Opšta korupcija i napredovanje podobnih i nekompetentnih obesmišljava pojam poštenja i znanja. Poštenje postaje nešto što je čak pomalo i komično, i svakako arhaično. Potom, ako se potčinjavanje, strah i lojalnost pretvore u nešto što garantuje lični napredak – logično je da kritičko razmišljanje i sloboda mišljenja predstavljaju nešto što je opasno i nepoželjno, infantilno. Ako se sve počne meriti po materijalnom bogatstvu, ko šljivi pravdu i socijalnu jednakost, a tek solidarnost
Napisali smo, brat bratu, nekoliko stotina tomova o tome kako je Vučićev režim državu i njen institucionalni sistem pretvorio u nelegalnu vikendicu u Jajincima okruženu pretorijanskom gardom. Čak bi i deca iz disidentski nastrojenih porodica, koju s punim pravom malo-malo pa teraju iz dnevne sobe na spavanje kada se predsednik pojavi na televiziji (onako kako se u pristojnijim kućama svojevremeno činilo prilikom izliva pornografije ili dramatičnih horor-filmova sa ekrana), mogla da izrecituju fraze o korupciji svemirskih razmera, nepostojanju vladavine prava, razorenim institucijama, ukidanju medijskih sloboda i svakodnevnom kršenju ustava.
Mada se o ekonomiji manje govori jer ima se para za napuniti kolica u “Lidlu”, verovatno bi znala promucati ponešto i o sveopštoj rasprodaji resursa i porodične srebrnine, tajnim ugovorima, te prekomernom zaduživanju koje će njihove generacije i generacije njihovih potomaka morati da otplaćuju ukoliko ne klisnu daleko “odavle”.
Mnogo se, međutim, manje priča i piše o tome šta je sve Vučićeva svevlast učinila od društva i društvenih vrednosti, kako je sistematski uspela da iz ljudi izvuče ono najgore, kako je od nenormalnog stvorila “mejnstrim” a normalno i civilizovano proglasila nepoželjnim, čak ekstremizmom. Pobunimo se povremeno, kada stvar baš eksplodira, kao onomad, u proleće prošle godine kada su se desila masovna ubistva u beogradskoj osnovnoj školi te selima Dubona i Malo Orašje. Ali smo postali i rezistentni na svakodnevne indikacije surovog i kriminalizovanog okruženja.
Pre neki dan su, u obračunu kriminalnih bandi koje su deo sistema, u Novom Sadu goreli lokali i automobili, ali to je postalo deo našeg folklora, na šta obraćamo pažnju koliko na tapetne šare u sopstvenoj dnevnoj sobi. Osim što se u kafanama, hladnokrvnije nego kada se govori o hokejaškoj utakmici, prepričava ko se iz ekipe Andreja Vučića to sukobljava sa drugom ekipom istoimenog. A kamoli da primećujemo brojne druge aporije koje život određuju, kao što je legitimizacija bahatosti, primitivizma, nepotizma, oblapornosti, te nedostatak solidarnosti i eskalacija sveopšteg nepoverenja. “Intervencija” na društvu ostavlja duboke, ponekad ireverzibilne posledice.
KAKO SE “KRČKAO” VUČIĆ
Naravno, Vučićevo društvo utemeljeno je u devedesetim godinama, od kojih se naš popularni region nikada nije oporavio. Pogotovo Srbija. Čak i ljudima iz nesrećnih država okruženja Srbija izgleda kao nekakav veliki eksperiment na otvorenom mozgu, što nimalo ne čudi. Ako izuzmemo ratove i ratne zločine, sve “noćne more” su nam se vratile, neke i u gorem obliku. Sada, recimo, Jezda i Dafina deluju kao limunadica u odnosu na Sinišu Malog i Gorana Vesića – kako po dometima “finansijskog inženjeringa”, tako i po pojavnosti. Naravno – i to je sto puta ponovljeno – za ovo što se dešava veliku odgovornosti snosi postpetooktobarska vlast, jer se upravo sa društvenim anomalijama nije, bar ne dovoljno, borila. I to je tačno.
S druge strane, “devedesetaši” su društvene i kulturne kodove branili telom i dušom, znajući da će se upravo tu “skrčkati” doba koje će ih vratiti na vlast, i to u punom formatu. Treba, međutim, reći da su čuvenu “nenarodnu”, “žutu” vlast činili i mnogi koji su se vrednosno formatirali devedesetih i bili fascinirani, recimo, uspesima Željka Mitrovića i drugih kraljeva novokomponovane tabloidnosti. Osim toga, vreme tranzicije, makar bila i najbolja moguća, a u Srbiji je bila daleko od toga, dovodi do turbulencija koje urušavaju društvo.
No, ne budimo nepravedni, za vreme “nenarodnjaka” ipak smo počinjali da pomalo ličimo na normalnu državu i u tom vrednosnom pogledu. Na kraju, i sam Vučić je došao na vlast (doduše, nije je on osvojio, on je izgubio sve izbore koje nije sam organizovao) tako što se zalagao za evropeizaciju i šta sve ne, transparentnost, solidarnost, poverenje… Da su naprednjaci kao platformu ponudili ovo što su od Srbije napravili u međuvremenu, za njih ne bi glasao niko osim radikala sa dna kace. Čak bi možda i “beli listići” bili oštro protiv njihovog dolaska na vlast.
Morao je Vučić čak da priča, setimo se, kako čita knjige (maksveber faza), odnosno da glumi kako se nije i kao čovek i kao političar, daleko od bilo kakve biblioteke, u potpunosti i bez izuzetka formirao u pojavnosti zvanoj Srpska radikalna stranka.
foto: printscreen / instagramDragan Vučićević ispraća sina u vojsku, 2021.
NEKOLIKO OPŠTIH MESTA
Kada već govorimo o društvenim vrednostima, hajde da prođemo kroz nekoliko opštih, udžbeničkih mesta. Ono što bi trebalo da čini vrednosni okvir, koji je teškom mukom dosegnut borbama mnogih ljudi i grupacija kroz istoriju, jesu sloboda misli i izražavanja, poštenje, pristojnost, ljudska autonomija, težnja za pravdom i jednakošću, vladavina znanja, otklon od bilo koje vrste nasilja, solidarnost i međusobno razumevanje i poverenje… I sam otvoreni, nenasilni dijalog o stvarima koje nas dele predstavlja vrednost po sebi. Naravno da su čak i u najrazvijenijim zemljama stvarnost i proklamovane vrednosti miljama udaljeni, ali je mnogo gore od toga – kada se sam vrednosni sistem posuvrati. A to se desilo u Srbiji za vreme Vučića. Ako ne verujete, pogledajte jutarnji program neke od režimskih televizija. Ili izađite na ulicu, iz svojih privatnih azila. Izvrnuta čarapa.
A šta kažu udžbenici, kako to dolazi do izvrtanja društvenih vrednosti? Recimo, opšta korupcija i napredovanje podobnih i nekompetentnih obesmišljava pojam poštenja i znanja. Poštenje postaje nešto što je čak pomalo i komično, a svakako arhaično. Potom, ako se potčinjavanje, strah i lojalnost pretvore u nešto što garantuje lični napredak – logično je da kritičko razmišljanje i sloboda mišljenja predstavljaju nešto što je opasno i nepoželjno, infantilno. Ako se sve počne meriti po materijalnom bogatstvu, ko šljivi pravdu i socijalnu jednakost, a tek solidarnost. Dakako da mediji imaju ključnu ulogu u svemu ovome, pogotovo ukoliko postanu transmisija kriminalnih i supkulturnih grupa, pa Kristijan Golubović postane najcitiraniji inelektualac, a Ana Brnabić – velika oratorka.
Mi smo opozicija u Srbiji, a ne u Švajcarskoj, rekao je devedesetih pokojni Zoran Đinđić. I to je pošteno kazano. Ne mogu ni opozicija niti kritička javnost baš mnogo da se izmeste iz nametnutih vrednosnih pravila igre. Inače im preti da ih ljudi dožive kao budale.
Iz svega prethodno proističe i ogromno nepoverenje. Prvo, nepoverenje u institucije, o čemu je bilo toliko reči. A onda međusobno nepoverenje. Apsolutno svi su sumnjivi. Pogotovo ako se u recept ubaci mit o tajnim službama i zakulisnim dogovorima u zadimljenim vinskim podrumima političke klase. Nema sumnje da tajne službe u Srbiji punom parom rade na Vučićevom opstanku na vlasti i da se skoro ničim drugim i ne bave, ali postoji jednostavna caka u diktatorskim i autokratskim režimima, a to je svojevrsni perpetuum mobile. Najveća produkcija nepoverenja krije se u samom mitu o svemoći obaveštajnih službi. One su svuda oko nas, prate nas, ubacuju svoje ljude, kupuju naše saradnike. Stvar onda sama radi, bez benzina. A kada sednete sa ljudima iz opozicionih stranaka, pa i onih unutar civilnog sektora, uglavnom ćete videti kako svako sumnja u svakog. Kakav je to poklon za režim!
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Poremećena prirodna ravnoteža pokazuje širom Evrope svoje opako lice. O čemu se sve radi? Šta se, zbog niskog vodostaja, događa u neposrednom komšiluku? Kako sve učestaliji pakleni talasi utiču na ljudske živote, kako na ekonomiju? I šta je pokazao u Srbiji slučaj Peščare – tog neobičnog mesta, pustinje koju je čovek pošumio da bude divlja i prirodna, a koja često žestoko gori zbog nemara nekih ljudi, da bi je, zatim, drugi ljudi srčano branili i neumorno iznova pošumljavali
Kada izbori i formalno budu raspisani, studenti objašnjavaju da se neće promeniti suština, već obim kampanje. “Kampanja će ostati bazirana na onome što studentski pokret jeste već dve godine, ali očekujemo da tokom kampanje bude masovnije nego što je ikada bilo, jer veliki broj ljudi odgovara na naše pozive da se priključe opštinskim timovima”, objašnjava student Filip Kovačić za “Vreme”
Održavanje uverenja u nepobedivost na izborima služi tome da se sopstveni birači odvrate od promene strane, a opozicioni – demobilišu. Zato je uložen vanserijski napor da se diskredituje istraživanje koje je predstavila Crta. Većina napada nije se ni bavila sadržajem, već je bila usmerena na Crtu kao organizaciju, a deo na metodologiju. U oba slučaja radilo se o upornom ponavljanju lako proverivih neistina, na primer, tvrdnje da je uzorak bio 558, a ne 2.324 ispitanika. Sve to govori koliko im je bilo stalo da nalaz koji je imao najviše odjeka u javnosti zatrpaju lažnim narativima
U času kada je generacijski pokret mladih ljudi premostio duboke razlike obnavljajući u atomizovanom, apatičnom i podeljenom društvu političku zajednicu utemeljenu na idejama slobode, pravde i antikorupcije, nastao je nužni i dovoljni uslov za promene u Srbiji
Znaju i Vučić i Dodik da tamo gde su sada hodili ima manje stanovnika nego kada je rat završen, a samim tim i manje perspektive. Ova dvojica “srpskih lidera” kao da nisu naučila poruke prošlosti, bar kada je politika u pitanju: nije Srbija napredovala kada su bosanski Srbi gledali u Beograd, kako kaže Vučić, nego kada je Srbija bila Pijemont celog Balkana, pa su svi hteli s njom
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Razna istraživanja pokazuju da je interpersonalno poverenje u Srbiji među najnižima u Evropi. Evropsko društveno istraživanje (ESS) od pre par godina pokazalo je da je poverenje u političare i političke partije u Srbiji među najnižima od 29 država koje su u njemu učestvovale. Sasvim precizno, po izraženosti poverenja u političare i političke partije Srbija je treća otpozadi (na 27. od 29 mesta)
O vladajućoj atmosferi u Srbiji za “Vreme” govore profesor psihologije Dragan Popadić u Beogradu i docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Mina Điković
