»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina

„Novi talas“ nedeljnika „Vreme“ započet 1990, nije novi, to je zapravo pokušaj da se u Srbiji sačuvaju klasične žurnalističke vrednosti. Iskustvo nedeljnika „Vreme“ obeležava pokušaj da se u vreme raspada države, rata i moralnog i ideološkog sloma promoviše novinarstvo zasnovano na činjenicama i na racionalnom rasuđivanju, da se očuva kredibilnost novinarske profesije i da se iskaže privrženost elementarnim moralnim načelima.

Po žurnalističkoj formi „Vreme“ je srpski nedeljni njuz-magazin. Osnovala ga je u Beogradu oktobra 1990. grupa novinara koja je napustila nedeljnik NIN, grupa beogradskih disidenata, grupa novinara „Borbe“ i nekoliko novinara veterana. Kao neka vrsta seniora, urednika-savetnika, početak su pomagali Dragiša Bošković, Jug Grizelj i Jurij Gustinčič, a asistenciju u uredničkoj realizaciji prvih brojeva pružio je i Dušan Simić, novinar, urednik i spoljnopolitički dopisnik „Politike“. Veći deo pomenutih ličnosti je učestvovao i u stvarnim pripremama za pokretanje lista, a nekoliko njih je podržalo inicijativu iz profesionalne solidarnosti. Nekoliko novinara pak koji su učestvovali u pripremama lista nisu se identifikovali kao formalni inicijatori pošto su bili vezani obavezama za listove za koje su radili, a pokretanje novog lista je bilo povezano ne samo s rizicima već i sa neizvesnošću koja se ticala termina izlaska prvog broja, i tada još neregulisanih propisa koji se tiču izdavanja novina od strane privatnih lica.

Saradničku mrežu su činili afirmisani novinari širom tadašnje SFRJ koji su uglavnom bili u otporu prema propagandističkom talasu koji je brzo preplavljivao tadašnji medijski prostor.

Prvi broj „Vremena“ izašao je 29. oktobra 1990. godine. Pripreme za pokretanje nedeljnika trajale su sedam meseci. Formalni osnivači su bili Zoran Jeličić, koji je bio i prvi glavni urednik, Dragiša Bošković, Milan Milošević, Stojan Cerović, Dimitrije Boarov, Miloš Vasić, Lazar Stojanović, Srđa Popović, Vesna Pešić, Jurij Gustinčić, Boro Krivokapić, Mirko Klarin i Jug Grizelj.

Rešenje o upisu u registar javnih glasila novina pod nazivom „Vreme“ pod rednim brojem 950 doneo je Republički sekretarijat za informisanje 18. jula 1990. Pre toga saglasnost je dalo odgovarajuće veće tada još delegatske Skupštine opštine Stari grad.

Kao formalni izdavač „Vremena“ prijavljeno je akcionarsko preduzeće Sedma sila koje su pokretači lista registrovali u Rijeci, pošto je procenjeno da su uslovi za osnivanje izdavačkog preduzeća tamo u tom trenutku bili povoljniji. Da je Novinsko preduzeće Vreme d.o.o. formalno promenilo osnivača govori rešenje Okružnog suda u Beogradu od 14. oktobra 1991. godine, ali ta promena je bila zapravo samo formalna.

Pored prvog glavnog i odgovornog urednika Zorana Jeličića, prvu redakciju sačinjavali su Slobodanka Ast, Stojan Cerović, Nenad Novakov (umetnički urednik), Goranka Matić (urednik fotografije), Nikola Kostandinović (grafički urednik), Milan Milošević, Roksanda Ninčić, Lazar Stojanović (kultura), Hari Štajner (svet), Miloš Vasić, Dragoljub Žarković (unutrašnja politika), Aleksandar Ćirić i Nenad Stefanović, koji je u redakciju iz formalnih razloga ušao malo kasnije, i sekretar redakcije Elena Krstanović.

Kroz redakciju „Vremena“ za trideset godina njegovog postojanja prošao je veliki broj novinara.* Neki od njih su u drugim redakcijama kasnije zauzeli čelne pozicije, ili su se istakli u drugim delatnostima. Njihova orijentacija i „boja“ su prilično različite…

IME

Ime lista je izabrano 17. maja 1990. glasovima pokretača lista, a u konkurenciji su bili nazivi Odgovor, Videlo, Horizont, Centar, Petak, Poenta i Vreme.

Prethodno su pominjani Komentar, Beogradske novine, Kontinent, Evropa, Liberal, Salon, Kritika, Balkan, Nezavisne novine, Beogradski tjednik (očito šale radi), „Za trajni mir i međunarodnu saradnju“, Nedeljnik, Beogradski nedeljnik, Analiza, Tribina, Pregled, Revija, Panorama, Njuz-magazin, Nezavisni list, Vidik, Kontakt, Reč…

Veći deo tih naziva nosili su listovi koji su izlazili u prošlosti u Beogradu, ali oni nisu birani s namerom da se obnove profili tih listova, već zbog značenja koje reči iz naziva sugerišu. Izabravši naziv „Vreme“, redakcija nije imala nameru da obnovi „predratno“ „Vreme“, dnevni list iz tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka, ni njegov profil, ni političku orijentaciju. Slučaj je hteo da je deda jedne članice redakcije, Roksande Ninčić, diplomatski i politički doajen Momčilo Ninčić bio akcionar i jedan od osnivača „Vremena“, ali osim prećutnog poštovanja za tu činjenicu to nije igralo neku veću ulogu.

U prvom broju u uvodniku je podsećano na to da je „Vreme“ imenik značajnih svetskih listova, kao što su „Tajm“, „Tajms“, „Cajt“ i rusko „Vremja“.

Prilikom odlučivanja o imenu najviše glasova je bio dobio naziv Poenta, pa naziv Horizont, pa naziv Vreme, ali je u raspravi odlučeno da je naziv Vreme najprikladniji, s obzirom na usvojeni profil lista. Naime, kako se iz predloga i užeg izbora naziva vidi, među pokretačima lista postojale su dve osnovne ideje o karakteru lista. Jedna je bila da se pokrene opinion magazin, list koji bi bio baziran na komentarima, na isticanju ličnog stava i moralnog apela u prvi plan; druga je bila da se pokrene njuz-magazin, list koji će u prvi plan isticati činjenice, a svoj sadržaj bazirati na pokrivanju događaja, na osvetljavanju uzroka koji su do njih doveli i na spekulacijama o njihovom mogućem toku.

NAMERE

U uvodniku prvog broja „Vremena“ ta namera je obnarodovana sledećim rečima: „Želimo da ‘Vreme’ bude nedeljni list, pisan, uređen i oblikovan po ugledu na standardne svetske nedeljnike ove vrste. Stoga ćemo se držati opomene koja je stajala iznad glave jednog uglednog urednika: ‘Fakta su svetinja a komentari slobodni’.

Dakle, nećemo da navijamo za bilo koga ili za bilo šta, osim za istinu, odnosno za vrh dostignutih vrednosti u novinarskom zanatu i društvu uopšte. Izvan toga, ‘Vreme’ nema ni trajnih saveznika niti stalnih protivnika. Hoćemo da otkrivamo novosti, da o njima pišemo i da ih analiziramo onoliko koliko je to dovoljno čitaocu da bi samostalno i pouzdano mogao da se opredeljuje…

Još jednom: uradićemo sve što možemo i umemo da bismo se priključili svetskoj porodici nedeljnika poput ‘Tajma’, ‘Špigla’, ‘Njuzvika’, ‘Ekonomista’ i drugih.

U toj nameri nismo bez korena, sopstvenih. Početkom ovog veka, tačnije 1901. godine, Grgur Milovanović, profesor Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu, u svojoj knjizi O slobodnoj štampi uopšte ovako definiše ulogu slobodne štampe: ‘Ma sa koje tačke posmatranja polazili i ma kako se ne slagali o snazi dobroga dejstva slobodne štampe, opet se mora priznati, da ovo četvoro sačinjava zadatak slobodne štampe: da bdi, pazi, saznaje, pronalazi i na javnost iznosi verno sve pojave; da poučava, obaveštava, upućuje i dobra stvara; da vaspitava – i da ukorava i kazni.’

Svakako ima mesta razgovoru o shvatanju sveta, pa i štampe u takvom svetu, pre dva svetska rata, ali i danas krajnje aktuelno zvuči, bez ostatka, sledeće uputstvo gospodina i profesora Milovanovića: ‘Štampa ne sme laž ili neistinu kao istinu, porok kao vrlinu, zabludu kao pravo stanje stvari predstavljati bilo po neznanju bilo iz računa, jer je onda ona ne nauka i sredstvo, kojim se pravo stanje stvari ili dijagnoza saznaje, nego otrov kojim se život ili zdravlje zajednice razorava.’“

NOVINE I „UDRUŽENJA“

Prednost koja je prilikom koncipiranja nedeljnika data njuz-magazinskoj u odnosu na opinion formulu nije bila apsolutna. Anegdotski rečeno, u prvom uvodniku prvog broja rečenica „Ovoj Redakciji ne pada ni nakraj pameti da sebi pripisuje nekakvu pionirsku ulogu“ bila je povod za jednu egzotičnu svađu tokom puštanja u štampu prvog broja, praktično kad je papir bio „urolan“ u rotaciju…

U foajeu Narodnog pozorišta, „čitav Beograd“, zapravo jedan opozicioni krug širi nego što se obično misli, a neke će „Vreme“ kasnije žigosati, s nekima prijateljevati, s nekima se svađati, svečano obučeni i pomalo raspoloženi za ono „salonsko“ blazirano nipodaštavanje, čekao je da dežurna ekipa znojava i izmučena početnim naporom i borbom s vetrenjačama i indolentnim grafičkim radnicima iz štamparije, čija rotacija se zaglavljuje, donese prve primerke lista, koji je, kako će se kasnije u tekstu videti, nastao ni iz čega i uprkos svemu, i osamnaest godina predstavljao nemoguću misiju.

„Vreme“ je, kako izgleda, doživljavano kao list pacifističke i građanske orijentacije. U veoma kriznim vremenima to je bilo njegovo okruženje, ako se polazi od starog pravila da novine prave udruženja, a udruženja prave novine.

Suprotno prilično raširenom uverenju, redakcija „Vremena“ nije bila ideološki homogena, ali ideološka raznolikost pokretača nije predstavljala problem jer je tokom priprema lista nađena mera saglasnosti oko osnovnih moralnih postulata i izgrađena atmosfera tolerisanja unutrašnjih razlika, poštovana je hijerarhijska tolerantnost na razini novinar–urednik.

Tokom rađanja „Vremena“, koje je među prvim privatnim novinama u Beogradu devedesetih, počela je da se ubrzano pojavljuje partijska štampa, koja po pravilu nije mnogo marila za žurnalističke standarde, već je u prvi plan isticala političku propagandu i „ubeđivačko novinarstvo“.

Više opozicionih grupa se do neke mere ponašalo prijateljski prema „Vremenu“, ali ta naklonost političke elite u nastajanju imala je dve strane – s jedne strane je predstavljala izvesnu psihičku osnovu u nesigurnim vremenima, a s druge strane ličila je na priču: „Daj pope ruku!“. Narodni poslanik koji traži da bude intervjuisan ili bar besplatan primerak…

Na domaćoj političkoj sceni „Vreme“ je imalo dobre odnose sa tadašnjim opozicionim partijama, mada, unazad gledano, u žaru političke borbe ni one nisu podnosile hladnu analizu ni ironični otklon koje je „Vreme“ gajilo. Najbolje odnose s tim snagama „Vreme“ je možda uspostavilo posle demonstracija 9. marta, kada je list, neposredno pre toga, doveden praktično pred kolaps zbog prvog talasa prepreka i depresije posle prvog izbornog poraza, na upečatljiv način osvetlio jedan od prelomnih događaja tranzicione političke istorije u Srbiji.

U izveštavanju o unutrašnjim političkim prilikama „Vreme“ se držalo principa definisanih u poznatom uvodniku „Politike“ iz 1904. da će podjednako ocenjivati i vlast i opoziciju, s tim što će opozicija imati izvesnu prednost. U izbornim ciklusima „Vreme“ je primenjivalo formulu koju neguje „Njujork tajms“, ne krije koga podržava, ali ni njemu ne daje beskrajan popust i pre svega uvažava činjenice.

U tom kontekstu treba primetiti da je „Vreme“ imalo probleme i s neprijateljima i s prijateljima, od prvih se čuvalo samo, a molilo je boga da ga sačuva od ovih drugih.

Neke grupe su pogrešno shvatile naklonost koju je „Vreme“ pokazivalo prema njima u kritičnim momentima i ponekad su svojatale „Vreme“ ili pokušavale da budu njegov „moralni stražar“, a u delu redakcije ostao je utisak da su sanjale i o preuzimanju „Vremena“, no to je, kako izgleda, bio samo „verbalni delikt“, a ne i izvodiva opcija.

Kad se uzmu u obzir okolnosti i uslovi u kojima je radila redakcija, mora se istaći činjenica da je „Vreme“ imalo mnogo manje promašaja nego što se to može očekivati, a sadržaj izdržava i test vremena. To pokazuju, na svojevrstan način, reprinti tekstova deceniju kasnije u knjigama nekoliko autora „Vremena“ i u samom listu, raznim povodima.

Opinion dimenzija, novinska forma bazirana na kompetentnom angažovanom stavu, nije bila potisnuta, naprotiv imala je važno mesto u strukturi lista, samo što je forma koja je negovana bila bliža eseju nego klasičnoj novinarskoj kolumni. Definišuće obeležje toj formi dao je Stojan Cerović, po obrazovanju psiholog, koji je bio jedan od zaštitnih znakova „Vremena“ i koji je u političku esejistiku unosio važnu dimenziju moralnog rasuđivanja. „Vreme“ će kasnije odnegovati još nekoliko osebujnih komentatora (Pančić, Živkov), ali dok je Stojan Cerović odražavao duh „Vremena“ te kolumne su više svedočanstvo lične osebujnosti, ponekad i u antitezi sa sadržajem ostalih tekstova u „Vremenu“. U početku su autorske tekstove za „Vreme“ pisali književnik Mirko Kovač, Dragan Veselinov, Cvijet Job, kasnije Miroljub Labus i drugi.

Okolnosti rata i raspada diktirale su to da list odigra ulogu moralnog čuvara osnovnih ljudskih vrednosti, ali nisu uticale na napuštanje njuz-magazinske formule koja podrazumeva mirno rasuđivanje, zaključke tipa „u jednu ruku, ovako, u drugu, onako“, koja dakle nije baš pogodna za takozvano „borbeno novinarstvo“. Možda je pak upravo ta okolnost omogućila isticanje osnovnog moralnog stava i moralnog rasuđivanja, koje je nalagalo da se prvo ohlade usijane glave, pa da se onda vidi ostalo. Činjenična osnova negovana u „Vremenu“ do neke mere je pojačala i takozvanu opinion dimenziju formule ovog nedeljnika.

U izvesnom broju tekstova negovana je persiflaža i ironija do sarkazma, kao neka vrsta psihološkog oduška. Zanimljivo iskustvo „Vremena“ je u tome da je u jednom slučaju (skupštinske fotografije Draška Gagovića) to postignuto dokumentarističkim sredstvom kakav je fotoaparat. U novinama ta tehnika deluje ako je usmerena „ka gore“, ako žigoše moćne.

Masovna uspaljenost je nalagala potrebu da se ponekad žigoše i mentalitet. Neki autori u toj oblasti pokazuju majstorstvo, mada se uz njih švercuje i ona sklonost skorojevića da preziru vlastitu okolinu, a ne da je razumeju i popravljaju, što je jedna od osnovnih slabosti „Vremena“.

Pouzdanost onoga što je štampano u „Vremenu“ davala je osnovu da „novinarstvo moralnog apela“ u političkim esejima i u klasičnim novinskim tekstovima dobije odgovarajući kontekst i činjenički fundus.

U tom kontekstu treba pomenuti još jednu teškoću s kojom je „Vreme“ moralo da se bori. U doba uskovitlanih događaja i još uskovitlanijih emocija njuz-magazinska formula je previše hladna, pa je to otežavalo komunikaciju sa širokom publikom. To nije nov problem za primenu njuz-magazinske formule kod nas. NIN je 1972. godine pri redizajnu tadašnjeg „starog NIN-a“ usvojio njuz-magazinsku formulu i u okviru nje čak u prvom broju pokušao da ne potpisuje novinare kako bi se u prvi plan istakle činjenice. To je brzo napušteno. Kasnije je Jug Grizelj, po dolasku u tadašnji NIN, to definisao, tražena je raspevanija, „mediteranska verzija“ tog anglosaksonskog standarda. „Vreme“ je negovalo čvrst, gotovo tvrd izraz, ali je odnegovalo i nekoliko istančanih reportera, kakav je na primer bio pokojni Uroš Komlenović. Zanimljiv prilog omekšavanju formule predstavlja svakako kultna rubrika „Vreme uživanja“, jedna poluliterarna rubrika u kojoj je eseje, kratke priče ili putopise objavilo na desetine književnika i novinara.

ŠIROK SPEKTAR

U mnogim aspektima „Vreme“ je koncipirano i pravljeno kao proizvod širokog spektra. Ne samo po pretenzijama da pokrije čitavu gamu tema, od politike do kulture, nauke, ekologije i estrade i sporta. O tome svedoče i takozvani prateći sadržaji: od 1990, „Vreme“ je izdavalo više dodataka („Vreme novca“, „Vreme kompjutera“, „Vreme zabave“, „Vreme nekretnina“, „Vreme zdravlja“ itd.). Takođe, „Vreme“ je izdavalo i „Vreme dece“, zabavno edukativni dečji list koji je uređivala Mila Bajford. Bilo je izdavačka kuća, ali se „Vreme knjige“ izdvojilo i promenilo ime u Stubovi kulture. U okviru „Vremena“ jedno vreme je izlazila „Nova srpska politička misao“, po izdvajanju dela redakcije iz redakcije časopisa „Politička misao“, a kasnije je taj časopis nastavio da izlazi samostalno. List „Republika“ je jedno vreme pripreman u redakciji „Vremena“. Kada je zapretila opasnost da kragujevačka „Svetlost“ izgubi samostalnost, „Vreme“ je pod svojim logom omogućilo da se štampa nekoliko brojeva tog lista dok nije stala na noge redakcija „Nezavisne svetlosti“. Godine 1999. u okviru „Vremena“ izlazio je i kulturni magazin „Aleksandrija“ koji je kasnije izvesno vreme izlazio samostalno. U redakciji „Vremena“ napravljeno je prvih 12 brojeva banjalučkog „Reportera“. Iz Foruma „Vremena“ o spoljnopolitičkim temama nastao je, posle, Evropski forum. „Vreme“ je omogućilo redakcijama NIN-a i „Blica“ da, u uslovima lomova unutar ovih redakcija, svoja izdanja pripremaju u „Vremenu“.

U tom smislu „Vreme“ je kao „stožer“ jedne porodice predstavljalo pokušaj da se u teškim okolnostima očuva što više aspekata normalnog života.

„Vreme“ je imalo i međunarodno izdanje, pod nazivom „Vreme International“, koje je uglavnom bilo usmereno na srpsku ili tačnije eks-jugoslovensku dijasporu u Evropi…

Kao važan deo svog komunikacijskog kapaciteta redakcija „Vremena“ smatra svoje internet izdanje, koje je u funkciji od 1998. i koje, kako statistika pokazuje, ima posetioce od severa Kanade do Novog Zelanda i značajan pristup iz „bliskog okruženja“, što donekle nadomešćuje otežanu distribuciju štampe na eks-yu prostoru…

VREME JE NAŠE

„Vreme“ je osnovano kao privatni list sa značajnim učešćem redakcije u vlasništvu i s presudnim uticajem na izbor glavnog urednika uz institucionalizovanu uređivačku nezavisnost redakcije u odnosu na vlasnike – o čemu svedoči i polemika koju je nekoliko istaknutih članova redakcije „Vremena“ (glavni urednik Dragoljub Žarković, Stojan Cerović i Milan Milošević) vodilo sa većinskim vlasnikom i suosnivačem „Vremena“ advokatom Srđom Popovićem, između ostalog i o tome zašto je „Vreme“ izlazilo za vreme ratnog stanja tokom bombardovanja Srbije od strane NATO-a kada je bila zavedena cenzura.

Kada je pokrenuto, „Vreme“ je bilo u vlasništvu Srđe Popovića i članova redakcije u trenutku osnivanja. On je bio većinski vlasnik, nije se mešao u uređivanje novina, polemiku s „Vremenom“ vodio je legitimišući se kao čitalac, a zanimljivost je u tome da redakcija s njim u dugom periodu zapravo nije imala nikakav kontakt. Doduše, osnivačka prava on je preneo na svog sina, s kojim redakcija takođe dugo nije imala kontakt. Godine 1991. suvlasnik „Vremena“ bio je i YU Point Vuka Hamovića, ali on se posle izvesnog vremena povukao, izmirio tadašnje dugove „Vremena“ i svoj simbolični udeo prepustio članovima redakcije.

Od aprila 2008. „Vreme“ je u vlasništvu grupe novinara „Vremena“, koja je otkupila vlasnička prava od većinskog vlasnika i nekoliko manjih vlasnika, od kojih su neki ostali u saradničkom odnosu s redakcijom, a neki prekinuli veze s njom…

ilustracija: nebojša grujičić, vladimir stankovski