Vučićevo večno ubijanje Ranka Panića

Na razne načine pokušavajući da skrene pažnju sa iskopavanja litijuma, predsednik Aleksandar Vučić koristi sve ono što je naučio šegrtujući kod Vojislava Šešelja, uključujući i bacanje koske, bilo među opoziciju, bilo među svoje političke saradnike, i u Srpskoj naprednoj stranci i u vladajućoj koaliciji.

U ponedeljak je Vučić opet, recimo, pričao o protestima njegovih radikala 2008. godine.

„Pričate o slobodi okupljanja, slobodi izražavanja, a mi smo 2008. godine kada smo hteli da demonstriramo, kada smo bili opozicija… ubijen je Ranko Panić, a ja sam pretučen“, rekao je Vučić. „I svi danas o tome ćute.“

Ali, Vučić ne ćuti. Tako mu se nedavno na meti našao i predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić, koga je prozvao da je, po naređenju tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, tražio od policije da prebije Vučića na protestu radikala zbog hapšenja haškog optuženika Radovana Karadžića. Taj protest je bio 29. jula 2008. godine na Trgu Republike.

Vučić nije propustio da iznese dosad bezbroj puta ponovljenu laž – koja je dobila sudski epilog, da je laž – kako je policija ubila mirnog demonstranta Ranka Panića, uz obavezno naglašavanje da je reč o izbeglici iz Krajine.

Šešeljeve fore

Početkom dvehiljaditih, njegov tadašnji šef Šešelj dao je intervju Nedeljnom telegrafu, i pomenuo mantru „optužuju me da sam zaklao Pasku Jović“, na šta ga je urednik lista Đoko Kesić zapitao: „Pa dokle ćete više klati tu nesrećnu ženu?“

O čemu se radilo? Paraskeva Jović Paska bila je žena nekadašnjeg generalnog sekretara SRS Slobodana Jovića, izbačenog iz partije jer je progovorio o malverzacijama. Nesrećna žena nađena je 1994. godine zaklana u svojoj galeriji u Rakovici, a ubistvo nikad nije rasvetljeno.

Mnogi su tad optuživali Šešelja i obezbeđenje SRS kao nalogodavca i izvršioce, uključujući i samog Jovića, ali istraga nije krenula sa mrtve tačke, što je lideru radikala dalo podstrek da to stalno pominje.

Sad je isti slučaj i sa njegovim najboljim učenikom Vučićem – kad god nađe za shodno, proceni da mu je potrebno za podizanje rejtinga, on pominje „ubistvo Ranka Panića“.

Sud je sve razrešio

Činjenice o Panićevoj smrti razrešio je sud, koji je žandarma Nikicu Ristića 2020. godine konačno oslobodio odgovornosti, iako su mu režimski tabloidi i vlast već unapred presudili.

Policija je intervenisala kad su učesnici protesta krenuli Makedonskom ulicom do zgrade RTS-a. A pošto su radikalski protesti uvek bili „mirni“, nije ni čudo što je policija reagovala, jer je imala naređenje da skup ne sme da bude dalje od Trga Republike.

Za to postoji plan mera, elaborat, koji sačinjavaju stručnjaci uključeni u štab formiran tim povodom, a odobrava ga svojim potpisom direktor policije. To je tada je bio Milorad Veljović, sadašnji Vučićev savetnik za bezbednost.

Da je hteo da sazna istinu (mada je on, u stvari, zna), Veljović je Vučiću svaki dan na raspolaganju. Ali, lepše je optuživati policiju, Dačića i Tadića.

Panić je bio u grupi koja je krenula na RTS, dobio je batine od žandarma, kao i svi ostali koji su krenuli da taj kordon probiju. Otišao kući u Mladenovac, požalio se na bolove, popio neke lekove. Prolazili su dani, nije se javljao lekaru, kad je otišao bilo je kasno. Jer su i lekari prevideli da je dobio sepsu, trovanje unutrašnjih organa, od čega je i umro.

Suđenje je bilo lakrdija, optužba je pokušala da dokaže koja je „žandarska čizma“ ubila Panića – a on je stradao zbog lekarskog previda i jer se nije na vreme javio doktorima.

Jedan ljudski život je izgubljen, ali Vučiću to ne smeta da tu tragediju zloupotrebljava već decenijama.

Izvesni Kokeza

Postoji iz tog vremena i snimak sa konferencije za štampu SRS gde govori Tomislav Nikolić, pored njega za stolom sede Vučić i izvesni Slaviša Kokeza, sa čalmom od zavoja i gipsom na ruci, predstavljen kao član obezbeđenja radikala, koji je „spasao“ Vučića od „policijske brutalnosti“.

Posle par dana Kokeza je naprasno ostao bez zavoja i gipsa – očigledna radikalska prevara.

Dotični gospodin je, kad je SNS došla na vlast, postao ugledni biznismen, predsednik Fudbalskog saveza Srbije, a onda je zglajznuo.

Čak su ga i režimski tabloidi optuživali da je malverzacijama oštetio državu za skoro 700 miliona evra. Gospodin je otišao u inostranstvo, sa svojim parama, i niko ga više ne pominje, MUP za njim nije raspisao ni poternicu preko Interpola.

I sada, 16 godina posle tog događaja, Vučić ga ponovo pominje, kad tvrdi da ga je Kokeza „zagrlio“ kako bi ga spasio od policijskih batina, jer je Tadić naredio Dačiću da baš njega lično Žandarmerija pretuče.

Pecanje na priču

Dačić i Tadić su se na tu priču upecali kao sitnije ribe, pa su počeli da se peru, ograđujući se od svega i optužujući jedan drugog. A Vučić zadovoljno trlja ruke.

Koliko god se Tadić i Dačić ograđivali od svega, neke stvari su nesporne. Prva je da je Dačić u pravu, kad kaže da nije imao kontrolu nad policijom – zna se da je siva eminencija i najmoćniji čovek bio Tadićev šef kabineta, pokojni Miodrag Miki Rakić.

Iz razgovora sa ljudima koji su to veče bili u policijskom Štabu, autor ovog teksta je dobio potvrdu da je Rakić preko Veljovića prenosio naloge šta da se radi – elaborat i plan mera su bili skrajnuti. Tako je došla i ponovljena naredba da se učesnici protesta ne smeju pustiti da priđu zgradi RTS.

A kakvi su to „mirni protesti“, o kojima Vučić sad govori, lično sam gledao – radikali su prvi napali policiju, a Vučić, koji sad priča drugačije, u tom trenutku je to pokušao da spreči, da smiri svoje pristalice, da ih vrati nazad, stao je između njih i žandarma.

Žandarmi nisu verovatno ni znali ko je on – kad su dobili naredbu postupili su po njoj.

Slučaj je došao i pred Skupštinu Srbije, formiran je anketni odbor, kao i radna grupa u okviru MUP-a, i sve je razjašnjeno. Dobijen je i sudski epilog.

Ali, Vučićevom šešeljevskom lešinarenju nad tragedijom Ranka Panića nema kraja. Do kada će više ubijati tog nesrećnog čoveka, koji se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu?