Svake godine u Vijetnamu se dogode poplave koje, zbog klimatskih promena, bivaju sve razornije. Odnose čitava sela, stoku, useve. Pomoć države je tek tolika da se ne kaže da se nisu oglasili. Kad sve prođe, životi u ruralnom Vijetnamu nastavljaju se kakvi su i bili – u siromaštvu, nesigurnosti i iščekivanju novih nevolja. Zvuči poznato? Dok gledam snimke koje mi šalju, osećam nemoć skoro kao kad smo se upoznali u Srbiji. Svojim prijateljima u nevolji poslali smo nešto novca prikupljenog na solidarnim večerama. To i podsećanje na ono što im se dogodilo u mom gradu, Zrenjaninu, jedino je što za njih mogu da uradim.
Rafik Buks, jedan od organizatora grupe Indijaca koji su uspeli da pobede agenciju u Srbiji i Ling Long, od para koje je zaradio u Srbiji kupio je mali bager za izmuljavanje močvara. S obzirom na to da se zadužio kako bi platio agenciji u Indiji da ga onomad pošalje u Srbiju, sud je presudio da izvršitelj može da mu zapleni bager – jedino sredstvo za rad kojim izdržava porodicu. Objasnio mi je da na to nemaju pravo po zakonu, pa ipak su to uradili i doveli porodicu na ivicu opstanka. Zvuči poznato?
Pažljivo zagledam fotografiju koju mi je poslao Hamada, zidar iz Egipta koji je radio u Srbiji, pokušao da pobegne dalje u Evropu zbog izrabljivanja, uhvaćen i deportovan u svoju zemlju, gde ga je sačekala tužba agencije koja mu je posredovala za posao preko kompanije za lizing radnika u Srbiji. Na fotografiji se vidi srušen objekat usred pustinje, pored kog se nazire bunar. Objasnio mi je da kad god izgrade objekat veličine garažnog mesta, lokalna vlast dođe da im ga poruši jer nisu platili dozvolu. Bez tog objekta ne mogu da nastave da rade na bunarima od kojih bi zaradili novac da plate dozvole – i tako ukrug. Zvuči poznato?
DUŽNIČKO ROPSTVO
Nevolje u Srbiji, koje su me spojile sa ljudima iz najrazličitijih delova sveta, počinju daleko odavde – u zemljama u kojima siromašni radnici žele da zarade više novca i omoguće kakvu-takvu stabilnost života. Često preko interneta ili medija saznaju da postoji mogućnost da odu u Evropu, Ameriku ili bogate arapske zemlje, gde se nudi i do deset puta veća plata nego u njihovim državama. Cifre koje agencije potražuju za svoje usluge “garantovanja sigurnog zaposlenja” ne deluju prevelike kada se računaju u budućim zaradama, ali su one ogroman dug ukoliko se računaju prema platama koje ne prelaze dve stotine dolara.
Zaduživanje kod banaka, zelenaša ili nekih trećih opcija samo je jedan od čvorova na omči oko vrata radnika i radnica. U nekim zemljama, poput Egipta, radnici i žiranti potpisuju blanko čekove koji su garant da će ostati da rade koliko im traje viza koju su dobili. Ukoliko se iz bilo kog razloga vrate ili pobegnu u drugu zemlju, gde često traže azil, agencija prodaje dug – samovoljno procenjenu “štetu” koju je pretrpela zbog radnikovog “nepoštovanja” ugovora – trećem licu koje ih onda utužuje za ogroman novac. Ili im agencija ponudi nagodbu na koju često pristanu, jer je daleko manja od broja koji je odlučila da ispiše na čeku.
Isal amanah, pravni mehanizam koji sam opisala, široko se zloupotrebljava u zemljama poput Egipta, i time se radnici dovode u zavisan i ranjiv položaj dužničkog ropstva, zbog kog moraju da pristanu da rade pod bilo kojim uslovima – van onoga što u ugovoru piše i što im je garantovano zakonima i Ustavom Republike Srbije, te brojnim konvencijama koje je Srbija ratifikovala.
PUNI DŽEPOVI KRIJUMČARA
Postoje dve grupe migrantskih radnika u Srbiji: oni kojima su oduzeti pasoši pod izgovorom da se sređuje dokumentacija i oni kojima pasoši nisu oduzeti, ali se njihov život nadzire na druge načine. Nakon što stupim u kontakt i razmenimo informacije, a pre svega razvijemo odnos poverenja, prvi naredni korak jeste da se upute dopisi nadležnim institucijama.
Tu ključnu ulogu igra ASTRA, nevladina organizacija sa kojom sarađujem od slučaja u Ling Longu iz 2021. godine. Komunikacija sa institucijama ide baš onako kako se i naslućuje – sporo i uz prebacivanje odgovornosti sa jedne instance na drugu. Dok se taj proces odvija, vlasnici kompanija su nekoliko koraka ispred nas: radnicima se brže-bolje otkazuje ugovor koji imaju, odjavljuju se sa osiguranja, čime se gubi osnov vize D, koja se zatim poništava, i radnik mora da se vrati u zemlju iz koje je došao – često bez isplaćenih zarada i pripadajućih prava.
Neretko se dešava da radnici ne žele da se vrate u svoje zemlje jer su verovali da će poslodavci u Srbiji aplicirati za jedinstvene radne i boravišne dozvole, koje bi im omogućile da urede sebi život u državi u koju su došli da rade. Veoma mali broj njih dođe na ideju da potraži azil u Srbiji, ne zato što im se zemlja ne dopada već zato što čuju da je to izuzetno teško. Zbog toga se odlučuju na još veći rizik – ilegalno beže u zemlje Evropske unije. Sav novac koji su zaradili ode u džepove krijumčara.
SVI SLOJEVI IZRABLJIVANJA
Ne postoji sfera ekonomije u kojoj nema zaposlenih radnika i radnica iz drugih zemalja. Postoje kompanije koje lizinguju radnike – na stotine i hiljade njih – kojima je to osnovna delatnost, koju često proširuju u skladu sa svojim potrebama, bez odgovornosti koja ide sa proširenjem delatnosti.
Posredovanje je unosan biznis, što pokazuje i broj agencija koje se reklamiraju na internetu, a čiji broj u poslednjih pet godina rapidno raste. Postoje primeri mikrofirmi registrovanih na adresama kineskih robnih kuća u selima, koje imaju ugovore sa radnicima iz Šri Lanke koji faktički rade u fabrikama. Prodaja labubu igračaka manje je unosna od trgovine ljudima.
Čini se da inspekcije više brine neizdavanje računa za kupovinu par krpica nego svi slojevi izrabljivanja radničke klase, koju čine i “domaći” i “strani” radnici.
Broj izdatih radnih dozvola, broj agencija za posredovanje pri zapošljavanju, broj jedinstvenih radnih i boravišnih dozvola ne govori ništa, osim što služi za potpirivanje desničarskih, fašističkih teorija zavere o “zameni stanovništva” i “ugrožavanju srpskog naroda od strane migranata koji otimaju poslove, siluju i prenose sidu”. Važnije je shvatiti mehanizme pomoću kojih se izrabljuju radnici iz drugih zemalja, i to iz dva razloga: da prepoznamo sami sebe kad odemo u Austriju na bauštelu ili u Nemačku da budemo negovateljice, i da prepoznamo sami sebe u budućnosti – u Srbiji koja klizi ka legalizovanju robovskog rada.
VEŠTI POSLODAVCI I TROME INSTITUCIJE
Pogled u ogledalo budućnosti bio bi dragocen za otrežnjenje radnika po pitanju organizovanja u sindikate i vođenja ofanzivnih borbi na domaćem terenu, protiv domaćih i stranih gazda. Radnici sa državljanstvom Republike Srbije u prednosti su jer ih niko neće fizički udaljiti iz zemlje dok se, mučno dugo, preko institucija utvrđuje činjenično stanje i dokazuje da je radnik radio prekovremeno više od dozvoljenih osam sati nedeljno, da ti sati nisu bili dodatno plaćeni, da se protivzakonito nije isplaćivao rad na državni praznik, oduzimalo se od plate usled bolesti, da je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu i bolovanje, da firma nije obezbedila obroke, da radnici žive u neuslovnim smeštajima, spavaju na golim daskama ili jorganima na podu, da je ugovorom dogovoreno plaćanje po satu bez norme, a da je na kraju radnik morao da ispunjava norme da bi zaradio dogovorenu platu – kao što je, recimo, da se izgradi dvadeset metara zida dnevno, što se vremenom povećava.
U toku višegodišnjeg terenskog rada naišla sam na mnoga pitanja koja su ostala bez odgovora. A ta su pitanja od krucijalne važnosti. Da li i ko kontroliše bezbednost i zdravlje na radu? Da li su radnici prošli obuke ili su one fingirane, kako to već inače biva? Zbog čega se radnici koji dožive povrede na radu udaljavaju iz zemlje pre nego što naplate osiguranje? Imaju li radnici uredno zdravstveno osiguranje i šta znači “samo za hitne slučajeve”? Da li radnici plaćaju privatne bolnice za preglede iz svog džepa? Zbog čega su prijavljeni na minimalac i kako im se isplaćuju bonusi – ima li tu interesa poreska inspekcija da pročešlja uspešne biznismene?
Tromost institucija je obrnuto proporcionalna dovitljivosti poslodavaca da potencijalna žrtva više ne bude u Srbiji kada je institucije budu potražile radi izjava i dokaza – kroz nekoliko nedelja ili meseci.
RADNICI VS. PROFITERI & VLAST
Slučaj radnika iz Indije u Zrenjaninu u tom je smislu značajan iskorak ka tome da se da šansa tužilaštvu da izvede ovaj, dobro dokazima potkrepljen slučaj do kraja, da se utvrdi ko je i na koji način bio deo lanca u trgovini ljudima – od agencije do onih koji su obezbeđivali “smeštaj”.
Svih jedanaest radnika – po cenu toga da čekaju i godinu dana da daju izjave u tužilaštvu u prisustvu advokatica – bili su rešeni da ostanu u Srbiji i traže pravdu. Pre ukrcavanja u avion uspeli su da dobiju naknade za rad u celokupnom iznosu koji su potraživali. Međutim, to nije ni delimično ono što im pripada kao žrtvama.
Indijski radnici svakako nisu ostavili mogućnost da institucije tvrde da su imale dobru volju, ali da im žrtve više nisu dostupne. Verujem da ćemo jednog dana ovaj slučaj isterati na čistac. Do tada, na nama je da ne žmurimo dok se položaj onih koji prodaju svoj rad rapidno urušava.
Ponoviću još jednom: pruži ruku stranom radniku – pružio si ruku sebi. U interesu svih radnika je da standard bude veći.
Vratiću se na početak – životne probleme i izazove radnik iz Srbije deli sa radnikom iz Azije i Afrike. Na drugoj strani su profiteri i vlast koja politiku i ekonomiju vodi tako da su njihovi džepovi sve puniji dok radnici među sobom utvrđuju ko kome “dampinguje” cenu rada i održava Srbiju zonom jeftine radne snage. Baš kao u onoj ilustraciji u kojoj se radnici sukobljavaju oko jednog kolačića, dok prasac sa cilindrom i štapom jede najukusnije torte i navija.
Autorka je članica UGS Nezavisnost i aktivistkinja Zrenjaninskog socijalnog foruma
