Vučić je postao problem Evrope

Poreklom iz Luksemburga, studirao i doktorirao u SAD i na Central-noevropskom univerzitetu u Budimpešti, Florijan Biber na Univerzitetu u Gracu predaje Istoriju i politiku Jugoistočne Evrope. Njegova doktorska teza posvećena je srpskom nacionalizmu “od Titove smrti do pada Miloševića”. Pažljivo prati politička događanja u našem regionu i neretko ih komentariše. Zbog kritičkog stava prema Vučićevom režimu bio je meta napada ovdašnjih tabloidnih pojava. Nazivan je “propagandistom”, pa i “đilasovcem”. Marko Đurić, naprednjački trudbenik, tražio je svojevremeno da bude proglašen i personom non grata jer je, navodno, “uvredio predsednika Vučića”.

“VREME”: U četvrtak, kada ovaj broj “Vremena” bude na kioscima, u Evropskom parlamentu će biti održana diskusija o, blago rečeno, nepravilnostima na decembarskim izborima u Srbiji i doneta prateća rezolucija. Šta očekujete da će se u tom dokumentu naći s obzirom da smo od nekih evropskih parlamentaraca čuli veoma oštre kritike na račun izbornog procesa, a i preliminarni izveštaj ODIHR–a je sadržavao vrlo negativne ocene?

FLORIJAN BIBER: Verujem da će rezolucija biti oštra s obzirom da je veliki broj parlamentaraca koji prate zbivanja na Balkanu bio veoma kritičan, ne samo kada je reč o izbornim nepravilnostima već i kada se govori o ukupnom stanju demokratije u Srbiji. Oni koji su u kritici bili blaži nalaze se, bar mi se tako čini, u manjini. Očekivao bih reči osude, kao i možda neku ponudu kako se stvari mogu razrešiti. Ne mogu da predvidim detalje, ali je nekakav međunarodni proces najlogičniji. Niko ko se bavi Srbijom ne veruje da su institucije ove zemlje u stanju da se ozbiljno i profesionalno uhvate u koštac sa istragom nepravilnosti i poboljšanjem izbornih uslova. Ostaje pitanje koji će međunarodni akteri biti predviđeni kao medijatori, odnosno vođe procesa. Možda će sam Evropski parlament sebi dodeliti tu ulogu. To može biti i OEBS, odnosno neka njegova institucija, ili pak Savet Evrope. Nije isključeno da to bude i Evropska komisija.

Koliko uopšte EU i evropske institucije mogu uticati na demokratizaciju Srbije ili na poboljšanje izbornih uslova? Rezultati dosadašnjih angažmana su, malo je reći, skromni. Praktično je Vučićeva vlast “u pripejdu” odgovorila na rezoluciju onim čuvenim “Pa šta”!

Evropski parlament ne može da nametne rešenja, on je institucija koja formalizuje stavove i razmišljanja u Evropi na određenu temu. Vlast u Srbiji može da ignoriše rezoluciju, ali to ima cenu. Pre svega, značajno se smanjuje njen kredibilitet, pogotovo kredibilitet tvrdnje da Srbija želi da postane članica EU. Oni koji se bave Vučićevom vlašću odavno znaju da ona nema nikakvu motivaciju da se približi EU, ali ignorisanjem rezolucije to će biti i ozvaničeno. Mnogo će, međutim, Vučiću biti teže da zanemari poteze Evropske komisije, ali i neke druge signale koji dolaze iz Evrope. Koliko god vlast u Srbiji nema nameru da postane deo EU, toliko želi da sačuva dobre odnose sa EU i zemljama članicama. U tom smislu, ni reputacija nije nebitna. Potezima i porukama koje spominjete, vlast pokušava da zatvori diskusiju pre nego što je i započela, spreči bilo kakav pokušaj međunarodne istrage izbornog procesa. Znaju da bi svaka istraga znatno oslabila njenu poziciju. Ipak, sve zavisi od stepena pritiska koji stiže iz EU i evropskih prestonica. Ukoliko bude dovoljno snažan, Srbiji neće preostati ništa drugo nego da ili prihvati međunarodnu arbitražu – ili pak da definitivno i jasno sebi zatvori vrata EU.

Šta znači to zatvaranje vrata? Neku vrstu sankcija?

Sankcije svakako nisu reč koju bih koristio. EU teško uvodi sankcije protiv pojedinih zemalja jer je to komplikovan proces. Potrebna je najšira saglasnost članica, a znamo, recimo – u slučaju Srbije – da Mađarska nikada takav potez ne bi podržala. Za sankcije ne postoji ni saglasnost unutar EU, niti politička volja. Ali, biće političkih i ekonomskih posledica, jer će i EU i vlade zapadnih zemalja preispitati stepen saradnje sa Beogradom. Verovatno će se smanjiti podrška Srbiji na mnogim poljima.

Kakva je uopšte međunarodna pozicija Srbije nakon evidentnih veoma ozbiljnih decembarskih izbornih prevara, nakon toga što su nestale i poslednje iluzije da se u njoj održavaju iole fer i demokratski izbori? Koliko se percepcija menja u krugovima “donosilaca odluka”, a koliko generalno u javnosti?

Svakog je dana stvar jasnija – srpska vlast je u većoj meri problem Evrope nego što je njen partner. Tu tvrdnju sve češće čujemo. To što se dešava u Srbiji zahteva sve veću pažnju i angažman, i to jeste problem za EU u ovim okolnostima. Pored izbora, na značajno pogoršanje imidža uticao je i slučaj “Banjska”. Tada su srpske vlasti iz ovdašnje percepcije pokazale da su sposobne da izvoze krize i zloupotrebe, ozbiljno preteći bezbednosti regiona, koristeći pritom paravojne formacije. Ovi događaji su zapravo dali realniju sliku srpske vlasti na Zapadu, a do njih su mnogi zvaničnici bili spremni da loše vesti koje dolaze iz Srbije ignorišu. Naravno, za mnoge oni nisu ništa novo, logična su posledica procesa u Srbiji koji traju bezmalo od dolaska Srpske napredne stranke na vlast.

Vratićemo se na Banjsku. No, da li još uvek neko misli, zvanično ili nezvanično, da je Vučić garant regionalne stabilnosti? Čini se da od završetka ratova nikada u regionu nisu bili gori međudržavni i međunacionalni odnosi nego danas. U tome ogromnog udela ima srpska vlast, izjave njenih zvaničnika i potpuno obnovljena nacionalistička retorika devedesetih u ovdašnjoj javnosti. Jednom ste izjavili da Vučiću odgovara nestabilan region, nešto u smislu da je on istovremeno i u ulozi piromana i u ulozi vatrogasca?

Njegova politika podrazumeva neprestano izazivanje sukoba i tenzija. I njemu i njegovoj stranci to ide lako od ruke. Oni su naslednici Srpske radikalne stranke, zasnovane na netrpeljivosti, mržnji, narativu devedesetih… Potom se odjednom pojavi kao državnik koji se zalaže za Otvoreni Balkan i bolju međudržavnu saradnju. S vremenom je, međutim, radikalna strana postajala sve jača, a sada je potpuno nadvladala. Na početku, po dolasku na vlast, Vučić ju je mnogo bolje sakrivao.

Ipak, ne mislim da se ovaj problem – ponovni uspon nacionalizma i međuetničke mržnje – smatra dovoljno ozbiljnim van granica Balkana. Veruje se uglavnom da je to retorika za unutrašnje prilike, da nije nešto što bi trebalo da bude predmet diplomatskih napora. Problem, međutim, nije samo dnevnopolitičke prirode. Promocija nacionalizma, mržnje, narativ da su svi protiv nas, a mi smo jedini ispravni, slavljenje ili obeležavanje događaja iz ratova devedesetih – sve to ostavlja duboke negativne posledice po društvo i smanjuje mogućnost za pomirenje u regionu za dug period. EU bi tome trebalo da posveti više pažnje jer je u pitanju problem koji će ostavljati posledice čak i kada se vlast u Srbiji bude promenila. Nasleđe devedesetih ne samo da je obnovljeno nego je i ojačano. Balkan posle 12 godina pauze ponovo živi u etničkim rovovima.

Izučavali ste srpski nacionalizam. Da li se on u međuvremenu transformisao, da li je još uvek ključni problem Srbije ili su to klijentelizam i “koruptivizam”, kako neki kažu? Recimo, ekstremne desničarske stranke ne osvajaju baš puno glasova na izborima; neke u decembru nisu prešle ni census…

Tačno je da političke stranke koje se zasnivaju samo na nacionalističkim i populističkim idejama nisu uspešne na izborima. Ne samo na onim decembarskim nego ni na prethodnim. Jesu 2022. godine uspele da uđu u parlament, ali nisu predstavljale jaku političku opciju. Vučić je pokušavao da naglasi njihov uspeh kako bi se dodatno mogao pozicionirati kao neko ko je umereniji i manje nacionalistički orijentisan. Slična je bila Miloševićeva politika devedesetih. Glavna uloga Srpske radikalne stranke bila je da Milošević u odnosu na njih izgleda kao nekakav umerenjak. Oni su zapravo bili korisni nacionalistički idioti. Istovremeno je nacionalizam bio sastavni deo Miloševićevog režima: on se nije samo ispoljavao kroz medije i izjave nego i kroz konkretne odluke. Nešto slično važi i danas.

Kada se čitaju i gledaju mediji bliski vlasti u Srbiji, vi vidite da se nacionalističke poruke svakodnevno šalju, u ogromnim količinama. Nacionalizam je normalizovan, pa čak i ljudi koji ne veruju u njega na kraju mu podlegnu. Ne znači da će nacionalisti glasati za ultradesničarske stranke. Ne izražava se samo nacionalizam kroz pozive da se krene u rat, to je njegov najekstremniji oblik.

Znači li to da Vučić normalizacijom nacionalizma kontroliše bezmalo celi desni politički spektar?

Da. On svakako želi da za njega glasaju i oni koji dele stavove Dveri i drugih desničarskih partija. On stoga takvima i šalje odgovarajuće poruke. Problem je u tome što se time zagađuje javni prostor, normalizuju nacionalističke poruke, koje postaju sveprisutne, pa čak i oni koji nemaju nikakvih nacionalističkih ideja retko se osmele da kažu – to je laž, to je propaganda. Sve to ostavlja, kako rekoh, dugotrajne posledice koje će biti ogroman izazov za sve naredne vlasti u Srbiji i regionu.

Već odavno je opšte mesto da Zapad podržava Vučića, gleda kroz prste njegovom urušavanju demokratije i institucija, kao i na normalizaciju nacionalizma – zarad rešavanja problema Kosova. Da li se slažete sa tim i da li je to još uvek aktuelna teza?

Mnoge zapadne vlade imale su nadu po dolasku SNS-a na vlast. I Vučić je slao takve poruke, njegova vlada je na kraju potpisala Briselski sporazum. Verovalo se da će on biti spreman i sposoban za tako nešto. Verovalo se takođe da jedino nacionalista može da reši nacionalistički problem. Dakle, da će njemu biti mnogo lakše da sa Kosovom napravi kompromis ili čak da prihvati njegovu nezavisnost nego nekom iz, recimo, Demokratske stranke ili neke druge prozapadne političke opcije. Još uvek ima političara koji u tako što veruju, ali mislim da su oni u manjini. Čini mi se da sada preovladava pragmatični pristup u smislu “samo da ne bude gore”. Neka stvari budu koliko-toliko stabilne, neka se problem ne uvećava, i to je dovoljno. Nemaju nadu da će biti spreman za rešenje već da će zadržati status kvo. Nije idealno, ali je dovoljno, bar sada, dok sa pozicija SAD i EU postoje mnogo veći problemi – kao što su ukrajinski rat i rat u Gazi. Od toga Vučić živi. U principu, on kaže: ja ću malo glumiti sukob, poslaću vojsku na granicu sa Kosovom, ali možete sigurno računati na mene da neću krenuti ni u kakvu ratnu avanturu. Za sada, to je mnogim zapadnim vladama, kako rekoh, dovoljno.

foto: marija janković

Neki smatraju da je nedavno priznanje kosovskih automobilskih tablica neka vrsta Vučićeve trgovine sa Zapadom. Tako se posmatra i najava da će biti nastavljena izgradnja rudnika litijuma, odnosno rada moćne kompanije Rio Tinto u Srbiji. Da li su to neke “usluge” kojima se želi smanjiti pritisak sa Zapada?

Očigledno da jesu. Upravo se kroz to vidi da Zapad i te kako ima uticaja na Vučića, odnosno da mu je jako važno da ima podršku sa te strane. On nudi i nudiće sve ono što ne ugrožava njegovu moć. Za njega su fer i demokratski izbori mnogo veća pretnja nego kompromis sa Kosovom. Njegova vlast zavisi od pune kontrole nad državom, institucijama, medijima i političkim procesima. Sve će učiniti da tu ne bi došlo do suštinskih promena. Sa druge strane, ponudiće sve drugo kako bi sačuvao zapadnu podršku ili bar smanjio pritisak. Kada razgovaram sa nekim zapadnim zvaničnicima, često čujem njihovo pravdanje kada je reč o njihovom odnosu prema vlasti u Srbiji. Kažu: mi nemamo veliki uticaj u Srbiji, Vučić nas ne sluša, ako ga budemo previše pritiskali, on će se okrenuti Kini i slično. Ozbiljno shvataju pretnju koju on malo-malo pošalje: ukoliko Zapad ne želi da sarađuje sa mnom, imam ja i druge partnere. Međutim, kada gledamo njegove poteze, vidimo da on i te kako ima interes da sačuva dobre odnose sa Zapadom.

Opisali ste situaciju onako kako je vidi i proevropska opozicija u Srbiji. Tvrdi, takođe, da nema suštinsku podršku Zapada u pokušaju da se u Srbiji dese političke promene, smeni Vučićev režim, demokratizuje zemlja i približi EU. Šta biste preporučili opoziciji u Srbiji, šta da radi u ovakvim okolnostima?

Kada razgovaram sa zapadnim diplomatama, često čujem i ovu frazu: u Srbiji ne postoji politička alternativa. Kažu, nema drugih relevantnih opcija, s kim da razgovaramo ako ne sa Vučićem! Stoga je važno poslati snažnu poruku da alternativa postoji, u smislu političke snage i u smislu političkog sadržaja, da se nudi nešto drugačije i bolje od onoga što nudi Vučić. Da postoji mogućnost političkih promena i da će one voditi ka demokratizaciji, evro-integracijama i boljim odnosima u regionu. Ako je opozicija rascepkana i ima samo 10-15 odsto biračkog tela, onda alternativa ne postoji. To se nama ne sviđa, ne volimo to čuti, ali tako stvari stoje iz pozicije zapadnih političara. Taj argument mora da se sruši. Opozicija mora da ostane ujedinjena, da radi na stvaranju jedinstvenog, jakog političkog bloka. Pod dva, ona mora da razvija dobre odnose sa evropskim političkim partijama. One su izuzetno značajni akteri u donošenju važnih odluka, ali su i odličan kanal komunikacije između balkanskih stranaka i EU. SNS je izgradio odlične odnose sa evropskim konzervativcima, tako je dobijao veliku podršku i smanjivao intenzitet kritičkih tonova. Opozicija takve odnose mora da izgradi, mnogo da radi na tome.

Da li se može reći da su rezultati decembarskih izbora i jedinstvo proevropske opozicije napokon poslali poruku da alternativa ipak postoji?

Ovo su bili prvi izbori koji su pokazali da u Srbiji postoji politička alternativa, i to proevropska i prodemokratska. To je korak u dobrom pravcu. E sada, kako rekoh, mnogo zavisi od toga koliko će trajati jedinstvo opozicije, a jako je bitno da se ono očuva. Nije ovo trka od nekoliko nedelja ili meseci. Važno je da zajedno grade infrastrukturu, razvijaju komunikaciju između sebe, sa građanima i sa stranim zemljama… Ali i da imaju program na osnovu kojeg će svima biti jasno, i unutar i van zemlje, da postoji politička alternativa koja je stabilna i koja nudi stabilnost. Često me zapadni političari pitaju da li je opozicija u Srbiji zaista drugačija od Vučića. Kažu da u odnosu prema Kosovu, recimo, imaju isti stav. Ne očekujem da srpska opozicija ima jasan stav o Kosovu, jer sam svestan koliko je to teško i osetljivo pitanje, ali bi o drugim stvarima morala da bude precizna. Ne može program da bude – mi nismo Vučić, mi hoćemo da smenimo Vučića jer je on diktator, već da se jasno kaže šta će se desiti posle njegove smene. Kako će izgledati redemokratizacija društva, kako će se smanjiti uticaj politike nad medijima, kako će se boriti protiv govora mržnje i tako dalje. Sve to mora biti u programu. Onda će se videti da to nije opozicija čiji je jedini kvalitet to što se ujedinila, već da nudi druge vrste politika koje su relevantne.

Prošle godine, kada je to bilo aktuelno, komentarisali ste slučaj “Banjska”. Ovaj incident je u Srbiji danas gotovo zaboravljen. Kako sada gledate na njega? Da li je on imao neke konsekvence? Neki, recimo, dovode u vezu smenu (ostavku) Aleksandra Vulina sa čela BIA–e sa ovom paravojnom akcijom.

Ne bih komentarisao Vulinovu ostavku jer ne znam šta se iza nje krije, niti da li će ona nešto promeniti. Još nije jasno ni šta je u pozadini slučaja “Banjska”, šta je bio cilj, ali je sigurno da je u pitanju događaj visokog intenziteta, sa ogromnim stepenom nasilja, koji je uznemirio zapadne političare. Mnogi su se tada otvoreno zapitali: da li je Srbija vatrogasac ili je piroman? Povećao se stepen skepse i nepoverenja prema Vučićevoj vlasti. Nije zaboravljen sigurno. Svemu tome je doprinelo i nejasno objašnjenje zvaničnika Srbije kakve oni imaju veze sa događajem.

Spomenuo sam Vulina, koji je nedavno dobio orden od Rusije, odnosno Vladimira Putina, jer je unapredio i razvio saradnju ruskih i srpskih tajni službi. No, neću da vas molim da to komentarišete, već nešto drugo. Neki su skloni da preuveličavaju uticaj Rusije na Balkanu, a neki da minimiziraju. Kakav je vaš utisak – koliko je Rusija prisutna u Srbiji i u regionu, i kakvi su njeni ciljevi?

Cilj Rusije je identičan kao i u drugim regijama kontinenta: ona želi da smanji uticaj Zapada i/ili naruši zapadno jedinstvo, pogotovo unutar EU. Rusija stoga podržava evropske ekstremno desne partije: Nacionalni pokret u Francuskoj, nemački AfD i austrijsku Slobodarsku partiju. Nekada je u pitanju novac, nekada podrška kroz (pro)ruske medije i društvene mreže. Rusija želi da razvije nepoverenje u demokratiju i demokratske institucije. Svaki neuspeh EU je njihov uspeh. Nemaju nekakvu konstruktivnu politiku, pa tako nemaju ni neku viziju Balkana. Balkan je, to će i sam priznati, van ruske zone uticaja i kontrole. Ono što mogu da čine, mogu da smanjuju zapadni uticaj, kroz saradnju sa nekim političarima i kroz medijske intervencije.

Pripadam grupi analitičara koji smatraju da se ruski uticaj u regionu precenjuje. Oni političari koji se hvale dobrim odnosima sa Rusijom uglavnom nisu previše uticajni, a većina to radi isključivo zbog sopstvenog interesa. Njihovoj političkoj agendi i rejtingu odgovaraju dobri odnosi sa Moskvom i bliskost sa Putinom. Njima to daje na značaju. Recimo, Milorad Dodik je glavni političar u entitetu koji ima stanovnika koliko jedan veći evropski grad. Dakle, on je praktično u ravni nekog gradonačelnika, ali može da se slika sa Putinom ili Lavrovim. Rusija se oslanja na partnere koji slede pre svega svoj interes.

Kada je, recimo, reč o ruskoj propagandi, u Srbiji se ona odvija pre svega preko ruskih medija, kao što su Sputnik, Raša tudej i neki manji, ali oni su nebitni. Ovi državni koji šalju proruske poruke ne rade to zbog Putina nego zbog Vučića.

I jedno pitanje za kraj. Svojevremeno ste zbog svojih kritičkih stavova o stanju demokratije Srbiji doživeli napade zvaničnika naše zemlje, ali i režimskih medija. Neki tabloidi vas nazivaju i “đilasovcem”. Kako na to gledate i da li vas to dotiče?

Za mene je to samo pokazatelj kakav je karakter vlasti u Srbiji. Ne prihvataju nikakvu kritiku i odmah kreću u kontranapad. Nema niti pokušaja da se uspostavi dijalog. Lično mi uopšte ne smeta kada me “Informer” ili kakav sličan tabloid iz Srbije napada. Nemam nikakve posledice. Ljudi sa mog univerziteta i mog okruženja to ne čitaju, a čak i da čitaju, ne bi to ozbiljno shvatali. Ali da živim u Srbiji, da radim u nekoj tamošnjoj instituciji, možda bih se dva puta zapitao pre nego što nešto izgovorim. Neki ljudi ne žele ili se plaše da budu meta medijske harange. O tim napadima pričao sam i sa zvaničnicima i diplomatama. Ako ovako napadaju profesora na stranom univerzitetu koji nema političkog uticaja, već samo analizira i komentariše političke procese, kako tek prolaze kritičari režima koji žive u Srbiji…