foto: nikola fifić
Pretnje uvođenja obaveznog služenja vojske u Srbiji i u Hrvatskoj spadaju u unutrašnju politiku, a ne u politiku odbrane. Dva nacionalistička režima osećaju gubitak kontrole u društvu; mlađe generacije malo su se razularile i stiču razne ideje; treba ih uterati u red i stegu. Šta je bolje od vojnog roka
Obavezni vojni rok jedno je od sredstava odbrambene politike. Kao i sve drugo, tako i obavezno služenje vojske stvar je procene pretnje i ugroženosti zemlje, ali ne samo to. Istorija nas uči da je obavezni vojni rok – pored svega ostalog – i sredstvo političke kontrole nad stanovništvom. Taman kad smo pomislili da će se vojske u zemljama bivše SFR Jugoslavije konačno profesionalizovati i svesti u razumne i potrebne mere, krenule su priče o ponovnom uvođenju obaveznog vojnog roka u Hrvatskoj i u Srbiji.
TRKA U NAORUŽANJU NA LOKALU: Ozbiljna i hladna analiza regionalnih bezbednosnih prilika ne pruža nikakvo opravdanje za ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka u obe države. Činjenično stanje – što bi rekli pravnici – ni u čemu se nije promenilo na Balkanu od vremena kada je vojna obaveza bila ukinuta. Hrvatska je postala članica NATO-a; Kosovo je fiksirano u nađenom stanju, a najava osnivanja (zapravo preimenovanja) njihove vojske ne menja ništa u sadašnjoj situaciji; stanje u Bosni i Hercegovini takođe je fiksirano Dejtonskim sporazumima. Četiri susedne države Srbije – Hrvatska, Mađarska, Rumunija i Bugarska – članice su NATO-a; Crna Gora samo što nije; Makedonija se o svom jadu zabavila. Pa odakle onda ova iznenadna i nepotrebna priča o obaveznom služenju vojske?
Pre svega od lokalnih političara koji u panici zveckaju oružjem i obilaze vojne otpade NATO-a i bivšeg Varšavskog ugovora, kupujući za pare koje nemaju viškove zastarele vojne tehnike koja im ne treba. Hrvatska je – bili smo užasnutim glasovima obavešteni – krenula da kupuje „balističke rakete“ koje mogu da domaše do Paraćina. Kao prvo, svaka raketa koja nije navođena po definiciji je balistička; kao drugo, reč je o višecevnim raketnim bacačima (VBR) kakve i mi imamo i više nego što nam treba. Onda su Hrvatsku optuživali da kupuje borbene helikoptere (zastarele Kiowe iz rezerve Vazduhoplovne nacionalne garde), a da hoće da kupi i „borbene“ helikoptere Blackhawk (UH-60), koji nisu borbeni, nego višenamenski, kao i naši. Onda je Aleksandar Vučić krenuo da kupuje od Rusa i Belorusa lovačke avione, što se može razumeti čim doznamo cenu remonta, protivavionske sisteme, ali i oklopna vozila i tenkove. Priča pritom o tome da Srbija kupuje „odbrambeno oružje i oruđe“, kako voli da kaže. Avioni i protivavionski raketni sistemi spadaju u odbrambena sredstva; tenkovi i oklopna vozila ne. Da je krenuo da kupuje protivoklopna sredstva – to bi se dalo razumeti, bilo bi efikasnije i mnogo jevtinije.
ZA VOJSKU – SPREMNI: Vratimo se sada na vojni rok. U svetlu ovoga što smo nabrojali, pretnje uvođenja obaveznog služenja vojske u Srbiji i u Hrvatskoj spadaju u unutrašnju politiku, a ne u politiku odbrane. Dva nacionalistička režima osećaju gubitak kontrole u društvu; mlađe generacije malo su se razularile i stiču razne ideje; treba ih uterati u red i stegu. Šta je bolje od vojnog roka? Viktor Ivančić podsetio je nedavno na svoju vojnu obuku u IV gardijskoj brigadi u Splitu 1994: „Za dom – spremni“ bio je obavezni pozdrav. E, sad: ovdašnje ministarstvo vojno uporno tvrdi da je nekih 60 odsto anketiranih građana za ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka. Mi ne znamo odakle im podaci, kakva je starosna, obrazovna i polna struktura ispitanika. U Hrvatskoj idu malo nežnije: predstavnici Ministarstva obrane aludiraju na „kraće vikende u prirodi“, neku vrstu provoda u uniformi i sa vojnom obukom, ali polako i iz više puta. Pokret Radnička fronta u Hrvatskoj već je počeo da organizuje proteste protiv toga.
Nekada je postojala predvojnička obuka u srednjim i visokim školama. Učili su nas korisnim veštinama za život u prirodi, išli smo na strelišta i pucali iz mauzerki M-48, imali kurseve iz prve pomoći. Zašto nikome ne pada na pamet da – umesto budalaština sa obaveznim vojnim rokom – uvede ponovo elementarnu predvojničku obuku, da se hrvatski vojni funkcioneri ne bi tresli od straha da deca neće umeti da pucaju iz puške, ako dotle dođe?
Ceo ovaj cirkus – uključujući i apel gen. Atifa Dudakovića da deca počnu sebi da kupuju uniforme, vreće za spavanje itd. – ima isključivo unutrašnjopolitičku, a nimalo odbrambenu svrhu. Sadašnje vojske, u nađenom stanju, u Srbiji i u Hrvatskoj više su nego dovoljne, ako ne i preterano velike, i bez gromoglasnih najava novog naoružavanja, a pogotovo uvođenja vojne obaveze.
Cela ova igra ima sasvim drugačiju svrhu: disciplinovanje stanovništva i uvođenje još strože kontrole, podgrevanje ohlađene patriotske atmosfere. Ukratko: uhvatila ih je panika i traže načina da nas zajašu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
