Ivica Mladenović je rođen u Vranju, gde je završio osnovnu i srednju tehničku školu. Studije sociologije pohađao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je stekao i doktorat iz sociologije, a doktorat iz političkih nauka na Univerzitetu Pariz 8. Pre toga je dva puta bezuspešno pokušao da upiše beogradsku policijsku akademiju. Trenutno radi kao naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, i kao predavač na Univerzitetu Pariz 1 – Sorbona. Takođe, čini deo tima Centra za sociološka i politikološka istraživanja iz Pariza. Od 2015. je glavni i odgovorni urednik srpskog izdanja mesečnika “Le Monde diplomatique” i direktor redakcije onlajn regionalnog časopisa “Novi plamen”.
Za nedeljnik “Vranjske” je 2017. ispričao da je tehničku školu upisao na nagovor oca, kako bi imao neku “konkretnu” profesiju. Period proveden u Vranju pamti i po velikim naporima roditelja da bratu i njemu obezbede dostojanstveno detinjstvo, uprkos relativnom siromaštvu.
“Moj otac je radio kao auto-mehaničar u Simpu, nekoliko puta je čak proglašavan za radnika godine u toj firmi, ali je uprkos tome morao i nakon posla da radi privatno kako bismo brat i ja mogli da oblačimo pristojnu garderobu, izlazimo u grad sa prijateljima i devojkama, idemo na ekskurzije, na more itd.”, kaže u intervjuu za “Vreme”.
VREME: Da se vratimo u sadašnjost. Pored Kosova, tema o kojoj se trenutno u Srbiji najviše govori je Evroprajd i šetnja 17. septembra u Beogradu. Vučić je rekao da neće biti ove manifestacije, organizatori ipak najavljuju okupljanje, a prethodnih dana na ulicama prestonice i još nekih gradova imali smo litije tzv. “čuvara porodičnih vrednosti”, koji se protive njenom održavanju. Kako na sve to gledate?
IVICA MLADENOVIĆ: Ne bih ulazio u detaljnu analizu dnevnopolitičkih igrica SNS-a oko Evroprajda, jer se one savršeno uklapaju u tehnologiju njihovog vladanja i danas su, verujem, svima koji čitaju “Vreme” belodane. Predsednik Srbije najavljuje zabranu događaja uplašen efektom koji su u sluđenom društvu postigle aktivnosti tzv. čuvara porodičnih vrednosti, čije su vođe uglavnom razni politički mračnjaci i tipovi osuđeni za nasilje u porodici, iako će u praksi vlast verovatno zatvoriti oči i ispuniti svoje obećanje prema stranim “partnerima”, tj. dozvoliti njegovo održavanje.
Međutim, ono što mene mnogo više brine od tipičnog ponašanja vlasti, kao i od raznih licemernih čuvara moralnog poretka, jeste sama koncepcija ovogodišnjeg Prajda, koji sve više postaje jedan korporativni festival zasnovan na kapitalističkoj logici i pravilima igre. Pitam se i kako bi reagovali prvi LGBT aktivisti koji su ustali protiv sistemskih opresija vlada širom sveta, kada bi videli da su glavni sponzori Prajda postale velike multinacionalne kompanije. Iako, zahvaljujući nekim progresivnim pojedincima, u programu ima zaista dobrih sadržaja, ja ću npr. iz intelektualne znatiželje pratiti neka zanimljiva predavanja i debate, pitanje je na koji način naplaćivanje ulaznica učesnicima za prateće događaje, kao i neadresiranje ogromnih socijalnih problema sa kojima se suočava većina LGBT populacije, može da bude od koristi, na primer, nekom siromašnom radniku geju u Vranju, koji se na dnevnom nivou suočava sa višestrukom diskriminacijom. Tu dolazimo i do pitanja smisla identitetskih politika, koje po meni imaju u najboljem slučaju vrlo ograničene domete ukoliko nisu deo širih klasnih politika.
Pored toga, imali smo još jednu od brojnih drama na Kosovu, oko ličnih dokumenata, ali se sve završilo mirno, a Srbija je priznala lične dokumente kosovskih građana. Kako tumačite paradoks gde zvanični Beograd tvrdi da je Kosovo deo Srbije, a istovremeno nema nikakve ingerencije u pokrajini, osim zdravstva i prosvete u srpskim sredinama? Šta bi po vama bilo rešenje za Kosovo?
Isto kao i na tvrdnju albanskih političara da je Kosovo nezavisna i suverena država. Drugim rečima, niti Srbija ima suverenitet nad Kosovom, niti Kosovo ima suverenitet nad sopstvenom teritorijom. Američki ambasador je osoba koja donosi ključne odluke na Kosovu. Stvar je mnogo kompleksnija od ovih velikih reči koje ništa ne znače i koje upotrebljavaju ne samo političari, već i neki nacionalistički i liberalni intelektualci.
Istorija Kosova i Srbije je istorija sukoba koje konstantno podgrevaju nacionalne elite, ali i predivnih primera suživota i prijateljstva između dva naroda. Kad god bi Srbija u istorijskoj vertikali vršila vlast na Kosovu, srpska politička elita je sprovodila dominaciju i ugnjetavala albanski narod; ista logika je vladala i u suprotnoj situaciji. Jedino je u SFRJ u određenim periodima komunistička vlast uspevala da nađe neki konsenzus. Kao što smatram da je primarnu odgovornost za dešavanja na Kosovu u vreme Miloševića snosila elita srpskog naroda, kao najbrojnijeg naroda u toj federaciji, i kao što insistiram na tome da je danas Srbija, kao najveća država, najodgovornija za međudržavne odnose između bivših jugoslovenskih republika, po toj logici za aktuelno stanje na Kosovu najodgovornijom držim albansku elitu.
Da ne bude zabune, pojam “elita” koristim u sociološkom ključu i pod njim podrazumevam nosioce političke, ekonomske i kulturne moći. Mislim da bi kao predstavnici brojnijeg naroda, koji daje i najveći broj progresivnih intelektualaca i političkih aktera, umesto što rešenje traže u nametanju odluka uz traženje podrške stranih protektora, bilo pametnije da iniciraju unutrašnji razgovor s ciljem pridobijanja srpskog naroda za svima prihvatljiv dogovor o unutrašnjem uređenju na Kosovu. Oni, umesto toga, ponavljaju Miloševićev modus operandi igre moći i nametanja rešenja golom silom. Ako se Srbija pokazala nesposobnom da na civilizovan način upravlja delom teritorije naseljene albanskim stanovništvom, i današnja albanska elita pokazuje istu nesposobnost.
Jedino dugoročno i civilizovano rešenje treba tražiti u priznavanju albanskom narodu pravo na samoopredeljenje u okviru šire jugoslovenske federacije. Iz moje perspektive, Kosovo je jedan od primera retrogradnosti etnonacionalističkih temelja na kojima su sagrađene sve naše kvazi-države, kao i potrebe za jednom svejugoslovenskom, političkom snagom prisutnom na čitavoj teritoriji te države i među svim narodima.
A gde je onda rešenje, kako da svi mi napokon počnemo da živimo u pristojnom društvu?
Iz moje perspektive, sve dok se ne pojave neki novi “partizani” 21. veka, koji bi ponudili i bili sposobni da sprovedu novom kontekstu prilagođen projekat “bratstva i jedinstva” i nove Jugoslavije, zasnovan na kvalitativno drugačijoj organizaciji političkog, ekonomskog i društvenog života u korist društvene većine danas obespravljene u svim našim narodima, ništa se esencijalno neće promeniti u postojećim kvazidržavama. Tim državama dominiraju strani krupni kapital, ambasadori velikih sila i domaće kompradorske etnonacionalističke elite, koje mogu da opstaju i očuvaju svoje privilegije isključivo u uslovima kakistokratije i permanentnog, ali kontrolisanog izazivanja međuetničkih tenzija.
U Srbiji je deset godina na vlasti stranka Aleksandra Vučića, koji je bio deo režima tokom sukoba 90-ih. Kako se na njega i na prilike u Srbiji gleda u Francuskoj i uopšte na Zapadu?
U Francuskoj, kao i na Zapadu generalno, na kvazidržave nastale na razvalinama Jugoslavije gleda se u skladu sa njihovom realnom pozicijom, kao na polukolonijalne banana-države koje služe za eksploataciju njihovih nacionalnih resursa. Jedan od ilustrativnijih primera toga je prvo Makronovo pismo Vučiću, čini mi se s kraja 2017. godine, u kome ga “prijateljski” upozorava na “kvalitet francuske ponude” u sektoru infrastrukture i u oblasti energetike, te da “očekuje” da ona bude “uzeta u obzir”. U suštini, u pitanju je jedna klasična ucena i kolonijalni diskurs koji bi predstavljao poniženje za svakog čoveka koji iole drži do ličnog i političkog dostojanstva. Predsednik Srbije je, naprotiv, pohvalno govorio o ovom pismu i “prijateljskim odnosima” sa predsednikom Francuske, jer je naša politička elita sušta suprotnost bilo kakvom shvatanju dostojanstva.
Iako je Srbija, zbog svoje veličine, političkog značaja i mogućnosti balansiranja između velikih sila, objektivno osigurala najveći stepen “nezavisnosti” u odnosu na sve bivše jugoslovenske republike, ovakvo podaničko ponašanje je poslednjih decenija opšta crta njenog odnosa sa apsolutno svim velikim silama, od SAD, preko Rusije i Kine, do Nemačke. Srbija pod Vučićem tako vodi neku postmodernističku, u najgorem značenju tog pojma koji se vezuje za određene relativističke teorijske pravce, verziju “nesvrstane politike”.
Srbija, dakle, danas podseća na koloniju?
Najveći paradoks je da je ovaj naš prostor u svojoj istoriji obezbedio “nacionalno” dostojanstvo jedino u vreme socijalističke Jugoslavije, dakle te, kako je nacionalisti predstavljaju, “tamnice naših naroda”, dok smo u vreme vlasti nacionalista postali neka vrsta polukolonije, iako se upravo oni najviše pozivaju na “nacionalni ponos” i “nezavisnost”.
Stalno ponavljam nešto što neki liberalni politički infantili i analfabeti nikako ne mogu da razumeju, velike sile ne interesuju demokratija i zapadne ili koje god vrednosti ni u Srbiji, ni u jugoslovenskom svetu uopšte, ukoliko su lokalne autokolonijalne elite spremne da prave koncesije krupnom kapitalu koji dolazi iz njihovih država. Zbog toga fokus progresivnih snaga treba da bude na novom udruživanju Balkana, a ne na očekivanju da EU ili neka druga velika sila disciplinuje određene političke vođe na račun drugih.
Ipak, Vučić i njegova elita tvrde da se u Srbiji nikada nije bolje živelo, i da ekonomija Srbije najbrže napreduje u Evropi. Kako gledate na ovakve izjave i kako biste opisali socijalni i ekonomski položaj ljudi u Srbiji.
Iz mojih prethodnih odgovora jasno je kako bih opisao socijalni i ekonomski položaj ljudi u Srbiji. O tome kako se u Srbiji “nikada bolje nije živelo”, odnosno da je Srbija “ekonomski tigar” na Balkanu, govore podaci koji se mogu naći u provladinom listu “Politika” da se godišnje iz nje iseli oko 60.000 ljudi. Dakle, godišnje Srbija demografski izgubi po jedan grad veličine Vranja.
Vučić je uspeo da do krajnjih granica dovede političku logiku koja je u Srbiji dominantna od razaranja socijalizma. Što se tiče aktuelne situacije, jedan od najcenjenijih srpskih ekonomista, inače potpuno neopterećen dnevnopolitičkim pitanjima, u privatnom razgovoru me je ubedio da, kada se uzmu u obzir razni indikatori, od investicija, zaduživanja, godišnjeg rasta itd. do inflacije, ekonomska situacija u Srbiji nije ni bolja ni lošija pod SNS-om nego što je bila pre njihovog dolaska na vlast. Gotovo na svim drugim nivoima je, pak, došlo do degradacije, od političkih i medijskih sloboda, do radnih prava, koja se u kontinuitetu i progresivno urušavaju poslednjih trideset godina.
Pa, kako onda tumačiti činjenicu da Vučić punih deset godina ima bezuslovnu vlast?
Tako što je uspeo da napravi sistem hobotnice, koja za sada jako dobro funkcioniše, u smislu da mu obezbeđuje apsolutnu dominaciju. Ona uključuje istovremeno i elitu i narodske slojeve, i biznismene i kriminalce, i evrofile i evrofobe, i obožavatelje SAD i obožavatelje Rusije i Kine, i tzv. demokratske nacionaliste, tj. veliki broj ljudi iz režima koji je predvodila Demokratska stranka, ali i ekstremne nacionaliste koji su svojevremeno bili uz Šešeljeve radikale, ali i razne ideološke new age mračnjake. Sa kolegom i prijateljem Filipom Balunovićem smo za srpsko izdanje Le Monde diplomatique u tekstu “Čega je Vučić ime” detaljno opisali tu tehnologiju vlasti SNS-a.
Mogu li opozicioni pokreti da obezbede suštinske promene u društvu?
Dobro pitanje. To što bih za njih glasao da sam bio u prilici, ne sprečava me da generalno sumnjam u dugoročnu održivost i uopšte u sposobnost takvih fluidnih pokreta da donesu određene kvalitativne promene. To nam pokazuje politička praksa Zelenih koji su uspeli da osvoje vlast u brojnim evropskim gradovima, kao i praksa upravljanja gradom Zagrebom s pobedom koalicije Možemo. Nadam se da će domaći crveno-zeleni izvući određene pouke iz ovih iskustava, i da će u okviru njihovih internih preslaganja prevagu odneti glasovi koji zagovaraju istinski transformativne politike. ¶
Prve godine u Parizu niste se bavili svojim poslom. Po čemu pamtite taj period?
U prvim godinama života u Francuskoj radio sam, između ostalog, i kao privatno obezbeđenje raznim ljudima, a pre svega klijentima sa Bliskog istoka. Tako sam bio u obezbeđenju kraljevske porodice Saud iz Saudijske Arabije, koja je u letnjim mesecima plaćala i po 50.000 evra dnevno boravak u hotelu Ric. Ta raskoš, ponašanje prema posluzi, razuzdanost i način života koje sam susretao na takvim mestima u Parizu dodatno su me radikalizovali kao levičara. Ako me već pitate za anegdote, sećam se da sam, dok sam radio kao obezbeđenje jednoj princezi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, vrlo često u hodniku hotela Bristol susretao i pričao sa jednom vrlo prijatnom i lepom devojkom. Kasnije sam slučajno saznao da je to u stvari američka glumica Skarlet Johanson.
Taj posao u obezbeđenju, koji mi je u neku ruku bio nametnut jer nisam imao boljih izbora, donosio mi je jako puno para, ali i život koji se svodio isključivo na rad i spavanje. Prestao sam da ga radim kada sam kao misiju dobio naređenje da sa kolegama idemo da branimo direktore neke firme na severu Francuske, mislim da je u pitanju bila firma u Lilu, od radnika koji su ih zaključali u firmi i tražili povećanje plata i bolje uslove rada. To je bio period velikih radničkih štrajkova u Francuskoj. Naravno, iz ideoloških razloga ni po koju cenu nisam hteo da prihvatam takvu vrstu posla, tako da sam prestao da se time bavim i krenuo sam na kurs francuskog jezika i civilizacije na Sorboni.
portal Bujanovačke
