Zaboravljeno vojvodstvo

U odsudnoj bici Srpske radikalne stranke da se Srbi ne proglase za genocidan narod, koju niko nikada nije ni proglasio, ova partija je posegnula za kinematografskim sredstvima, praveći dokumentarni film sugestivnog naziva – Istina. Ovo delo prikazno je proteklog vikenda u prepunoj sali Sava centra, dok su u publici sedele brojne ličnosti iz političkog i javnog života, uključujući i patrijarha srpskog Pavla. No bez obzira na to što tradicija stranačkih filmova seže do ranih radova koje je za Nacional-socijalističku partiju Nemačke snimala Leni Rifenštal, radikali su se nekako nevoljno poduhvatili ovog posla. Oni su bili naterani, kako je to stalno ponavljao zamenik predsednika SRS-a Tomislav Nikolić, od strane onih koji bi hteli da „natovare breme istorijske odgovornosti nama i našoj nerođenoj deci, i da nas neizbrisivo žigošu kao varvare spremne da iz zabave počine najteže zločine“. Stoga je i ovaj film zapravo svojevrsni odgovor SRS-a na „pokušaj satanizovanja srpskog naroda i optužbe da su samo Srbi činili ratne zločine“, „kada već državni organi ne reaguju odlučno i ne vrše svoju funkciju“. Tako je, naime, Tomislav Nikolić, pravi autor Istine, shvatio zadatak svog rediteljskog debija.

KOMPILACIJA: Sam film predstavlja kolaž različitih snimaka koji se odavno nalaze u posedu Srpske radikalne stranke, kompilaciju televizijskih priloga, delova raznih emisija i amaterskih zapisa koje je ova partija dobijala iz različitih izvora. Dokumentarac počinje scenom zarobljenog srpskog vojnog kuvara u okolini Vozuće, koga vojnici Armije Bosne i Hercegovine uveravaju da se ne mora bojati, iako na nekoliko metara od njega stoji izvesni Abdul Razis koji od saboraca traži nož. Ovi vojnici potom hvataju još trojicu srpskih boraca, koje Razis odvodi. Snimak se na tom mestu prekida, da bi se potom video Razis koji pita snimatelja: „Što ne snimiš kad ubijam?“, stojeći pored tela četvorice zaklanih Srba.

U filmu se moglo videti kako vojnici Armije BiH maltretiraju zarobljenog Srbina Radeta Rogića, a potom i njegov leš sa okrvavljenom glavom. Jedan zarobljeni pripadnik hrvatskog Zbora narodne garde svedoči, potom, kako je u Vukovaru 1991. godine na zapoved saboraca Ivana Husnića i Ivana Zrmića, naočigled majki zaklao dva srpska deteta, koja su bila vezana za stolice. Drugi zarobljeni pripadnik ZNG-a svedočio je kako je jedan njegov saborac nosio oko vrata ogrlicu „od dječjih prstića“. Film Istina sadrži brojne snimke unakaženih tela rezervista zaklanih na Koranskom mostu, slike više od dvadeset civila koji su ubijeni kod Gospića, kao i zločine Hrvatske vojske u Medačkom džepu. Na platnu su promicali prizori zapaljene kolone vozila JNA u kojoj su u Tuzli 1992. godine ubijeni nenaoružani vojnici, leševi Srba iz sela Čemerno, Oparica, Crkvina, Loznica i drugih naselja u okolini Srebrenice, da bi se u završnom delu došlo do stradanja na Kosovu.

OTVORENA VRATA: Te potresne slike zločina smenjivale su se duže od jednog sata, ali nikakvog vidljivog učinka ovog filma – suprotno nadanjima radikala – nema, niti će biti, jer su ti isti i slični prizori naprosto opsedali ekrane Radio-televizije Srbije tokom dugih godina rata. Njih su možda najbolje poznavali oni koji su došli da pogledaju ovaj film, među kojima su prednjačili desetkovani ostaci Miloševićeve oligarhije koji su našli idejno utočište u Srpskoj radikalnoj stranci, ličnosti iz javnog života koje se i dalje kunu u svoj patriotizam, i ostali simpatizeri Vojislava Šešelja i njegovih epigona, mada ni drugi kojima je bila namenjena ova projekcija nisu videli nešto novo, tako da se prikazivanjem ovog materijala samo pokucalo na širom otvorena vrata: niko nije ni poricao da su u proteklom ratu počinjeni zločini i nad srpskim narodom; niko nije rekao da zločine nisu činile sve tri zaraćene strane, što dokazuju i optužnice Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu; niko nije tvrdio da su zločini nad srpskim stanovništvom bezazleniji od onih koji su počinjeni nad Bošnjacima ili Hrvatima. Ali se niko, osim onih koji su napravili ovaj film i njihovih istomišljenika, nije usudio ni da pomisli kako zločni nad Srbima, o kojima se govori u Istini, na bilo koji način mogu da olakšaju i opravdaju zločine koje su počinili Srbi nad Bošnjacima i Hrvatima. Stoga je ovaj film koji je, po svemu sudeći, nastao u vremenskoj oskudici kako bi javnost u Srbiji lakše progutala obeležavanje desetogodišnjice masakra u Srebrenici, imao i neke druge namene.

To nisu prikrivali ni funkcioneri Srpske radikalne stranke. Sam Tomislav Nikolić dovodio je nastanak ovog filma u direktnu vezu sa snimcima streljanja bošnjačkih civila iz Srebrenice, koji su porazili čak i one koji su dobro znali šta se tamo dogodilo. Nakon šoka koji je Nikolić, prema sopstvenom priznanju, doživeo posle gledanja tog video-zapisa, on se ubrzo oporavio i stao na noge. Video je da tu „nešto ne valja“. „Zašto li je to baš sada emitovano?“, danima se pitao Toma Nikolić i, uz pomoć partijskog saborca Aleksandra Vučića, polako shvatao da je to u direktnoj vezi s rešavanjem kosovskog pitanja i sve češćim dovođenjem u pitanje dejtonskog statusa Republike Srpske. U žurbi da se na to odgovori novim filmom, ponešto o pravim motivima njegovog nastanka Istine je i prećutano. Na primer, ono šta se zbivalo u Slavoniji tokom 1991. godine, gde je Tomislav Nikolić ratovao u jedinicama Srpskog četničkog pokreta pod komandom Srećka Radovanovića koji je pred Županijskim sudom u Osijeku osuđen na dvanaest godina zatvora zbog genocida.

DOKAZIVANJE ČETNIŠTVA: O tome zamenik predsednika Srpske radikalne stranke u poslednje vreme govori nevoljno, gotovo nečujno. On je naglo prestao da priča o svom četništvu koje je, prema sopstvenim rečima, „dokazivao za vreme rata izvan granica Srbije“. On više ne spominje, mada – kao što je dobro poznato – herojstvo i ratni zločini nikada ne zastarevaju, kako je „kao dobrovoljac gazio krv do kolena“, čime je svojevremeno pokušavao da ućutka Čedomira Jovanovića sa govornice republičkog parlamenta. Ne diči se više Tomislav Nikolić ni time što je u borbama u Slavoniji „ispoljio veliku hrabrost i junaštvo“ i „ličnim primerom pokazao kako se brani srpstvo“, zbog čega ga je predsednik Centralne otadžbinske uprave Srpskog četničkog pokreta Vojislav Šešelj, ustoličio za četničkog vojvodu.

Kako godine prolaze, ratni podvizi četničkog vojvode Tomislava Nikolića, koji je javno žalio što nije učestvovao u borbama za Vukovar, postajali su sve minorniji, na kraju će ispasti da je Nikolić klečao na trgu i palio sveće sa antiratnim aktivistima. On sada govori da i nije vojevao četiri meseca, kako se nekoć hvalisao, već da je čučao u nekom zapećku u Antinu „u kome je ostalo samo četrdesetak staraca koje je hranila JNA“. Svoje vojvodstvo on je zapravo zaradio sedeći u štapskim kancelarijama, jer Nikolić tvrdi da nije ni metak ispalio: „Uglavnom smo čuvali stražu“, ponavljao je poslednjih dana.

LABUDOVA PESMA: Saglasno biografskoj metodi koja još čuva neki klimavi legitimitet u estetičkoj teoriji, film Istina samo ponavlja ratnu sudbinu Tomislava Nikolića, ali na jednom opštijem, kolektivnom planu. Srbi nisu ubijali, već su ubijani. Ako su i ubijali, to su činili nakon zlodela drugih, ili u prinudi. Verovatno je Srebrenica, u koju se slilo na hiljade Bošnjaka koji su proterani iz čitave istočne Bosne, bila prenaseljena, pa je ovaj demografski problem, posle ulaska srpskih snaga trebalo rešiti po kratkom postupku: streljanjem prekobrojnih.

No baš zbog poruka koje se sugerišu u dokumentarcu Istina, ovaj film bi mogao postati labudova pesma Srpske radikalne stranke. Ako su već samo ubijani Srbi, kako se to u filmu prikazuje, što naravno ne odgovora istini, zašto ih slavni vojvoda Tomislav Nikolić nije branio? Odnosno, da li je pucao, zbog čega je i postao vojvoda, pa sada to skriva, ili je sedeo sa praznom puškom na hoklici u štabu? Nakon filma Istina, za Tomislava Nikolića bilo bi gore ukoliko se dokaže da nije opalio ni metka na ratištu, nego da je ubijao ljude, jer mu to oni koji ovih dana ponavljaju zlokobnu mantru „Nož, žica, Srebrenica“ – odakle se i regrutuju glasači SRS-a, nikada ne bi oprostili.