foto: hrt
Ili, kako je baletski igrač Leo Mujić postao "superheroj"
Ima jedna scena u oskarovskom filmu Čovek ptica u kojoj već prekaljeni glumac Rigan Tompson (igra ga Majkl Kiton), zbog slučajne nesmotrenosti mora da protrči nag pored silnog sveta na ulici kako bi nekako ušao na glavni ulaz svog teatra na Brodveju i odigrao predstavu. Šokirani prolaznici sve to brže-bolje snimaju svojim mobilnim telefonima i istog trenutka postavljaju na društvene mreže. Ova, za glumca stupidna, životno neprijatna situacija, međutim, u deliću sekunde donosi mu planetarnu slavu – stotine hiljada, ako ne i milione lajkova na društvenim mrežama. Istovremeno, u teatru, i to na Karverovom komadu, čeka ga sumorna poluprazna sala u kojoj se kao publika naziru samo sede glave. Podnaslov ovog filma glasi „Neočekivana vrlina neznanja“, šta god to značilo.
Kada je na autoputu Rijeka–Zagreb, u kilometarskoj koloni pod pržećim suncem, novinarka HRT-a prišla jednom autu, eto, valjda da čuje kako se putnici osećaju dok satima čekaju i preznojavaju se, u kameru je iza zatamnjenih naočara pogledao prelep mladić. Odjeknuo je ultraunjkavi beogradski akcenat sa primesama, a lepotan je direktno udario „sašivši“: „Nije gužva, nego katastrofa – šta je ovo Mad Max?! Uvedite vinjete, na šta liči ovo, pravo iživljavanje.“ Pa sve skupa simpatično-detinjast, iritantno-nadobudan, i novinarku je na kraju obasuo, te gde joj je „sun protection“, te gde joj je kapica. A već je tog „bezobraznog“ gospodičića s beogradskim akcentom novinarka bila priupitala šta on tu radi u Hrvatskoj i kud je pa pošao, gde joj je on najnormalnije odgovorio: „Ja ovde živim.“ E, pa kraj sveta.
Kako se ovaj video-snimak HRT-a munjevitom brzinom našao na svim društvenim mrežama i medijima tako su ga pratile horde raznolikih reakcija: „Kralj!!! Totalno BG nastup! Nafurano, a sexy!“, rekoše na jednom hrvatskom portalu. „Ovo, bre, Leo“, stoji na jednom od hiljadu Fejsbuk statusa sa „šerovanim“ snimkom. „Ozbiljno znaš ovog lika?“, neko piše ispod. „Da. Tužno je samo što ga i drugi
ne znaju.“ Od rana jutra uzrujani naslovi se ne smiruju, Beograđanin koji je očitao lekciju Hrvatima!, Beograđanin koji je odbrusio Hrvatima i postao regionalna zvezda!, heroj, muškarčina, udario na purgere, bravo Srbine! Istina, osećanja su pomešana i među našom i među hrvatskom publikom, zavisno ko od koje predrasude boluje. Za jedne je „gejčina“, za druge „kralj, koga briga ako je gej“, za treće „lep ko greh“, za Hrvate „srpski pederčić“,
za Srbe „šta god da je, samo nek je skresao Hrvatima“, za one ozbiljne „uopće nije bitno odakle je ili kakve je orijentacije, izrekao je bit.“ Ukratko, narodna i purgerska zabava bez kraja.
„Beograđanin koji je posramio hrvatske putare“, Leo Mujić, znali su samo malobrojni, renomirani je baletski umetnik, igrač i koreograf, o kome su pre tri godine takođe pisali svi mediji jer mu je tada na Beogradskom festivalu igre uručena plaketa „Vip poziva“. Kad je neko to došapnuo, mediji su gotovo viknuli: „Našli smo ga! Pa to je naš poznati baletan.“ Zašto bi iko očekivao od medija da prestanu već jednom sa tom terminološkom podvalom kojom baletske igrače nazivaju
baletanima? Tako Leo Mujić postade zvezda dana, godine… Doduše, čas je bio Mujkić čas Mujić, u svakom slučaju „slavni baletan“ koji je završio baletsku školu u Beogradu. I očitao lekciju Hrvatima. Ono između – diplomirao u Lozani, radio u Berlinu, Beču, Parizu, Tokiju, u celom svetu, slobodan je umetnik, živi u Zagrebu, radi za HNK i Dubrovačke letnje igre – poznato je manje-više. Naš čovek svakako, mi smo mu dali nagradu „za čitav umetnički opus“. Samo kad se uporedi, ta vest o nagradi iz 2012. bila je popularna za jedva nekoliko komentara, dok je snimak zvani „sun protection“ ili „Mad Max“ iz cuga dobio 120 komentara, a onda još i još, u stotinama. Jer, tako se meri slava danas.
Videvši svu „muku“ ove srpsko-hrvatske „planetarne“ slave, Mujić koji čak i nije na društvenim mrežama, i sam se verovatno našao u čudu. Poručio je ponovo na HRT-u: „Dođite u teatar, ne bojte se. To je elitistički sport, ali tamo se događa prava stvar. Ono što radim je interesantnije od onoga što sam rekao na Lučkom.“ A Leo je, zapravo, samo bio svoj, kosmopolitski rasterećen. Jedan je od hiljadu dobrih umetnika koji je imao „budalastu sreću“ da sasvim slučajno za njega saznaju svi. Promocija kulture ili ne, ali kad bi sad došao s baletskom predstavom u Beograd, karte bi garant bile rasprodate. A možda bi bilo i srpskih zastava.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
