Vrhovni štab odbrane

„Ko ima sebe za advokata, ima budalu za klijenta“, kaže izreka koja odavno važi u svim sudnicama sveta. Tako nešto važilo je donedavno i u sudnicama u kojima se sudi za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše SFRJ, a ove izreke u Haškom sudu mnogi su se prisetili upravo u trenutku kada se tamo prošlog jula prvi put pojavio bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević i saopštio da će u „sudskom procesu stoleća“ braniti sam sebe. Posle desetak dana pripravničkog staža kao „sam svoj advokat“, Slobodan Milošević svakako ne deluje kao neko za koga bi se moglo reći da je do sada ispao „budala“.

Takav utisak mogao bi se steći ne samo zbog njegovog očiglednog dara da unakrsno ispituju svedoke već u dobroj meri i zbog Miloševićevih neposrednih protivnika u haškoj sudnici – tužilaštvo, koje sedi naspram njega i čije članove on s puno prezira najčešće oslovljava sa „oni tamo preko puta“, prečesto liči na skup nedoraslih i loših igrača kojima je neko dodelio da igraju u dresovima namenjenim inače pravničkom timu sveta. U toj ekipi nema velikih igrača – ili za sada vešto kriju pravnički dar, ili im je potrebno bar nekoliko godina da se zagreju za predstavu koju su sami odavno proglasili najvažnijim suđenjem na planeti i za koje su navodno odavno spremni. Ili su možda sapeti činjenicom da otkrivajući jedne masovne zločine i etnička čišćenja, istovremeno moraju da sakrivaju neke druge zločine. U stvari, ne moraju, ali su sami sebi projektovali takav nezahvalan zadatak da u krvavom ratnom mozaiku bivše SFRJ, koji će se slagati narednih meseci i godina u Hagu, neke kockice naprosto ne smeju da se vide.

UVREDLJIVA NEPRIPREMLJENOST: To da s timom glavne haške tužiteljice Karle del Ponte nešto ozbiljno ne štima primetili su gotovo svi svetski mediji, čak i oni u kojima je Milošević odavno osuđen kao „balkanski kasapin“. Neki mediji zbog toga javno izražavaju nelagodnost, drugi zameraju tužilaštvu da je u ovaj proces ušlo previše bezbrižno, RFI primećuje kako su tužbu „pravili navijači koji su malo mislili na argumente“, „Frankfurter rundšau“ tvrdi da se do sada „ne nazire“ ama baš nikakav koncept gospođe Del Ponte, a jedan britanski list čak upozorava kako čitav predmet počinje „polako da se raspada“.

Neki od beogradskih zagovornika bezuslovne saradnje s Tribunalom takođe su više nego razočarani katastrofalnom i „gotovo uvredljivom“ nepripremljenošću tužilaštva za „sudski proces stoleća“. Srpski premijer Zoran Đinđić tvrdio je ovih dana u „Špiglu“ kako suđenje Miloševiću za sada vidi kao „cirkus koji ga ostavlja bez reči“ zbog trošenja ogromnog novca samo da bi se pred Sudom pojavljivali „beznačajni svedoci“. Đinđić je indirektno priznao da sudski proces Slobodanu Miloševiću, ipak, nije običan kao i svaki drugi proces – jer ovaj, koji upravo na cirkuski način počinje u Hagu kao „politički seminar“ ili neka „španska serija“, dovodi i njegovu vladu u „velike dileme“. Od vlasti u Beogradu se naime traži da što pre pošalje u Hag preostale sa (Miloševićeve) liste osumnjičenih (plus general Mladić), i to u trenutku kada pred očima celog sveta tužilaštvo svakog dana iznova demonstrira da se uglavnom oslanja na nedovoljno pouzdane svedoke koji su malo toga videli svojim očima. I ako CNN-u i ponekoj velikoj svetskoj novini „promakne“ takav detalj, da svedoci nikada nisu čuli za NATO bombe čak i kada su im padale na kuću, ili za OVK čak i kada su im sinovi ili muževi tamo provodili mesece i godine, ili za švercovanje oružja i droge preko Kosova čak i kada su im partijski šefovi direktno u to umešani, domaća javnost tako nešto veoma pažljivo registruje.

To sasvim dobro zna i Slobodan Milošević, čiji politički instinkt nije zamro posle sedam meseci boravka u zatvoru. Pred takvim svedocima, očigledno preplašenim i ponekad prepariranim od strane OVK-a, on pokušava da brani svaki pojedinačni akt vojske i policije, čak i kada bi mu lični interes možda nalagao da to ne čini, kako pred Sudom ne bi sugerisao utisak da je nad svim što se zbivalo, nad svakom žrtvom i zapaljenom kućom, imao potpuni uvid i kontrolu. On, koji je tu vojsku i pogotovo policiju često zlouptrebljavao za razne sumnjive poslove, sada iz haške sudnice deluje kao njihov zaštitnik i neretko, suočen sa svedocima sumnjive pouzdanosti, za takvo ponašanje osvaja naklonost čak i onih koji su na tu istu njegovu policiju, ne tako davno, jurišali s motkama u ruci tražeći demokratske promene u Srbiji.

DOBRO OBAVEŠTEN: Sa tužilaštva, koje je potpuno nepripremljeno dočekalo ovo suđenje (jedan od „prijatelja suda“ advokat Branislav Tapušković podseća da je proces počeo a da dve trećine materijala o bosanskom i hrvatskom delu optužnice još niko nije imao priliku da vidi, što je „u najmanju ruku neuobičajeno“), interesovanje javnosti je veoma brzo skliznulo na samog Miloševića koji je prve svedoke dočekao neuobičajeno spreman. On, koji je odbio da uzme listu i redosled svedoka kao i njihova prvobitna pismena svedočenja data uglavnom 1999. godine po izbegličkim kampovima, znao je mnogo toga o svedocima, njihovom okruženju, događajima na terenu i rasporedu jedinica, za šta bi i ozbiljan advokatski tim morao da potroši prilično vremena. Oko takve Miloševićeve odbrane začas se, pogotovo u domaćoj javnosti, isplela čitava skala najrazličitijih teorija i glasina, začinjena obavezno i ponekim misterioznim detaljem. Sve te teorije polazile su od očigledne istine da Miloševića „informiše neko veoma dobro obavešten“, a zatim se granale na različite strane. Sumnjalo se na strane obaveštajne službe (najsumnjiviji su, izgleda, opet Francuzi), zatim na neki centar moći u Srbiji (tu su najsumnjiviji bili Generalštab, a pomalo i Koštuničin kabinet), pominjani su i obaveštajni saradnici koji imaju legalan pristup podacima… U različitim listovima pojavile su se i informacije da je Milošević neposredno posle rata preselio u svoj kabinet sve poverljive vojne arhive i kosovske analize resora DB-a, a kasnije sve to sklonio na sigurno mesto. Jedno od tih sigurnih mesta mogla bi da bude i „kuća u Holandiji“ u kojoj se, po „Nedeljnom telegrafu“, nalazi tim stručnjaka koji obrađuje sve podatke, a novac za ovaj posao dobija navodno od Marka Miloševića iz Kazahstana. Krugovi bliski Slobodanu Miloševiću, pre svega njegovi partijski drugovi, istovremeno su širili priču o natprosečnoj pameti svog zatočenog predsednika koji sve podatke drži u glavi i kome ne treba mnogo da bi bio spreman za svedoke. Zapravo, ništa više od onoga što ima u glavi ili što mu pripremi udruženje Sloboda čiji članovi danonoćno dežuraju u jednoj kući blizu Kalemegdana. Jedan od njegovih saradnika čak je tvrdio (bar su tako novine prenele) da je Milošević toliko nadaren čovek da s lakoćom razume i albanski jezik.

Kada se iz svih ovih priča skine ono „senzacionalno“ i „ekskluzivno“, ostane uglavnom utisak da Milošević jeste nadaren za unakrsno ispitivanje, da jeste izuzetno dobro i detaljno informisan i da je, po svemu sudeći, zaista sklonio na vreme mnogo toga što danas u Haškom sudu može da mu koristi. Ono što se pri tom zaboravlja jeste da smo prilično dugo živeli u partijskoj državi i da je SPS, naročito na Kosovu, bio i državna partija, da su prilikom napuštanja ove pokrajine u leto 1999. odatle preneti uglavnom svi arhivi, katastarske knjige i mnogo toga što danas predstavlja dragocene podatke. Upućeni tvrde da su svi bivši predsednici opština s Kosova odavno dobili kopiju optužnice i da su zamoljeni da ih analiziraju kao i da pronađu sve podatke o imenima koja se tamo pominju. Kada se jedan od svedoka optužbe Fehim Elšani prošle nedelje lažno predstavio kao bivši službenik Opštine Orahovac i tvrdio da je otpušten zbog političkih uverenja, bar dvadeset ljudi nazvalo je štab Miloševićeve odbrane i reklo da je ovaj svedok radio u SDK-u gde je stekao i punu penziju. Miloševiću je inače odnedavno dozvoljeno da se telefonom javlja „svojima“ ne samo sa zatvorske telefonske govornice (do osam sati uveče) već i u pauzama suđenja iz zgrade Tribunala. Upravo na taj način, posle pauze, predočio je zaprepašćenom Elšaniju podatke koje je on pokušao da sakrije od Suda, čime ga je otpratio iz sudnice s etiketom nepouzdanog svedoka.

Većinu informacija Milošević, što i sam priznaje, dobija u telefonskom razgovoru s dvojicom pravnih savetnika, advokatima Tomanovićem i Ognjanovićem. Njihovi direktni razgovori u zatvoru strogo se nadziru, baš kao i svaki dokument koji Miloševiću stigne u ruke. Obojica su u Hagu neprekidno okružena čitavim buljukom novinara i često u poziciji da u poslednji čas jure ne bi li negde presnimili neku video traku ili fotokopirali neki dokument s obzirom na to da bez statusa Miloševićevih advokata tako nešto ne mogu da urade u Sudu. Ako Marko Milošević zaista plaća onu „kuću u Holandiji i stručnjake za analizu“, onda se i nije nešto pretrgao kada pravnim savetnicima svoga oca nije nabavio bar jedan video. Što se povremenih gostiju iz SPS-a u sudnici tiče, čini se da je u pravu kolega iz kragujevačke „Nezavisne svetlosti“ koji je primetio kako se njihova podrška utamničenom šefu obično svodi na pokušaj da mu mahnu kroz staklo pre početka suđenja. U nekoliko ranijih slučajeva, na hitne Miloševićeve zahteve da mu se pronađu razni podaci ili teze, do njega su iz SPS-a stizale čitave knjige uz napomenu – unutra ima puno toga. Kasnije su izgleda i u samoj beogradskoj centrali počeli više da čitaju i sami podvlače ono što im se učini kao važno.

Misterija Miloševićeve odbrane neuporedivo je izgleda veća tema u Beogradu, nego u samom Hagu. U Tribunalu se smatra da su podaci kojima on raspolaže isključivo njegova stvar i osim konstatacije da je očigledno „dobro pripremljen“ niko se, bar ne zvanično, ne bavi previše načinom na koji on dolazi do podataka koje prezenitra u sudnici. Mogućnost da se to čini čak se smatra i preduslovom za fer i pošteno suđenje, a nevolje s telefonima na koje se Milošević u sudnici žali odnose se pre svega na isključivanje telefona njegovim saradnicima u Beogradu, ne u Hagu. Zvaničnici Tribunala se istovremeno iskreno nadaju da će Milošević koji za sada nastupa ubedljivo kasnije ipak popustiti pred lavinom dokaza koja će ga zatrpati i pokajati se što nije angažovao pravi advokatski tim.

NEĆE DRŽAVA, HOĆE NATO: Priča o izvorima informacija najpoznatijeg haškog pritvorenika neminovno se vraća i na priču o učešću i interesu države da prati ovo suđenje. Miloševiću je poručeno da je ovaj sudski proces isključivo njegova privatna stvar i da mu neće uspeti da državu uvuče u sve to, pokušavajući da čitavu stvar prebaci na teren kolektivne krivice. Prilikom suočavanja sa svedocima, on, međutim, pokušava da svaku priču o zločinima ili deportaciji stanovništva za koju ga terete smesti u širi okvir delovanja OVK-a i bombardovanja od strane NATO-a. To da li su po nekoj koloni izbeglica tukli NATO avioni, minobacači OVK-a ili tenkovi VJ, ne bi, ipak, trebalo da bude samo Miloševićeva stvar. Pružanje zvaničnih podataka o tome pomoglo bi da se jasno utvrdi šta se sve na Kosovu događalo i pod kojim su uslovima u svakoj konkretnoj situaciji stradali ljudi i ne bi se moglo tumačiti kao „državna odbrana Miloševića“, već pre svega način da se utvrdi istina. „Prijatelji suda“ nameravaju, na primer, da od generalnog sekretara NATO-a Džordža Robertsona zatraže zvanične izveštaje i satnice o svim dejstvima NATO trupa za vreme rata na Kosovu kako bi se tačno utvrdilo šta se sve tamo događalo. Tim izveštajima Milošević će pokušati da doda, izgleda, i svoje podatke sa nekog sklonjenog CD-a o tome šta je sve OVK činio pre, za vreme i posle rata, a na Sudu je kasnije da utvrdi da li neka strana to čini selektivno ili ne. Problem „selektivnosti“ javiće se i kasnije kada se pređe na deo optužnice koji govori o ratnim zbivanjima u Hrvatskoj. Gotovo istog dana kada je tužilaštvo puštalo film o bombardovanju Dubrovnika, stavljajući i taj događaj na dušu Miloševiću, nekadašnji Miloševićev koalicioni partner a sada srpski ministar policije Dušan Mihajlović skoknuo je do Haga da iz tamošnjeg zatvora lično preuzme svog partijskog druga, admirala Dušana Jokića, optuženog zbog učešća u dubrovačkoj operaciji. U Jokićevom slučaju država će se dakle potruditi da dokaže klimavost dubrovačke optužnice, dok će Miloševiću biti prepušteno da sam petlja s dokazima onako kako ume i može, čime će samo lakše u delu javnosti utirati sebi put ka statusu „mučenika“, ostavljenog da se bori sam protiv svih.

Nad dosadašnjim tokom suđenja sasvim ozbiljno se nadvila i senka OVK-a. Tužilaštvo sasvim svesno pokušava da izbaci iz sudnice pominjanje albanskog separatizma kako bi teza o ratu na Kosovu kao čistom Miloševićevom hiru (na nesreću tužilaštva tu tezu je pokopao već prvi svedok Mahmut Bakali) delovala što uverljivije. Sve dosadašnje svedoke Milošević je, međutim, navlačio upravo na razgovor o OVK-u. Strah da se govori o ovoj „firmi“ više je nego vidljiv kod svih svedoka – na pomen OVK-a svi su obarali pogled, tvrdili da ništa o tome ne znaju ili odbijali da odgovaraju. Nevolja je što su prva svedočenja istih ovih svedoka pokupljena još u izbegličkim kampovima po Albaniji u toku rata kada niko nije pretpostavljao da bi pominjanje naoružanih Albanaca moglo da bude toliko opasno.

I ASKA I VUK: Ta prva, originalna svedočenja na početku suđenja imali su samo tužilaštvo i „prijatelji suda“. Milošević je svoj primerak ovih dokumenata odbijao da uzme, dok je po nekoj čudnoj logici i proceduri sudskom veću na sto dolazila bar četiri puta kraća verzija od one originalne. Zato se i dogodilo da je jedan od „amikusa“ Branislav Tapušković u nekoliko navrata intervenisao i podsećao svedoke da su njihova prva svedočenja, iz vremena kada su bili bliži stvarnim događajima, sadržala neke sasvim drugačije detalje. Svedok Fehim Elšani je, na primer, u sudnici prećutao da mu je sin bio u OVK-u. Tvrdio je da nikada nije čuo za sukobe vojske i policije sa OVK-om, a kuća mu je bila puna rođaka koji su pobegli iz susednih sela upravo zbog žestokih borbi na terenu. U široj izjavi koju ni sudije nisu mogle da vide, isti svedok je opisao da je na selo pala bomba iz aviona (NATO) i da su svi prozori i vrata na kućama izleteli iz ležišta. U sudnici je sve to prećutao i pokušao da dokaže kako su razaranja i žrtve u selu bile isključiva posledica srpskih granata. Posle nekoliko sličnih svedočenja, sudije su tražile od tužilaštva da i njima ubuduće dostavlja šire verzije prvobitnih iskaza svedoka, a ne sažetke iz kojih se malo toga može saznati.

Tek desetog dana suđenja Slobodan Milošević je smogao snage da pre postavljenih pitanja jednom od svedoka (Ajmane Behramaj) saopšti kako mu je žao zbog gubitka njenog deteta. Slične priče o žrtvama slušao je i prethodnih dana, ali je više emocija pokazivao u trenutku kada je govorio o svom sinu koji je morao da pobegne iz zemlje ili o supruzi koja nije dobila vizu da doputuje u Holandiju.

Uz mnogo truda, veštine, logistike iz Beograda, ali i nepripremljenosti tužilaštva, Milošević je do sada uspeo da u većoj ili manjoj meri ospori priču svih svedoka koji su se pojavili pred Sudom. U tim nastojanjima on sve više liči na hašku Asku za koju takva igra znači život, koja nastoji da zadrži na sebi pažnju javnog mnjenja, i maksimalnom koncentracijom, pipavim ispitivanjem i zamkama koje postavlja zbuni svedoke. Istovremeno, upravo ti svedoci doživljavaju ga, izgleda, kao vuka koji hipnotiše žrtvu – svi do jednog okreću svoje stolice u suprotnom smeru od Miloševića i izbegavaju njegov prodoran ispitivački pogled. Takva igra mogla bi ubrzo da ga umori i učini nervoznim ili natera da u određenom trenutku, radi obrta u sudnici, promeni ponešto od sadašnjeg nastupa. Unutar Suda naveliko se nagađa ko bi prvi mogao da zatraži predah: tužilaštvo da bi se zakrpilo od početnih brljotina i poraza ili optuženi da bi došao do daha. Njemu, koji je navikao da razgovara s Holbrukom, Olbrajtovom ili lordom Karingtonom, svakako teško pada da se sada naganja s anonimnim svedocima koje je ponekad lako nadmudriti čak i kada govore o ljudskim patnjama. Dok „njegovi“ svedoci, Holbruk i ostali, dođu na red (ako uopšte ikada dođu), proći će bar još nekoliko meseci. Teško je do tada neprekidno biti i Aska i vuk.