Vrata tabloidnog pakla

Kada se ukrste sve manjkavosti istražnih organa, unakaženog pravosuđa i do temelja sravnjenih medija – dobija se „slučaj Marjanović“. Dvoipogodišnja saga o ubistvu pevačice Jelene Marjanović tako je dobila još jednu bizarnu epizodu posle koje se čovek pita kako ova država uopšte funkcioniše, ima li ovde vladavine ikakvih zakona i kako se u Srbiji može informisati, a istovremeno ostati normalan ili bar staložen?

Iako je 27. juna podignuta dopunjena optužnica protiv Zorana Marjanovića, supruga ubijene žene, on je pušten da se brani sa slobode. Posle toga, a po ko zna koji put, otvorila su se medijska vrata pakla. Što je Apelacioni sud, koji je doneo takvu odluku, jednostavno morao da zna. Imajući u vidu medijsku dimenziju ovog slučaja, bilo je jasno da će puštanje Marjanovića – iako formalno ne utiče na tok procesa – dodatno uzbuditi javnost i na taj način, vrlo verovatno, dodatno nas udaljiti od istine.

ŽELJKO NE PITA ŠTA KOŠTA: Sasvim očekivano, u programima ružičastih televizija i na stranicama ružičastih novina već danima se razmatra da li je Marjanović ubica ili nije: ređaju se eksperti raznoraznih profila, ispituje se vox populi, prepričavaju se poznate priče, ponovo se ispituju vidovnjaci i gatare, dodaju se srceparajući ili jezivi detalji…

U međuvremenu, razmatra se mogućnost da se optuženi Marjanović pojavi u „Zadruzi“ 2. Tabloidi javljaju da Željko Mitrović „ne pita šta košta“, da je spreman da mu unapred isplati čak 100.000 evra za ulazak u rijaliti, a da su zakonska ograničenja jedino što bi u tome moglo da ga osujeti. „Zato je vlasnik Pinka angažovao i pravni tim koji će da ispita da li postoji neki zakonski problem za Marjanovićevo učešće u rijalitiju. Ukoliko postoji, advokati će temeljno da prouče kako da se to otkloni“, preneo je „Informer“ reči upućenog sagovornika.

Ukoliko se Zoran Marjanović zaista pojavi u drugom delu „Zadruge“, biće to veliki, holivudski trijumf besmisla u priči koja je od samog početka praktično rijaliti događaj. Istovremeno, biće to neviđena bruka za istražne organe i pravosuđe koji su doveli do te situacije – koji su najpre svojom nesposobnošću, a zatim i konstantnim odlivanjem informacija, učinili da se jedno ubistvo svede na estradno-kriminalni hepening, da se jedna mrtva žena dve godine razvlači po medijima, a da se njenom maloletnom detetu praktično uništi svaka mogućnost za iole normalan dalji život.

Da stvar ne bi ostala i bez političke dimenzije, dežurni tabloidi pozvali su Vojislava Šešelja, koji se o ovom slučaju već mnogo puta izjašnjavao, analizirao ga i istražnim organima davao preporuke šta im je činiti. Najsvežija informacija od njega sada glasi da su Boris Tadić i Tomislav Nikolić bili redovne mušterije majke Zorana Marjanovića – inače proročice, vidovnjakinje, isceliteljke ili već nečeg iz tog spektra. Zbog toga je u kišnu zoru 17. jula iz jutarnjeg programa TV Pinka nadležnima poslat apel da saslušaju Tadića i Nikolića.

Kakve veze bi njih dvojica imala s ubistvom, čak i ako nisu izbivali od vidovnjakinje? Po navodima „Srpskog telegrafa“, oni su „poznati po traženju usluga vidovnjaka, a kao ljubitelji mladih žena mogli bi da budu ključan faktor konačnog pronalaženja ubice pevačice Jelene Marjanović“. Zvuči nesuvislo i bizarno? Ništa zato. Baš zbog toga, sjajno se uklapa u sve što je o ovom slučaju do sada izgovoreno i napisano, baš kao i u sve što je u njemu do sada urađeno. Jer, za dve godine, saslušani su silni svedoci – od članova porodice i deteta ubijene žene koje je saslušano više puta (?!), preko lokalnih čuvara koza, komšija, apotekara, pevača Granda, do likova koji su se samoincijativno pojavljivali najpre u medijima, a potom u policiji. Mnogi od njih su za istragu bili isto toliko korisni koliko bi bili Donald i Melanija Tramp, Tadić, Nikolić, pa i Šešelj lično, a svako svedočenje, detaljno preneto u štampi, donosilo je dodatno uznemirenje u javnosti, dodatno zamućivalo čitavu stvar i produžavalo čitavu ovu agoniju.

A agonije ne bi ni bilo da su istražni organi ćutali o onome o čemu su obavezni da ćute, ali i da se čitave stvari nije dohvatila fatalna kombinacija tabloidnih novinara koji se bave estradom i onih koji se bave kriminalom (inače grupacije koje, što je i statistički dokazano, najviše krše profesionalne standarde i Kodeks novinara Srbije). Organi su pričali, šakom i kapom delili podatke iz istrage, a tabloidi su stvar podigli na nivo nacionalnog problema.

Nije, naravno, sporno da je ubistvo – bilo čije ubistvo – važna stvar i da je nužno da se što pre razreši, kako bi krivci odgovarali. Nije sporno ni da je ovaj slučaj, po prirodi stvari, za širu javnost zanimljiviji od slučaja ubistva neke NN žene. Ipak, u najmanju ruku je čudno da se tabloidni svet ni izbliza nije toliko potresao posle nekih drugih ubistava – ubistva Olivera Ivanovića, recimo, na koje su ostali praktično nemi. Kako je moguće da se u tom slučaju nije pojavila nijedna informacija, nijedan nezvanični podatak, ništa, a da se tekstovima o slučaju Marjanović može napuniti pola biblioteke?

DRUŠTVENO ODGOVORNE ORGIJE: Odgovor se nekako sam nameće: za razliku od ubistva Olivera Ivanovića, čije bi rasvetljavanje verovatno dovelo do ozbiljnih političkih zemljotresa, ubistvo Jelene Marjanović vrlo zgodno dođe da se u politički kritičnim trenucima popune naslovne strane i da se ljudi u pauzama „Zadruge“ i „Parova“ imaju čime zabaviti. U aprilu 2016, neposredno nakon ubistva i mesec dana pred parlamentarne izbore, Jelena Marjanović zauzela je više naslovnih strana od svih političara i njihovih izbornih programa zajedno. Tako je i sada: posle višednevnog nacionalističkog divljanja pobuđenog uspehom Hrvatske na Svetskom prvenstvu, u danima pred novu rundu pregovora o Kosovu, a u trenutku dok se braća Rusi približavaju „zlim Amerikancima“, najbenignija tema svakako je pitanje da li je Jeleni prosut mozak ili joj je samo napukla lobanja, i da li je blato na Zoranovim pantalonama bilo samo blato ili blato pomešano s krvlju.

Toj „političkoj tezi“ ide u prilog i činjenica da je 21. aprila 2016. Aleksandar Vučić lično obećao da će ubica Jelene Marjanović biti otkriven „u narednih 48 sati“. Obećanje je izneo tri dana pre održavanja izbora, neposredno pre izborne tišine, da bi nešto kasnije objasnio kako „nije tako rekao“, već da je „svoja očekivanja izneo u jednom neformalnom razgovoru“. Kako bi ipak prikupio koliko-toliko političkih poena, još je policiji poručio da o svojim nalazima ne „obaveštava javnost pre ponedeljka (dan posle izbora – prim. T.S.), kako oni koji znaju da ne mogu da pobede, to ne bi koristili za govor mržnje“.

Od tada su prošle skoro dve godine, oni koji „znaju da ne mogu da pobede“ potpuno su poraženi, a ponedeljak se očigledno još čeka.

Iako se novinari tabloida, gostujući po ružičastim programima, hvale kako zahvaljujući medijima taj slučaj nije zaboravljen i to ubrajaju među svoje zasluge, upravo je zbog medija ubistvo jedne žene postalo ovo što je postalo, a za šta praktično ne postoji definicija.

Jer, mediji su „hrabro“ plasirali stotine različitih teorija o mogućem ubici.

Mediji su o porodici Marjanović pisali storije koje veze nemaju s javnim interesom, optužujući ih bez ikakvih dokaza (vidi antrfile „Naslovi za istoriju“).

Mediji su prešli granicu dozvoljenog i do u detalj analizirali život devojčice Jane, koja je ostala bez majke i po svoj prilici bila svedokinja ubistva: šira javnost tako je saznala šta ona crta, šta pita, šta oblači i na koje aktivnosti ide.

Mediji su iznosili sumanute ideje i svedočanstva.

Mediji su, bez duše, bez srama i bez osvrta na profesionalnu etiku i bazičnu ljudsku pristojnost, objavili fotografije mrtve Jelene – fotografije iz istrage, na kojima je telo na mestu na kojem je pronađeno i u stanju u kojem je zatečeno.

Mediji su ljudožderski opisivali majice natopljene krvlju i objašnjavali da „vreća za transport leševa ne upija krv“.

Medijskom orgijanju je, istina, doprinela i sama porodica Marjanović: optuženi Zoran pristao je da prošlog avgusta uđe u „Zadrugu“, gde je prisutnim starletama i anonimnim pevačima detaljno opisivao svoj brak i svoju ubijenu ženu. Ipak, i on je tu bio žrtva medija, odnosno čudne simbioze između medijskih vladara i istražnih organa.

Marjanović je, naime, uhapšen 15. septembra – dve sedmice nakon što je ušao u rijaliti, i isto toliko nakon što je Milomir Marić, urednik TV Hepi, javno „prorekao“ da će se to dogoditi. Kako je, dakle, Marić mogao da zna šta će se desiti? I da li je Željko Mitrović – u trenutku kada je zvao Marjanovića – isto tako znao šta se tom čoveku sprema? Odgovori na ta dva pitanja više su nego jasni, tim pre što su mediji od samog početka aktivno sarađivali s nadležnima.

Na sednici Saveta za štampu održanoj 30. juna 2016. (a o čemu postoji i zapisnik na sajtu tog samoregulatornog tela), tadašnja urednica „Kurira“ rekla je da u vezi sa slučajem Marjanović nije bilo nikakvih zvaničnih informacija, pa su mediji „morali da spekulišu i nagađaju“, ali i da se „vidi neka vrsta prećutne saglasnosti između dve strane, policije i medija, da se stalnim pisanjem o tom slučaju izvrši pritisak na ubicu“. Po njenim rečima, kako se u zapisniku navodi, „takvo pisanje je u izvesnoj meri odgovaralo i jednima i drugima“, a „mediji su na taj način pokazali i neku vrstu društvene odgovornosti time što su pomagali da se uhvati ubica“. Ovde je, naravno, skoro nepotrebno naglašavati da je takva „društvena odgovornost“ medija neprihvatljiva – zakonski, profesionalno, ljudski, logički ili na bilo koji drugi zamisliv način.

Da li je epizoda s puštanjem Zorana Marjanovića još jedan pokušaj da mediji i istražni organi „zajedničkim snagama“ dođu do priznanja ili nekog novog potencijalnog ubice?

Da li je i to puštanje neka velika režija, rijaliti kojeg nismo svesni, a koji nam se odigrava pred očima?

Da li iko još misli o ubijenoj ženi i njenom detetu?

I konačno, a to je i najvažnije pitanje, da li je normalna zemlja u kojoj ovakva pitanja uopšte moraju da budu postavljena?