Vreme podela i vreme jedinstva

„Razmišljam kako da opišem ovo ovdje… Pola Bara i Podgorice bi istog trena krenulo da brani crkvu jer ovaj zakon vide kao napad na posljednje što su imali i za šta su se držali, i to nema veze sa tim da li su išli redovno u crkvu ili ne. Oni danas brane svoju egzistenciju i egzistenciju svoje djece. I stalno čujem, dok sam u crkvi, na litiji, samo da nas bude što više i da vide da nas ima“, kaže M. P. iz Bara na pitanje kako vidi događaje poslednjih nedelja u Crnoj Gori: „Tu su oni koji se ponašaju kao da se ništa ne dešava, oni su nekom korišću najčešće vezani za režim i oni treći koji sjede u kafićima i izigravaju neutralnost, takvih uvijek i svuda ima.“ Traži da joj ne spominjemo ime jer je već „trn u oku“ na poslu i plaši se otkaza.

Zatim nastavlja: „Inače, najbolja prijateljica mi se naljutila što objavljujem slike iz crkve i ne javlja mi se od Nove godine.“

Ivan Brajović, dva puta ministar u različitim resorima, sada je predsednik crnogorskog parlamenta. Odlukom episkopskog saveta SPC-a u Crnoj Gori isključen je iz Crkve. Njegova sestra, dr Irena Špadijer, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, jedna je od potpisnica Apela za odbranu SPC u Crnoj Gori.

Jedan sin se nedavno ogradio od očevog potpisa na Apelu 88, a jedan otac sa severa Crne Gore javno se ogradio od sinovljevih uvreda upućenih svojim sugrađanima koji odlaze na crkvene litije. Sa druge strane, jedan sin je morao u suzama da objašnjava da nije izdao svog preminulog oca jer se radovao pobedi rukometne reprezentacije Crne Gore za koju igra.

U društvima sklonim podelama, one ovih dana postaju sve dublje. Istovremeno, neke veze postaju jače.

U intervjuu za dnevni list „Vijesti“, u aprilu prošle godine, profesor Univerziteta u Gracu Florijan Biber je, opisujući predsednike Crne Gore i Srbije, Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića, kazao: „Oni su piromani i vatrogasci u istom trenutku. Stalno moraju da imaju krize da bi mogli tvrditi da su garant stabilnosti. Kada bi sve bilo mirno i kada ne bi bilo kriza, sukoba, bilateralnih problema, nacionalizma, šta bi oni radili? Kriza je način preživljavanja za njih.“

Da li je donošenje Zakona bio još jedan način da se homogenizuje sopstveno biračko telo, da se bace varnice pred izbore, a onda pobedi još jednom na krilima rasplamsalog nacionalizma i produbljenih podela? Uz ogromnu kolateralnu finansijsku dobit i nanovo podsećanje ko je otac nacije. I uz uslugu predsedniku Srbije, da i on može da se posluži pred izbore, da odabere šta će sve da upotrebi iz piromanskog i vatrogasnog korpusa, u čemu se ionako odlično snalazi.

O tome šta je sve sporno u Zakonu već se govorilo mnogo. Prošlo je mirno paljenje Badnjaka, prošao je i Božić, a protesti u Crnoj Gori ne jenjavaju.

Da li se Milo Đukanović, politički maher, čovek koji je više godina proveo na vlasti nego što je živeo kao „normalan svet“ i koji je skoro iz svakog političkog sukoba izlazio kao pobednik, ovog puta preigrao?

Podele jesu produbljene, ali da li na način koji je očekivao? Koji su mogući raspleti? I na kraju, šta se uopšte sada dešava u Crnoj Gori?

MOLITVENI BUNT

„Iako taj termin ne volim, rekao bih da se, popularno rečeno, desio narod. Sve prognoze da će to proći, da ćemo da se bunimo jedan dan, da ćemo ispasti huligani, pale su u vodu. Posle pauze za Božić još je više ljudi u Nikšiću, u Podgorici ih je pre neko veče bilo 25.000, na severu Crne Gore. Trgovi su tesni, molitveni bunt sa ikonama i svećama se uvećava kao grudva“, smatra protojerej stavrofor Momčilo Krivokapić, arhijerejski namesnik bokokotorski. „Najveći fenomen je sever Crne Gore, koji je bio jedna ubijena sredina. Kada sam kao mlad sveštenik odlazio u Berane u mantiji, gledali su me u čudu. Danas je u Beranama nepregledna masa ljudi. Novinari kažu kako su iz policijskih izvora saznali da je oko 140.000 ljudi izašlo da izrazi svoje neslaganje.“

Vladimir Pavićević, predsednik Crnogorske partije i poznato ime na obe političkim scenama, kaže za „Vreme“ da je impresioniran okupljanjima građana Crne Gore koji se protive Zakonu. „Litije koje četvrtkom i nedeljom organizuje Mitropolija crnogorsko-primorska su masovna, nenasilna okupljanja ljudi koji se bore za prava i pravdu.“ On dalje naglašava da za sve ovo vreme u litijama koje su organizuju širom Crne Gore nije bilo „ni sitnog incidenta, nikakvog propusta, utisak je da su to dostojanstvena i opravdana okupljanja, na kojima građani, vernici i sveštenici poručuju da se ne pristaje na Zakon.“

Takođe, osim od nemira, tamošnja Mitropolija, svi episkopi čije su eparhije cele ili delom u Crnoj Gori, uspeli su da se spasu i od opasne politizacije.

Uglavnom se pozivaju na pravne tekovine, na međunarodne dokumente i Ustav Crne Gore, na ljudska prava i slobode, a ne potenciraju identitetske rasprave. Takođe, vešto su izbegli dolazak Aleksandra Vučića, koji je bio predviđen na Badnji dan, govoreći da verski praznici nisu prilika za to, u danima kada se Crkva bori za svoja prava, a ne za prava neke nacije ili etničke grupe, kako je rekao otac Gojko Perović, kao i da je neophodno da se izbegnu bilo kakve političke ili stranačke zloupotrebe ovih svenarodnih okupljanja, što je bio stav Eparhijskog saveta Crne Gore. Aleksandar Vučić im to, po svemu sudeći, nije oprostio.

HVALA, ALI NE HVALA

U početku je predsednik Srbije ćutao. Za Novu godinu je najavio svoj odlazak u Pljevlja, da bi četvrtog januara, nakon drugog sastanka sa patrijarhom Irinejem imao jedan od svojih govora, sa svim ključnim rečima („histerična kampanja laži međunarodne zajednice“; „lažovi jedni bedni iz Skupštine Srbije“, „izdržao sam stotine udara, najprimitivnijih i najglupljih laži“, „ono što sam uradio ući će u udžbenike“, i još dvadesetak puta se čula reč laž), ali za nijansu neprimereniji nego obično.

Kazao je kako je kršten, kako su svi njegovi kršteni i da njemu niko ne može da zabrani da dođe u crkvu, ali da to nije po volji crnogorskom režimu, koji šalje poruku preko različitih agenata, uključujući one u crkvenim krugovima. Zatim je naglasio da je on srpske nacionalnosti i da za njega postoji srpska Crkva, i da nikada, ali nikada nije tražio susret sa mitropolitom Amfilohijem, već samo sa patrijarhom Irinejem, kao i da su se neki iz Crne Gore iz Crkve dogovorili sa vlastima da se na protestnim skupovima ne nose srpske zastave. Konačno, obećao je patrijarhu Irineju da, kako je kazao, neće izgovarati imena izdajnika.

Jasno je bilo na koga misli, a potenciranje da je Srbin i vernik SPC pa da zato ne bi tražio susret sa mitropolitom bila je još jedan podsticaj za nastavak obračuna ovdašnjih prorežimskih tabloida, na čijim su naslovnim stranama iskrsavali napisi o „otimanju crkava“ i „paklenom planu Mila i Amfilohija“, koji „zabada nož u leđa Srbima“. Ostaje upitno i zašto je to obraćanje predsednika Srbije i dalje na sajtu Srpske pravoslavne crkve.

Ovih dana Aleksandar Vučić je govorio kako neće tenkovima na Crnu Goru, a svoj udeo imao je i ministar inostranih poslova Ivica Dačić, koji reče da neće da zaoštrava situaciju, nakon što se zapitao da li „oni koji podržavaju crnogorski režim u pitanju borbe protiv srpskog naroda pitanje da li treba da imaju srpsko državljanstvo“.

Otac Momčilo Krivokapić za „Vreme“ kaže: „Ja sam doživeo mešanje Aleksandra Vučića kao pomoć Đukanoviću. Neka nas država Srbija poštedi svoje ljubavi u tom smislu.“

NA SLUŽBENOM PUTU

Zašto je Zakon donet sada? Kada je reč o mogućim razlozima, pominju se o oni ekonomski, jer Crkva ima velike posede na atraktivnim lokacijama na šta crnogorska vlast nije imuna; kada je, opet, reč o građenju nacije odnosno osnaživanju nacionalnog identiteta, Crna Gora u tome, u ovom trenutku, ne bi bila izuzetak – Ranko Krivokapić, poslanik SDP-a i nekadašnji predsednik Skupštine Crne Gore, u Zakonu vidi potvrđivanje i odbranu crnogorskog identiteta, a SPC kao deo velikosrpske politike: „Rasprava o tom pitanju je rasprava o jednom od poslednjih poglavlja i poslednjih pitanja referenduma o nezavisnosti iz 2006. godine“, kazao je pre nekoliko dana za Dojče vele; međutim, čitava stvar istovremeno može da se posmatra i kao stvar čistog dnevno-političkog pragmatizma.

Za sve ovo vreme, Milo Đukanović nalazi se u Majamiju.

Đukanović je bio premijer Crne Gore u šest navrata, predsednik u dva navrata, iz politike je odlazio i vraćao se nekoliko puta. O njegovom „misteriozno stečenom“ bogatstvu i imovini njegove porodice i prijatelja može samo da se nagađa. Uglavnom, ogromno je. Trenutno, čoveka koji je preživeo sve afere i kojeg „Špigl“ naziva „umetnikom političkog preživljavanja“ potresa afera vezana za navode odbeglog biznismena Duška Kneževića, za kojeg se ne zna (tačnije, Đukanović verovatno zna) šta će još izneti na videlo o njemu. Izbori se bliže. Vladimir Pavićević u ovom tajmingu takođe vidi kočenje rada skupštinskog Odbora za sveobuhvatnu reformu izbornog i drugog zakonodavstva, koji je trebalo da omogući promenu izbornog zakonodavstva te slobodne i poštene izbore, što se nije dogodilo jer je sporni zakon upućen u Skupštinu Crne Gore nekoliko dana pre roka za završetak rada Odbora.

DRŽAVA I CRKVA

Još se u maju 2011. godine, na šestom kongresu DPS-a, Milo Đukanović založio za, kako je rekao, jedinstvenu, samostalnu pravoslavnu crkvu, i to „uz puno poštovanje i afirmaciju crnogorskog identiteta“. Ovo se ponavljalo i na kasnijim partijskim kongresima i predstavljalo je vrlo otvoreno mešanje sekularnih vlasti u crkvena pitanja, te jasno narušavanje načela odvojenosti Crkve i države.

Rad na Zakonu započet je ipak 2015. godine. Potpredsednik crnogorske Vlade Zoran Pažin izjavio je za BBC na srpskom da nema zakona u regionu koji je duže i pažljivije pripreman, kao i o kojem su vođene detaljnije i otvorenije konsultacije sa svim zainteresovanim subjektima u državi i izvan nje: „Od 2015. organizovani su brojni javni skupovi o Nacrtu zakona, sve verske zajednice i drugi zainteresovani subjekti komentarisali su Nacrt zakona i predstavnici Vlade su više puta imali pojedinačne konsultacije sa svim verskim zajednicama.“ Tvrdi takođe da je Vlada prihvatila sve predloge verskih zajednica, kao i mišljenja međunarodnih stručnih tela, koji su bili u skladu sa međunarodnim pravnim standardima i javnim interesom. U SPC kažu, opet, da nisu dobili nijedan odgovor na svoje sugestije, da dijaloga nije bilo iako ga je Crkva tražila, kao i da su svi amandmani koje su dostavili Skupštini odbijeni. Sudeći po tekstu Zakona, ne deluje da su sugestije SPC usvojene.

I dok ministar Pažin naglašava da Vlada nema razloga da skreće temu, jer su njeni rezultati odlični i da njihova politika „ne deli članove porodica, prijatelje i komšije po veri i naciji“, Vladimir Pavićević tvrdi da mnogi članovi DPS-a učestvuju u litijama, i da je u toj partiji veliki broj nezadovoljnih, te da je podrška građana DPS-u danas na istorijskom minimumu.

RASPLET(I)

Tri su načina da se izađe iz krize koju je u Crnoj Gori izazvao DPS, smatra Pavićević u razgovoru za „Vreme“. „Najbolji način je da se pristupi izmjenama spornog zakona, nakon čega bi se pokrenuo dijalog svih zainteresovanih strana. Drugi način je da Ustavni sud proglasi ovaj zakon nevažeći. I treća opcija je razvlašćivanje DPS-a“.

SPC u Crnoj Gori je saopštila da nastavlja sa litijama svake nedelje i četvrtka, da nastavlja sa mirnim građanskim protestima, kao i da će pokrenuti sve pravne mehanizme. Usvojen je i uskoro će biti predat Ustavnom sudu nacrt inicijative za ocenu ustavnosti odredbi spornog Zakona. Tvrde da je Zakon protivustavan i da, u tom pogledu, ima makar deset spornih mesta. Od vlasti se traži da stavi Zakon „van svake pravne snage i van svakog političkog značaja“, a da se donese zakon koji će biti u skladu sa, kako kažu, Ustavom i iz dijalog i učešće svih.

„Mi ćemo ići na sve pravne instance, naš pravni savet postupa racionalno i hladne glave i čekamo da se taj Zakon pusti niz vodu“, kaže kotorski paroh Momčilo Krivokapić.

Iz Vlade Crne Gore se čuje da su spremni da započnu dijalog o ugovoru sa Mitropolijom, kao i dijalog sa svim verskim zajednicama „o primeni ovog zakona“. Iz Crkve su jasni, kažu da neće prekinuti molitveni hod.

Nagledali su se građani obeju država iskonstruisanih, za kućnu upotrebu stvaranih izdajnika, ratova, atentata i državnih udara (istina za volju, u Srbiji ih je bilo više). Nagledali su se korupcije i kriminala i političkih manevara, gde su im zamagljivane oči i ojačavale se sopstvene pozicije tako što se igralo na kartu – napadni drugog, da li unutar zemlje ili preko granice, nije previše važno.

I ova, poslednja dešavanja u Crnoj Gori, kao i u Srbiji, imaju sve one česte začine odnosno ključne reči ovdašnjih kriza (često predizbornih, ali i nače zarad rasta rejting) – identitetski inženjering, istorijski revizionizam i različite (re)konstrukcije, gola želja za vlašću, komplikovan, neretko instrumentalizovan i (zlo)upotrebljavan odnos religije i nacije, ogoljena želja za vlašću i prekogranična politička i komunikativna manipulacija sa više strana.

Da li su u ipak u nečemu drugačija?

Stižu slike hiljada ljudi kako po hladnoći idu sa ikonama i svećama. Jaz izgleda dubok. Odgovornost onih koji taj jaz produbljuju je ogromna. I toga treba biti svestan u svakom trenutku.

Možda će se ovoga puta u igri u kojoj je jedan čovek godinama i piroman i vatrogasac, ipak desiti da se i taj čovek opeče. A da bi ova priča bila drugačija od drugih, protesti moraju da ostanu do kraja mirni. Jer svaka varnica u igri sa vatrom može biti kobna.