Vučić u stadionskoj groznici

Kada je “Vreme” pre četiri godine pisalo na temu izgradnje novih stadiona u Srbiji i renoviranja nekih postojećih, govorilo se da će nacionalni stadion biti završen do 2023. godine. Da je zaista to bilo izvesno i moguće, verovatno bi se Beograd kandidovao za domaćina ovogodišnjeg finala Lige šampiona na pedesetogodišnjicu one čuvene utakmice između Ajaksa i Juventusa 1973. godine.

Ali, nacionalni stadion je i dalje samo stavka u budžetu – što je knjigovodstveni trik uvećanja BDP-a – a na ledini u Surčinu nema ničega. Sada vlast ubeđuje narod da će sve biti gotovo za EXPO pomoćnu izložbu 2027. godine, a sami znaju da je realnije – po dinamici izgradnje – da se sve završi tamo negde za desetak godina. Opet i to je dobro jer Beograd može da se kandiduje 2033. godine za organizaciju finala Lige šampiona, ako stadion bude te veličine. Mogao bi i da se zove “Dragan Džajić”.

Kada je pre četiri godine izašao tekst u “Vremenu” o najavi da se kreće u izgradnju malih super modernih stadiona po Srbiji, tadašnji direktor Kancelarije za javna ulaganja Marko Blagojević bio je dostupan za razgovor. Danas je on ministar u ministarstvu koje nosi ime kao kancelarija i nije mu dozvoljeno da govori sa novinarima koje je režim označio kao neprijatelje vlasti.

SEĆATE LI SE HALE “PINKI”

U međuvremenu, u ove četiri i po godine, vlast nije uspela da uradi ono što je u to vreme pričala: novi stadioni u Loznici, Zaječaru, Leskovcu i Vranju, obnova “Karađorđa” u Novom Sadu i stadiona FK Radnički u Nišu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kome je prvi posao bio da upravlja sportskom halom “Pinki” (sredinom devedesetih, kada su radikali došli na vlast u beogradskoj opštini Zemun), pokazao je i sa mesta na vrhu države da ne uspeva da ostvari ono što gromoglasno obeća. Odnosno, ništa ne završava u roku i velike građevinske projekte “vozi” kao i svoje mandate – da traju što duže i bez prekida.

Vučićevo upravljanje Halom Pinki bilo je obeleženo nemogućnošću da sredi krov i spreči prokišnjavanje. Sada, na svim ovim stadionima, sve isto ide sporo i traljavo. Jedina je razlika što danas to niko ne zna, nego se svuda puštaju samo lepe slike projekata i onoga što je dosad sagrađeno uz promotivne tekstove tipa “nema niko u Evropi”, “mala Alijanc arena” i slične parole.

Ipak, jedan objekat je otvoren: u ponedeljak 21. avgusta, proradio je stadion u Leskovcu na kome bi trebalo da igra FK Dubočica, koja je u međuvremenu kooptirana u Prvu ligu Srbije – reč je o nižem rangu od Super lige u kojoj igraju Zvezda i Partizan.

Stadion koji još nema ime, ima nešto više od osam hiljada mesta i videlo se da je bio solidno popunjen na otvaranju kada su igrali lokalni tim FK Dubočica protiv FK Novi Sad. Inače, ovaj sportski objekat podseća na onaj koji je premijer Mađarske Viktor Orban napravio u Bačkoj Palanci za potrebe tamošnjeg ogranka Puškaš akademije, klub FK TSC. Taj tim je ovog leta igrao kvalifikacije za Ligu šampiona. Ako bog da i bude sreće, možda i Dubočica za dve godine dostigne ove visine, pa da vidimo ko će se onda smejati Vučiću i pričati kako baca pare ni u šta, odnosno, namešta poslove svojim prijateljima uz izgovor da su stadioni nešto što je najvažnije za razvoj lokalnih sredina.

GOSTOVANJE U LESKOVCU

Iz onoga što se može videti u medijskim prilozima i u direktnom prenosu na udarnom kanalu Telekomove Arene sport, stadion ima problema sa travom, ali – reći će neko – mnogo je bolji od onog starog. Naravno, jer je za ovaj novi potrošeno više od 20 miliona evra, a gde je dvadeset, tu je još neki da se ova trava zameni drugom i sredi “travnati tepih” kako bi se Srbija i Leskovčanci ponosili svojim igralištem.

Još bolje od ovog otvaranja, koje se poklopilo sa otvaranjem ovogodišnje Roštiljade, tradicionalne Leskovačke fešte, 31. avgusta igraće se međunarodna utakmica između beogradskog FK Čukarički i grčkog Olimpijakosa u kvalifikacijama za UEFA Ligu Evrope. Dolazak na stadion najavio je Vučić lično, jer šta ima logičnije nego da jedan privatni klub iz Beograda igra svoje utakmice u 320 km udaljenom Leskovcu? I zar to nije dokaz da je takva investicija bila nužna i da će se tamo, na lokalu, razvijati sportski duh među narodom, a deca biti odvraćana od ulice i posvećena sportu?

U jednom od brojnih skorašnjih “obraćanja”, Vučić je objasnio da se ovakvi objekti zidaju jer su oni način da se okupe porodice – svi skupa odu na stadion, a kada su tamo, imaju šta i da pojedu, popiju, kupe u nekim radnjama… Bukvalno je opisao ono što postoji na jednom mestu u Srbiji, a to je stadion FK Voždovac u Beogradu, izgrađen na krovu tržnog centra i na koji skoro niko ne dolazi da gleda utakmice. Zbog čega, mogao bi da se zapita neko? Pa možda zato što ništa vezano za fudbal u Srbiji nema veze sa normalnošću i normalnim životom, naprotiv. Fudbal je sinonim za nasilje, kriminal, drogu i nameštanje – čega se većina građana ipak kloni.

ORBANOVI RECEPTI

Za Vučića i njegov pristup politici sve je to jako dobro. On ima razlog da bude u Leskovcu, ima razlog da “ode u narod” i pokaže šta im je poklonio, a sve to biće prenošeno na svim TV stanicama i jedino loše što može da se desi jeste da neki drugi u drugim gradovima i opštinama ne kažu “gde je nama stadion” i “kad će Čukarički da igra kod nas”… Svi znaju Vučićev odgovor: biće, samo budite strpljivi i sanjajte i kada vas pozovu istraživači javnog mnjenja, recite da sam vam ja omiljeni lider.

Pre nego što ode u Leskovac, kad već nije mogao u Loznicu, koja treba da dobije najlepši mali stadion u Evropi, ali nije završen i zbog problema sa loše postavljenom podlogom nema travu kakva bi trebalo da bude, predsednik Srbije je otišao u Budimpeštu kod svog omiljenog Evropejca Viktora Orbana i, razume se, otišli su na stadion.

Ovoga puta, to nije bio nacionalni stadion “Ferenc Puškaš” na kome igra FK Ferencvaroš i mađarska reprezentacija i koji je s vremenom postao koncertna meka za ovaj deo Evrope, kao njegov prethodnik u Budimpešti NEP stadion u devedesetim. Reč je o još novijem stadionu napravljenom samo za atletiku i atletska takmičenja. To je inspirisalo Vučića da posle neverovatnog uspeha srpske atletičarke Ivane Vulete (vidi tekst na strani 52) i osvajanja zlatne svetske medalje u skoku u dalj, izjavi da će i u Srbiji morati da se napravi jedan takav objekat za naše atletičare.

I zaista, ko bi imao nešto protiv toga? Dobro je da postoje nacionalni centri za svaki sport kako bi naši mladi sportisti koji nose dres sa nacionalnim grbom imali gde da se pripremaju i da napreduju. Tako je pre više godina dato obećanje i da će biti izgrađen nacionalni centar za vaterpolo i plivanje u Vrnjačkoj Banji, ali od toga nije bilo ništa. U Beogradu, u naselju Bežanijska kosa, zida se Nacionalni odbojkaški centar kao zalog da bi i u budućnosti ovaj sport bude na ponos celoj državi. Sve se to najavljuje i zida kao i ovi stadioni – kada na to pomisli Vučić, kada ga neko odobrovolji ili kada mu se neko pokloni. Otprilike, kao u slučaju Sportskog društva Radnički iz Beograda i pokojnog Dušana Dude Ivkovića.

Vučić ima opravdanje za takav pristup. Može svima reći da pogledaju broj medalja sa Olimpijskih igara od kada je na vlasti i tvrditi da zemlja napreduje velikim koracima. To je zaista lako potvrditi i to je za sada režimu dovoljno opravdanje da se zida i nadziđuje, pritom da se ne pita ni koliko košta ni kada će zaista biti izgrađeno i završeno. Paradoksalno, od svih tih nacionalnih sportskih centara, za sada je napravljen samo onaj fudbalski u Staroj Pazovi i to za vakta Tomislava Karadžića, koga je Vučić onoliko ganjao na početku svoje vladavine 2012. godine.

SUBVENCIJE, DOTACIJE I PITANJA

Kada ga pitaju zašto planira da ulupa stotine miliona evra u nacionalni stadion, predsednik Srbije može da kaže da reprezentacija igra sve bolje i da je klupski fudbal napredovao. Jer, eno, Srbija ima pet predstavnika u evropskim takmičenjima, a prvak države ide direktno u Ligu šampiona, što je rezultat dobrih igara Zvezde i Partizana u Evropi i izmenama formata koje je inicirala UEFA.

Čak se i ove godine pričalo o tome da bi Zvezda mogla da igra svoje utakmice u Loznici jer će se ući u proces renoviranja Stadiona “Rajko Mitić”, koji je uprkos svim manjkavostima i dalje jedini pristojan takav objekat u Srbiji. Međutim, i taj stadion je samo nekoliko puta godišnje popunjen i može da se kaže da se od prodaje ulaznica nešto zaradi, a sve ostalo su i dalje gole subvencije i dotacije klubovima da bi se zadržao nekakav privid svrsishodnosti.

Voli narod velike utakmice, ali je činjenica da bi i ovaj, najskuplji tim u istoriji srpskog fudbala (FK Crvena zvezda u ovoj sezoni) možda imala neke šanse ako bi igrala utešno UEFA takmičenje Ligu konferencija, jer je nemoguće zamisliti da ima bilo kakve šanse sa velikim evropskim klubovima koji imaju budžete kao grad Beograd (preko milijardu evra).

Publika u Srbiji je u velikom broju podržala i pokazala lojalnost kada je reč o KK Partizan, koji ima najviše prodatih pretplatnih karata u Evropi, ali i to nije u potpunosti dovoljno da bi se klub samofinansirao i izašao na zelenu granu. U svetu se odavno zna da postoje tri glavna izvora zarade u vrhunskom sportu: ulaznice, TV prava i prodaja dresova zajedno sa ostalim stvarima sa grbom i imenom klubova, a srpski timovi su i dalje decenijama daleko od toga jer jednostavno ovde nema toliko ljudi koji su spremni da godišnje daju nekoliko hiljada evra za “svoj klub”.

Pa ako je tako, zašto se ne naprave prioriteti i novac se uloži ili u sportsko-zdravstvenu politiku ili u one sportove koji će zaista doneti Srbiji drugačiju sliku u svetu? Zbog čega se umesto stadiona u Zaječaru, na koji će biti potrošeno dvadeset i više miliona evra, ne naprave igrališta za decu, trim staze za rekreativce i sale za fizičku kulturu bukvalno pri svakoj školi? Zašto opštine i gradovi u Srbiji zavise od toga da li će kod njih stići neka evropska donacija ili donacija USAID-a kako bi bilo napravljeno ili popravljeno neko igralište koje za nekoliko godina propada jer nije organizovano održavanje? Zbog čega su mnoge sale za fizičko u Beogradu i drugim većim gradovima date na korišćenje nekakvim klubovima sporta koji u najvećoj meri služe da se lokalni partijski lideri namire, a ne da se deca u školama bave sportom? Zbog čega, na kraju, nema više u školama sportskih sekcija i profesora fizičke kulture spremnih da vode svoje školske timove? Zbog čega investitori koji zidaju po Srbiji nemaju obavezu da omoguće prostor za izgradnju sportskih terena u kvartovima, ili bar parkova u kojima bi deca mogla da provode vreme napolju u bezbednom okruženju?

SRBIJA KAO SAUDIJSKA ARABIJA

Ništa od toga se ne dešava, a najavljuju se ogromne investicije koje će, na koncu, i biti ostvarene ako Vučić ostvari svoj san i ostane na vlasti još dvadesetak godina. I ako sve to i uradi, najavio je, platiće nekom da upravlja tom imovinom da bi se na njoj zaradile pare. Dakle, troši se državni novac da bi sutra neka privatna firma na tom ulaganju razvijala svoj posao. Zar je to ono što je građanima potrebno? Mogli bismo da zamislimo kako je Vučić poverovao da bi ulaganje u sportsku infrastrukturu, kada bi njen život bio samoodrživ, moglo na dugi rok da delimično promeni sliku Srbije u svetu, ali, zaista, gde se i kada to dogodilo? Ne postoji primer države koja je manjkavosti i posledice svoje loše politike mogla da prikrije uspesima sportista – setimo se samo SSSR-a, DDR-a, Rumunije.

Čak ni ovogodišnja milijarderska ulaganja u razvoj fudbala kao industrije u Saudijskoj Arabiji neće promeniti ono što ona u suštini jeste. Svi postovi na društvenim mrežama koje će postaviti fudbaleri kojima ta država plaća suvim zlatom, teško će promeniti sliku o njoj – autoritarnoj, feudalnoj zemlji u vlasništvu porodice koja njom upravlja. Razume se – radi se o Saudijskoj Arabiji, nikako Srbiji.