Opšta korupcija i napredovanje podobnih i nekompetentnih obesmišljava pojam poštenja i znanja. Poštenje postaje nešto što je čak pomalo i komično, i svakako arhaično. Potom, ako se potčinjavanje, strah i lojalnost pretvore u nešto što garantuje lični napredak – logično je da kritičko razmišljanje i sloboda mišljenja predstavljaju nešto što je opasno i nepoželjno, infantilno. Ako se sve počne meriti po materijalnom bogatstvu, ko šljivi pravdu i socijalnu jednakost, a tek solidarnost
Napisali smo, brat bratu, nekoliko stotina tomova o tome kako je Vučićev režim državu i njen institucionalni sistem pretvorio u nelegalnu vikendicu u Jajincima okruženu pretorijanskom gardom. Čak bi i deca iz disidentski nastrojenih porodica, koju s punim pravom malo-malo pa teraju iz dnevne sobe na spavanje kada se predsednik pojavi na televiziji (onako kako se u pristojnijim kućama svojevremeno činilo prilikom izliva pornografije ili dramatičnih horor-filmova sa ekrana), mogla da izrecituju fraze o korupciji svemirskih razmera, nepostojanju vladavine prava, razorenim institucijama, ukidanju medijskih sloboda i svakodnevnom kršenju ustava.
Mada se o ekonomiji manje govori jer ima se para za napuniti kolica u “Lidlu”, verovatno bi znala promucati ponešto i o sveopštoj rasprodaji resursa i porodične srebrnine, tajnim ugovorima, te prekomernom zaduživanju koje će njihove generacije i generacije njihovih potomaka morati da otplaćuju ukoliko ne klisnu daleko “odavle”.
Mnogo se, međutim, manje priča i piše o tome šta je sve Vučićeva svevlast učinila od društva i društvenih vrednosti, kako je sistematski uspela da iz ljudi izvuče ono najgore, kako je od nenormalnog stvorila “mejnstrim” a normalno i civilizovano proglasila nepoželjnim, čak ekstremizmom. Pobunimo se povremeno, kada stvar baš eksplodira, kao onomad, u proleće prošle godine kada su se desila masovna ubistva u beogradskoj osnovnoj školi te selima Dubona i Malo Orašje. Ali smo postali i rezistentni na svakodnevne indikacije surovog i kriminalizovanog okruženja.
Pre neki dan su, u obračunu kriminalnih bandi koje su deo sistema, u Novom Sadu goreli lokali i automobili, ali to je postalo deo našeg folklora, na šta obraćamo pažnju koliko na tapetne šare u sopstvenoj dnevnoj sobi. Osim što se u kafanama, hladnokrvnije nego kada se govori o hokejaškoj utakmici, prepričava ko se iz ekipe Andreja Vučića to sukobljava sa drugom ekipom istoimenog. A kamoli da primećujemo brojne druge aporije koje život određuju, kao što je legitimizacija bahatosti, primitivizma, nepotizma, oblapornosti, te nedostatak solidarnosti i eskalacija sveopšteg nepoverenja. “Intervencija” na društvu ostavlja duboke, ponekad ireverzibilne posledice.
KAKO SE “KRČKAO” VUČIĆ
Naravno, Vučićevo društvo utemeljeno je u devedesetim godinama, od kojih se naš popularni region nikada nije oporavio. Pogotovo Srbija. Čak i ljudima iz nesrećnih država okruženja Srbija izgleda kao nekakav veliki eksperiment na otvorenom mozgu, što nimalo ne čudi. Ako izuzmemo ratove i ratne zločine, sve “noćne more” su nam se vratile, neke i u gorem obliku. Sada, recimo, Jezda i Dafina deluju kao limunadica u odnosu na Sinišu Malog i Gorana Vesića – kako po dometima “finansijskog inženjeringa”, tako i po pojavnosti. Naravno – i to je sto puta ponovljeno – za ovo što se dešava veliku odgovornosti snosi postpetooktobarska vlast, jer se upravo sa društvenim anomalijama nije, bar ne dovoljno, borila. I to je tačno.
S druge strane, “devedesetaši” su društvene i kulturne kodove branili telom i dušom, znajući da će se upravo tu “skrčkati” doba koje će ih vratiti na vlast, i to u punom formatu. Treba, međutim, reći da su čuvenu “nenarodnu”, “žutu” vlast činili i mnogi koji su se vrednosno formatirali devedesetih i bili fascinirani, recimo, uspesima Željka Mitrovića i drugih kraljeva novokomponovane tabloidnosti. Osim toga, vreme tranzicije, makar bila i najbolja moguća, a u Srbiji je bila daleko od toga, dovodi do turbulencija koje urušavaju društvo.
No, ne budimo nepravedni, za vreme “nenarodnjaka” ipak smo počinjali da pomalo ličimo na normalnu državu i u tom vrednosnom pogledu. Na kraju, i sam Vučić je došao na vlast (doduše, nije je on osvojio, on je izgubio sve izbore koje nije sam organizovao) tako što se zalagao za evropeizaciju i šta sve ne, transparentnost, solidarnost, poverenje… Da su naprednjaci kao platformu ponudili ovo što su od Srbije napravili u međuvremenu, za njih ne bi glasao niko osim radikala sa dna kace. Čak bi možda i “beli listići” bili oštro protiv njihovog dolaska na vlast.
Morao je Vučić čak da priča, setimo se, kako čita knjige (maksveber faza), odnosno da glumi kako se nije i kao čovek i kao političar, daleko od bilo kakve biblioteke, u potpunosti i bez izuzetka formirao u pojavnosti zvanoj Srpska radikalna stranka.
NEKOLIKO OPŠTIH MESTA
Kada već govorimo o društvenim vrednostima, hajde da prođemo kroz nekoliko opštih, udžbeničkih mesta. Ono što bi trebalo da čini vrednosni okvir, koji je teškom mukom dosegnut borbama mnogih ljudi i grupacija kroz istoriju, jesu sloboda misli i izražavanja, poštenje, pristojnost, ljudska autonomija, težnja za pravdom i jednakošću, vladavina znanja, otklon od bilo koje vrste nasilja, solidarnost i međusobno razumevanje i poverenje… I sam otvoreni, nenasilni dijalog o stvarima koje nas dele predstavlja vrednost po sebi. Naravno da su čak i u najrazvijenijim zemljama stvarnost i proklamovane vrednosti miljama udaljeni, ali je mnogo gore od toga – kada se sam vrednosni sistem posuvrati. A to se desilo u Srbiji za vreme Vučića. Ako ne verujete, pogledajte jutarnji program neke od režimskih televizija. Ili izađite na ulicu, iz svojih privatnih azila. Izvrnuta čarapa.
A šta kažu udžbenici, kako to dolazi do izvrtanja društvenih vrednosti? Recimo, opšta korupcija i napredovanje podobnih i nekompetentnih obesmišljava pojam poštenja i znanja. Poštenje postaje nešto što je čak pomalo i komično, a svakako arhaično. Potom, ako se potčinjavanje, strah i lojalnost pretvore u nešto što garantuje lični napredak – logično je da kritičko razmišljanje i sloboda mišljenja predstavljaju nešto što je opasno i nepoželjno, infantilno. Ako se sve počne meriti po materijalnom bogatstvu, ko šljivi pravdu i socijalnu jednakost, a tek solidarnost. Dakako da mediji imaju ključnu ulogu u svemu ovome, pogotovo ukoliko postanu transmisija kriminalnih i supkulturnih grupa, pa Kristijan Golubović postane najcitiraniji inelektualac, a Ana Brnabić – velika oratorka.
Mi smo opozicija u Srbiji, a ne u Švajcarskoj, rekao je devedesetih pokojni Zoran Đinđić. I to je pošteno kazano. Ne mogu ni opozicija niti kritička javnost baš mnogo da se izmeste iz nametnutih vrednosnih pravila igre. Inače im preti da ih ljudi dožive kao budale.
Iz svega prethodno proističe i ogromno nepoverenje. Prvo, nepoverenje u institucije, o čemu je bilo toliko reči. A onda međusobno nepoverenje. Apsolutno svi su sumnjivi. Pogotovo ako se u recept ubaci mit o tajnim službama i zakulisnim dogovorima u zadimljenim vinskim podrumima političke klase. Nema sumnje da tajne službe u Srbiji punom parom rade na Vučićevom opstanku na vlasti i da se skoro ničim drugim i ne bave, ali postoji jednostavna caka u diktatorskim i autokratskim režimima, a to je svojevrsni perpetuum mobile. Najveća produkcija nepoverenja krije se u samom mitu o svemoći obaveštajnih službi. One su svuda oko nas, prate nas, ubacuju svoje ljude, kupuju naše saradnike. Stvar onda sama radi, bez benzina. A kada sednete sa ljudima iz opozicionih stranaka, pa i onih unutar civilnog sektora, uglavnom ćete videti kako svako sumnja u svakog. Kakav je to poklon za režim!
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Razna istraživanja pokazuju da je interpersonalno poverenje u Srbiji među najnižima u Evropi. Evropsko društveno istraživanje (ESS) od pre par godina pokazalo je da je poverenje u političare i političke partije u Srbiji među najnižima od 29 država koje su u njemu učestvovale. Sasvim precizno, po izraženosti poverenja u političare i političke partije Srbija je treća otpozadi (na 27. od 29 mesta)
O vladajućoj atmosferi u Srbiji za “Vreme” govore profesor psihologije Dragan Popadić u Beogradu i docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Mina Điković
