuje i Srbe i Albance. Gledano sa strane, Tači izgleda kao čovek sa kojim može da se pregovara i razgovara i koga bi Srbija trebalo da podrži.

Ono što raste na političkom horizontu Kosova su daleko radikalnije „snage“, oličene najviše u pokretu Vetevendosje (Samoopredeljenje), ali i u pojačanom uticaju islamističkih grupacija koje albansko društvo guraju ka većoj samoizolaciji i služe da regrutuju vojnike za radikalne islamske pokrete. Ta strana kosovskog društva je protiv Tačija, kao i liberalni deo opozicije koja ga optužuje za korupciju i autoritarni način vladavine.

SRPSKA STRANA NA KOSOVU: Kao i decenijama unazad, u najgoroj su poziciji Srbi na Kosovu. Srpska zajednica je podeljena na onu na severu i onu „južno od Ibra“ i taj raskol je suštinski. Na sreću, hapšenje Haradinaja i afera „voz“ nisu izazvali međunacionalne sukobe jer devet godina od proglašenja nezavisnosti kosovsko društvo, njegov albanski deo, vidi Beograd kao problem, a ne Srbe na Kosovu.

Beograd želi da ima potpunu kontrolu nad srpskom zajednicom na Kosovu, pravdajući to načinom da se ti ljudi zaštite i da se njihov život unapredi, pa je tako u subotu, dok se voz vraćao, Srbima koji primaju plate iz budžeta Srbije „naloženo“ da imaju sutra, u nedelju, da se pojave na protestu kojim su se zahtevale sloboda kretanja i zabrana ulaska jedinica ROSU na sever Kosova.

Ljudi su učestvovali jer ne žele da ostanu bez plate, ali je pitanje koliko još energije postoji za nove proteste. Tom iskušenju ćemo brzo da svedočimo kada za koji dan bude pokrenuto rušenje zida u Mitrovici i otvaranje mosta na Ibru koji je godinama bio simbol srpskog otpora kosovskog nezavisnosti. Postoji strah da bi ti događaji mogli da imaju „krvavi ishod“, ali još nije kasno da se sukobi preduprede. Prilično ležerno i rezervisano ponašanje Brisela i predstavnika NATO-a trebalo bi da znači da je sve ovo zbog unutrašnjih političkih obračuna i pozicioniranja.

Ako je to tačno, svi mogu da odahnu, jer je voz sa putnicima ipak stigao u neku stanicu.