Vlast u kampanji, opozicija na stendbaju

Odavno je postalo besmisleno komentarisati i analizirati izjave Aleksandra Vučića, jer one u biti nisu ništa drugo do “puštanje zmajeva”, petljanje, laganje i bahaćenje. Čini se da predsednik ima urođeni otpor prema istini, pa je zaobilazi čak i ako za to nema preterane potrebe niti jasnog povoda. A pogotovo je mimoilazi ako od nje njegova ekipa i on mogu imati štetu. Ipak, zadržimo se na trenutak na njegovoj tvrdnji od pre neki dan. Rekao je, naime, da su lokalni izbori za građane nezanimljivi i nevažni, da o njima razmišlja tek oko dva odsto žitelja države. I zašto se, je li, opoziciona i kritična javnost uopšte bavi tim efemerijama, poručuje, pored svih tako važnih globalnih turbulencija i sveopšte ofanzive raznih neprijatelja na srpstvo?

Pođimo od pretpostavke da mu se nekako omaklo i da to što govori ima veze sa istinom, odnosno da tako šta stoji u jednom od onih svakodnevnih “tajnih” istraživanja plaćenih novcem građana koja ga ujutro dočekuju na stolu, a koja predstavljaju verovatno jedinu literaturu koju konsultuje poslednjih decenija. Ako apstrahujemo to da rezultati ankete zavise od načina na koje se neko pitanje postavi, to jest poverujemo kako je tačno da su građani zaista suštinski nezainteresovani za lokalne izbore, onda je to samo po sebi – politička i društvena katastrofa.

To znači da su centralizacija i samovlašće ušli u terminalnu fazu i da su građani pristali na to da lokalne vlasti budu isključivo i samo nebitne namesničke skupine koje su protočni bojler za odluke donete negde gore. To znači i da je režimska propaganda dala svoje rezultate i da su građani više posvećeni “velikim temama” nego sopstvenom životu. To bi značilo i da u Srbiji više nema baš ni “d” od demokratije, jer je autonomija i politički život unutar lokalnih samouprava jedan od temelja demokratskog i pluralnog društva, kako stoji i u brojnim međunarodnim dokumentima, a čega bi trebalo da bude svesna i opozicija, čije stranke ne bi smele da kopiraju vladajuće i da lokalni odbori budu tek sprovodnici odluka donetih u Beogradu.

ZAMETAK DUGO NAJAVLJIVANOG NARODNOG POKRETA ZA SRBIJU

Čini se da stvari ipak i na sreću ne stoje baš tako. To jest, da je ova izjava samo odjek predsednikove želje da naredni beogradski i drugi lokalni izbori prođu u što većoj tišini, odnosno da budu, koliko god je to moguće, davljenje u mraku. Svaki poraz na lokalu za naprednjake predstavlja simboličku katastrofu i signal gubitka svemoći i uvod u neke buduće poraze. Zbog toga, tako nešto i nije opcija. I zbog toga svake izbore naprednjaci doživljavaju kao rat u kojem su dozvoljena sva sredstva.

Koliko su Vučiću važni lokalni izbori govori podatak da njegova stranka na sledećim beogradskim nastupa u najširoj klijentističkoj koaliciji ever. Takva koalicija, vrlo je verovatno, nastupiće i na drugim lokalnim izborima, sigurno ne baš svim, svejedno da li se oni budu, parcijalno ili celovito, odigrali u junu, početkom jula ili pak na jesen, odnosno krajem godine, kako glasi najnoviji zahtev opozicije. U toj koaliciji su SNS, nekada nabusiti a sada pripitomljeni SPS, razni PUPS-ovi, Zavetnici, “šešeljevci”, “ljajićevci”, “vulinovci”, pa i Savez vojvođanskih Mađara. Na listi je i Branko Kockica, teniser Janko Tipsarević, Žika Šarenica i drugi “uglednici”. Da nam je neko pre desetak godina rekao da će ovakva minotaur-koalicija postojati, pomislili bismo da se uradio LSD-om i da ima “loš trip”. A sada nas ama baš ništa više ne iznenađuje.

Čini se da je koalicija zametak onog Narodnog pokreta za Srbiju koji je Vučić odavno najavljivao i čiji osnovni smisao nije u objedinjavanju političkih stranaka vlasti i, sledstveno, većem uspehu na izborima, nego njihovo stavljanje pod jednu šapu. Ukratko, Vučić će preko Pokreta postati i predsednik SPS-a i predsednik SVM-a. Ostalima je to bio i ranije. Videćemo, međutim, da li će ova koalicija, uprkos medijskim pumpanjima, imati tzv. sinergetski efekat: nije, recimo, nemoguće da neki tradicionalni glasači SPS-a ipak ne glasaju za Vučićevu listu. Ili SVM-ovci. Možda je i za njih previše ovo što on radi.

Paralelno sa tim što sebe predstavlja kao neprikosnovenog lidera svih “patriotskih snaga”, Vučić se nameće i kao car svih Srba u regionu, o kojima brine dan i noć, pa i za vreme užine. Za to služi i nedavna poseta BiH i način na koju tu posetu prate režimski mediji. Opet u izborne svrhe, šta drugo, moliću lepo.

foto: marko čoković / tanjug

PROMENE KREĆU NA LOKALU

Da su građani ipak zainteresovaniji za gradske i opštinske teme nego ranije, govori nam oporavak opozicije na lokalu, brojniji i aktivniji odbori, kao i građanske grupe i inicijative koje deluju širom Srbije. Uprkos svemu, dobar deo građana politički sazreva. O tome govore i rezultati prethodnih izbora, uključujući ishode glasanja za savete mesnih zajednica i izlaznost na ovim nekada zaista nebitnim izborima. Promene kreću na lokalu, toga su naprednjaci i te kako svesni, pa su zato i smislili strategiju: zajebavati (izvinjavamo se na izrazu, ali je najpogodniji) opoziciju i kritičare režima na sve moguće načine, svaku njihovu pobedu pretvoriti u poraz, forsirati teme kojima se minimizira značaj lokalnih izbora uporedo vodeći sopstvenu kampanju za njih, organizovati brojne pseudodogađaje ili komunicirati zbivanja na način da se sa ključnih društvenih i političkih tema, što je svakako krađa izbora, skrene pažnja.

Da bi se sakrila priča o “izbornom inženjeringu”, kojeg su svi svesni, i od korupcije i kriminala nebeskih visina, valja širiti paniku od mogućeg Trećeg svetskog rata. U uslovima velikih kriza građani se teže odlučuju na promene, pa čak i na lokalu, pristajući da ih štite najgori. Potencirati priče koji ukazuju na ugroženost nacije: otimaju nam Kosovo, mi ga ne damo; hoće da uzmu Republiku Srpsku, e to ne može. Kakav genocid, kakvi bakrači, predsednik će stati na put satanizaciji srpskog naroda.

Sve u svemu, lokalne izbore svesti na izbore “za” i “protiv” Vučića, koji je “garant stabilnosti, poštenja i patriotizma”. Jeste, ima na lokalu bitangi i probisveta koji vladaju u ime naprednjaka, ali čim predsednik za to čuje, nadrljali su. To su “mangupi u njegovim redovima”.

foto: milica vučković / fonet

E sada, u tu strategiju savršeno se uklapa ponašanje opozicije u prethodnih nekoliko meseci. Nebitno je da li je ona mogla drugačije nastupati u postojećim okvirima koji su joj postavljeni. O tome smo pisali u prethodnim brojevima “Vremena”. Vlastima savršeno odgovara i da opozicija bojkotuje beogradske izbore i da izađe na njih. Jasno je da bojkot neće proizvesti snažnu reakciju međunarodne zajednice, pogotovo stoga što se čeka novi sastav Evropskog parlamenta, u SAD-u su izbori koji mogu promeniti svet, a da ne govorimo o Rusiji, Ukrajini, Izraelu i Palestini. Naprednjaci će hladno pobediti na izborima i neće se nešto preterano uzbuditi zbog toga što neće imati opoziciju u gradskom parlamentu, čak i ako izlaznost bude izrazito mala. Na kraju, biće u mogućnosti da fingiraju nivo izlaznosti, pogotovo ako ne bude aktivne opozicione kontrole. Drugi marifetluci se podrazumevaju.

Odgovara im i da, posle višemesečne konfuzije, opozicija ovih dana – recimo, posle sastanka sa Anom Brnabić u sredu – odluči da ipak izađe na junske izbore ili da se lokalni izbori odlože. Em imaju malo vremena za ozbiljniju kampanju, em je šteta već učinjena, mnogi opoziciono nastrojeni građani neće imati preveliki motiv da izađu na izbore. Poraz opozicije na beogradskim izborima vodio bi u još jednu, već čuvenu razočaranost protivnika režima, koja bi svakako uticala i na rezultate ostalih lokalnih izbora, opet svejedno kada bi se održali. Režim očito ide na kupovinu vremena, što je odavno opšte mesto.

Jedino što možda može bar malo pomrsiti režimske računice jeste da građani ipak budu dovoljno iziritirani naprednjačkom bahatošću i svoj bes iskažu ili masovnim izlaskom na izbore ili, eventualno, masovnim protestima. Nejasno je šta ih pokreće i teško je proceniti da li se tako šta može desiti uskoro. Mada, i ako se dese masovni protesti? Šta onda, s obzirom da je vlast na njih rezistentna…

EKSPERTKINJA BRNABIĆ

Otkako obitava u javnom prostoru, bivša premijerka Brnabić građanima nije ponudila niti jedan dokaz da je ekspertkinja za bilo šta osim za ponižavajuću poniznost prema “šefu”, šuplju priču i beskrajna komisijsko-radnogrupna zasedanja koja ne donose nikakve pozitivne pomake. Naprotiv. Verovatno je to bio i razlog zbog kog je postavljena na mesto gazdarice parlamenta i da se, kao, stara za sprovođenje preporuka ODIHR-a za “unapređenje izbornog procesa”. Tu je ona na svom terenu. Ona je Mesi beskrajnih i besmislenih okruglih stolova i konsultacija.

Pisali smo već o tome, ali hajde da ponovimo. Dok je bila na mestu premijerke, Ana Brnabić je osnovala bezbrojne radne grupe i komisije koje je trebalo da reše “strukturalne” probleme, a u saradnji sa civilnim sektorom i pod budnim okom međunarodnih organizacija. U sferi medijskoj čak i oni koji ozbiljno prate procese ne bi uspeli da pohvataju kakve su sve komisije i radne grupe postojale ili još uvek postoje, a čiji je cilj bio da se podigne nivo medijskih sloboda, promene zakoni, poboljša bezbednost novinara…

Stucane su ogromne pare i ogromna energija, a rezultati su – nikada gora medijska scena u svakom pogledu, dakle, ne samo kada je reč o političkoj propagandi. Tako stvari stoje i u drugim oblastima, uključujući “stvaranje uslova za fer i slobodne izbore”. Videli smo u decembru rezultate tih “napora”. Ana Brnabić je uvek glumila naivnu sobaricu, ponašajući se kao da su “strukturalni” problemi proizvod konfiguracije nebeskih tela, a ne rezultat brižno planiranog udruženog zločinačkog poduhvata režima.

U nedelju ona odgovara na zahteve opozicije i veli da ih je sve prihvatila osim jednog. Kaže, nema šanse da se beogradski izbori odlože i pored njene najbolje volje jer je to protivustavno. Istovremeno kaže da je moguće razgovarati o odlaganju ostalih lokalnih izbora na jesen. To već nije protivustavno?

Zapravo, njen odgovor je neprikriveno zamajavanje: ona nije pristala da ispuni zahteve nego je zapravo pristala da se razgovara o njima, e da bi se videlo kako ih je najbolje perfektuirati. To znači dugotrajan proces sa vrlo predvidljivim, odnosno nikakvim rezultatima. Ukoliko opozicija i civilni sektor bude pristao da učestvuje, recimo, u komisijama koje je Ana Brnabić najavila (za izmene i dopune relevantnih zakona u skladu sa preporukama ODIHR-a, kao i za uvid, reviziju i kontrolu Jedinstvenog biračkog spiska), već možemo da naslutimo kako će neki od opozicionih i civilnih članova ovih komisija napustiti njihov rad zbog neefikasnosti i odugovlačenja. No, čak i ako se, recimo, zakoni promene prema preporukama ODIHR-a, a u skladu i sa njihovim najnovijim zahtevima, ko garantuje da će se zakoni poštovati u zemlji bezakonja? Uzmite opet medijske zakone kao primer, ali i ne samo njih. Vlast se igra mačke i miša, opozicija je bespomoćna, a teško je očekivati da će međunarodni pritisak biti tako veliki da vlast odustane od svojih izbornih preferencija, osim na kozmetičke promene. Nadamo se da grešimo.

ŠTA ČINITI?

Dijagnoze su sve odavno postavljene i nismo baš nešto novo rekli. Odgovor na pitanje šta opozicija treba da čini u ovim okolnostima teško je milijarde evra, i to onih milijardi koje će vlast zajmiti u narednim godinama zarad opstanka na vlasti, privida ekonomskog razvoja i normalnog života. To pitanje, pritom, nije samo pitanje koje treba postaviti opoziciji nego i drugim nerežimskim društvenim akterima, svima nama dakako.

Po svemu sudeći, greška je opozicije što se bespotrebno uplela u priču o bojkotu. Bezmalo svi dobronamerni i neutralni poznavaoci političkih prilika ukazuju na to, bez obzira što je bojkot u principu – opet se svi slažu u načelu – legitiman stav prema katastrofalnim izbornim uslovima. U razgovoru za “Vreme”, politički konsultant Dušan Lj. Milenković kaže:

“I pre ovih poslednjih pregovora smatrao sam da opozicija treba da izađe na beogradske izbore i to isključivo zbog toga što nema šta da izgubi. Najgore što može da se desi je da SNS ponovo pokrade izbore, to jest, ne postoji drugi način da SNS osvoji Beograd osim da pokrade izbore. Sa druge strane, izlaskom na izbore sebi ostavljaju mogućnost za najbolji mogući ishod po njih, a to je formiranje vlasti i pad SNS u Beogradu”, kaže on.

Uglavnom, u životu i u politici je glupo pucati praznom puškom.

GREŠKA JE PRIZNATA?

Izgleda da je deo opozicije shvatio da je bojkot-zamešateljstvo bio greška. Iz nekih lokalnih samouprava, kao što je recimo Novi Sad, dolaze vesti koje izgleda znače da će opozicija sigurno izaći na ostale lokalne izbore, kad god se oni budu održavali. Najgore od svega je ako odluka o bojkotu bude značila kraj teško stečenog opozicionog jedinstva, koje bi valjalo očuvati i jačati ga po širini i dubini.

Onda pitanje – da li učestvovati u komisijsko-radnogrupnom cirkusu Ane Brnabić koji formalno ima za cilj sprovođenje preporuka ODIHR-a? Ni tu nema jednostavnog odgovora.

Bar u ovom trenutku je jasno da će rezultati biti daleko od zadovoljavajućih, da će biti besmisleno utrošena ogromna energija, te da deo birača neće baš blagonaklono gledati na ove “pregovore”, doživljavajući ih čak i kao neku vrstu kolaboracije. Sa druge strane, ako se ne učestvuje, propušta se prilika da se bar nešto učini, dođe do nekih informacija i da se čini i, najavljen od opozicije, institucionalni pritisak na vlast, pored vaninstitucionalnog. Sigurno je i da onaj deo međunarodne zajednice koji podržava demokratizaciju zemlje neće povoljno gledati na odbijanje opozicije i civilnog društva da učestvuje u procesu.

Na kraju, da završimo optimizmom. Vreme, čini se, ipak nije na Vučićevoj ­strani.