Vučićevi snovi

Za mrtvu avgustovsku sezonu, u danima kada, na sreću, nema više rata na Kosovu i Metohiji (kao prošle godine), i kada se opozicija sama od sebe raspada jer ne uspeva da kanališe nezadovoljstvo desetina hiljada ljudi u protestima širom Srbije, Vučićev tim za odnose s javnošću odlučio je da novu kampanju krene pričom o njegovim snovima i budućem neverovatnom razvoju Srbije. U nekoliko dana, javnost je zatrpana najavama novih projekata koje su na zajedničkoj konferenciji za medije predstavili Ana Brnabić i Aleksandar Vučić.

Izveštaji medija pod kontrolom Vučićevog kabineta, a takvi su svi sa nacionalnom TV pokrivenošću i sve dnevne novine izuzev “Danasa” i “Nove”, više nisu vesti, nisu ni lažne vesti: to su izveštaji iz budućnosti. To je sada 2027. godina, i to je Srbija koju, kako je Vučić poručio, “ne možemo da prepoznamo”.

On ima san, što je PR instrument uzet iz čuvenog nastupa Martina Lutera Kinga, vođe građanskog pokreta u Americi šezdesetih godina (“I have a dream”), koji ovde služi da se proda jedna ličnost biračkom telu koje je postalo imuno na obećanja, i nekako mu je sve teže da poveže svoje siromaštvo i nemogućnost da kupi šta mu treba u prodavnici sa megalomanskim najavama predsednika.

Za jedanaest godina na vlasti Vučić je sve vreme koristio taj mehanizam: kada je dolazio na vlast, govorio je da će da vrati ljudima ono što im je oteto u privatizaciji, da će biti nulta tolerancija za korupciju, obećavao je da će ukinuti pretplatu na lažljivi RTS i da će struja biti jeftinija, da će odbraniti KiM, da će Srbiju voditi brzo ka EU, da će ljudi imati dobru zdravstvenu zaštitu; obećavao je obračun sa tajkunima, milijarde investicija iz Emirata, izgradnju kanalizacije i sistema za preradu otpadnih voda u celoj Srbiji do 2025, i tako dalje, i tako dalje.

DALEKO JE 2027

U dvanaestoj godini, vidimo da obećanja služe da se zamažu oči dok se uspostavljeni režim bogati na račun budžeta Republike Srbije koja se napadno zadužuje, i to toliko da je za pomenutih jedanaest godina vlasti javni dug, prema priznanju samog režima, uvećan za 20 milijardi dolara, a uskoro bi mogao da bude i utrostručen, ako se ostvari najava investiranja 12 milijardi evra u tzv. EXPO 2027.

Ako bismo radili ono što rade “kolege” iz drugih medija i pomerili se u 2027. godinu, kada bi Vučićev mandat trebalo formalno da bude okončan i da na čelu Srbije bude neka druga osoba, videli bismo da je za njegovog vakta Srbija najmanje utrostručila svoja zaduženja, a standard će, možda, biti dupliran. Razlika između ta dva pokazatelja, to znaju svi koji se iole bave ekonomijom, mogla bi da bude smrtonosna omča za državu slabih institucija, bez demokratije i bez jasnog smera kretanja – što su sve odlike Vučićeve vladavine.

Međutim, ko danas u Srbiji veruje da će Vučić u proleće 2027. otići sa vlasti posle dva predsednička mandata i “otići da se igra sa unukom Markom”, kako je to u svoje vreme rekao Slobodan Milošević?

Dakle, predsednikovi snovi i njegovi planovi, osim što podrazumevaju neprestano i nemilosrdno zaduživanje čitave države, zasnovani su i na želji da se na vlasti provede još koja decenija, bar onoliko koliko ga zdravlje posluži. Što je još jedno od Vučićevih neispunjenih obećanja, jer ne samo da je govorio da ga ne zanima mesto predsednika Srbije, nego i da “nije rođen u fotelji”.

U takvoj postavci, u situaciji kada vreme ne predstavlja ništa, kada je vreme nešto što se tiče samo njegovih protivnika, teško je reći “ovo je rekao da će da uradi, a to se nije desilo”, jer ako verujete da ćete vladati još dvadeset godina, šta mari ako se nešto ne završava u roku – važno je da se radi, pa će već jednom biti i završeno, kako nam govore prethodnih jedanaest godina.

ROKOVI BEZ ODGOVORNOSTI

Ako biste danas imali priliku da suočite Vučića sa nekim od njegovih obećanja koja se tiču, na primer, uređivanja Srbije kao države zasnovane na zakonu, i nekima koja se tiču konkretnih projekata (dolazi Mubadala, dolazi Mercedes, dolazi jedna velika nemačka automobilska kompanija, dolazi Sisu u Priboj, prva metro linija već 2020, do Budimpešte brzim vozom do kraja 2018, kanalizacija za Borču za dve godine), teško da bi on ikada priznao da je pogrešio ili, ne daj bože, da nije govorio istinu.

Kako njegov rejting nije zasnovan na pokazateljima koji su objektivni i koji su zasnovani na tome da političar koji laže ne može da postigne rezultat, nego na nezabeleženoj i na severnokorejski način dizajniranoj medijskoj manipulaciji koja se sprovodi uz pomoć srpske tajne službe, potpuno je nevažno da li ono što govori može da se dogodi, da li može da bude u roku koji je sam postavio, kao i po kojoj ceni. Ako samo pogledamo ovih jedanaest godina njegove uprave, bukvalno ne postoji nijedan projekat koji je urađen na vreme i po ceni koja je bila predviđena i javno saopštena na početku.

I zato, kada danas govori da će do 2027, kada “dolazi EXPO”, Srbija investirati novih 12 milijardi i potpuno promeniti lice Beograda i delova Srbije, i sam zna da od toga nema ništa i da za naredne tri godine možda mogu da se naprave neki paviljoni u surčinskoj ravnici, ali zna i sam da neće biti nikakvog Nacionalnog stadiona (koji je trebalo već odavno da bude otvoren), jasno mu je da u Beogradu neće biti novih 120 hotela, i iako kaže “hoćemo”, zna da Dunav neće biti nikakvo more jer se u fekalijama niko ne kupa; jasno mu je da se neće za četiri godina provozati vozom sa Prokopa do Aerodroma “Nikola Tesla” i odleteti u Dubai da provede produženi vikend umesto redovnog godišnjeg odmora. Čak i projekat kojim se toliko ponosi, “Beograd na vodi”, kasni više godina. Dakle, i ono gde se sve što postoji ulaže da ne bi “ništa falilo”, ni to ne umeju da urade u roku koji su sami predvideli.

POLITIKA “VEČITOG STUDENTA”

Da li to znači da ova vlast ne ume da organizuje sprovođenje velikih projekata, da su nesposobni i glupi? Naravno da to nije slučaj. Iz svega što smo do sada mogli da vidimo i naučimo radi se o tome da je procenjeno da kada nema javne kontrole trošenja novca, kada nema javne kontrole vladajuće politike, kada nema pretnje da će vlast biti ugrožena, onda nema ni potrebe da se “stvari završavaju”, odnosno one će nekada biti završene, ali ne pitajte kada.

Ovo je politika “večitog studenta”, osobe koja troši resurse koje mu je porodica obezbedila, ali porodica ne zna šta on radi na tim studijama u “belom svetu”. On im govori da sve ide kako treba, ali je teško, da mu treba još novca za život i udžbenike, da mu treba veći stan, novo odelo, da mu treba i neki dinar za provod, da treba da ode na more, a ispite skoro da ne polaže, niti namerava da završi studije.

Posledice ovakvog pristupa su dramatične i možda izazivaju stanje koje je nepopravljivo. Sve analize, bilo da su rađene u Srbiji ili van nje, pokazuju da bez normalnog, demokratskog i na zakonu zasnovanog sistema nema napretka. “Imamo 500 hiljada zaposlenih više nego pre jedanaest godina!”, viče Vučić sa govornice, ali ne kaže i da imamo 500.000 stanovnika manje. Ne kaže zbog čega u njegove snove ne veruje niko, zbog čega većina građana veruje da se radi samo o još jednom koruptivnom poslu i da ne veruje da će u vreme kada će se kod naših komšija zaista voziti autonomna vozila to biti i kod nas (Ana Brnabić je to najavila za Srbiju 2027. godine). Ne objašnjava zašto je cilj većine mladih da odu iz Srbije, zašto je i za njegovu decu bolje da se školuju van Srbije, zašto deca njegovih prijatelja i saradnika odlaze iz Srbije za koju on tvrdi da nikada nije bila bolje mesto za život.

Razume se, njegov pristup politici nije takav: sve je zasnovano na manipulaciji uz pomoć kontrole medija i tajnih službi, koji služe da se neprestano “pumpa javnost”, da se izmišljaju teme koje ne postoje, baš kao i projekti koji za ljude u Srbiji nemaju nikakvo značenje.

I zato, treba da nam objasni koliko ćemo da zaradimo ako uložimo 12 milijardi u EXPO koji i nije pravi EXPO, nije velika svetska izložba na kojoj najveće države promovišu najveća dostignuća koja postoje u svetu, nego je više opravdanje da niko ne priča o otimačini i rušenju Beogradskog sajma, e da bi se produžio Beograd na vodi koji, ako bude zdravlja za Vučića, postaje projekat koji se nikada ne završava i koji će se prostirati uzvodno Savom možda i do Ostružnice. Uostalom, ko pamti Miloševićev Zajam za preporod Srbije? Zajam je nestao, a preporod se sveo na uništavanje Jugoslavije i guranje Srbije van sveta.

U jednome je Vučić sa svojim saradnicima uspeo: toliko je izrekao lažnih obećanja (koja sada naziva snovima) da je, kako kažu deca, “okrenuo igricu”, jer tamo gde je sve laž, nema laži. I zato Srbija možda treba da sanja nešto drugo: zajednicu ozbiljnih i odgovornih ljudi koji završavaju započeto na vreme, jer “nikad nije kasno” možda ima smisla za muzički rijaliti program, ali teško da može da donese neki rezultat za državu. Proš’o voz.