Virtuelni teroristi

Ko je u vedru i sunčanu subotu 29. maja poželeo da provede miran dan na donjem toku Dunava, uz riblju čorbu i smuđa na žaru, nije daleko stigao. Čitava Timočka krajina bila je blokirana gusto raspoređenim policijskim patrolama, oko hidroelektrane Đerdap odjekivali su rafali i brujali helikopteri, dok se sa same brane i okolnih brda kovitlao raznobojni dim. Naime, tog dana su pripadnici ovdašnjih i rumunskih oružanih snaga izveli završni deo vojne vežbe „Plavi put 2004.“ i tako uspešno priveli kraju jedan ambiciozno zamišljen projekat.

Čak i bez međunarodnog aspekta, „Plavi put“ je predstavljao presedan za Vojsku Srbije i Crne Gore. Najpre, umesto tenkova i teške artiljerije, koji po tradiciji dominiraju sličnim manifestacijama, tog dana se pucalo (manevarskom municijom) gotovo isključivo iz lakog naoružanja. Umesto oklopnjaka, raketaša i artiljeraca, glavnu reč i sa naše i sa rumunske strane vodili su pripadnici specijalnih snaga, dok su „materijalno-tehnička sredstva“ bila u drugom planu. Zatim, umesto odbrane od konvencionalnog „plavog“ neprijatelja, cilj vežbe bio je razbijanje međunarodne terorističke grupe po uzoru na Al Kaidu. I konačno, vežba je bila u priličnoj meri virtuelna, jer su je gosti i novinari najvećim delom odgledali preko tri velika televizijska ekrana, dok je golim okom vidljivi deo vežbe bio teže uočljiv.

ANTRAKS, DINAMIT I ROKENROL: Prema prilično zamršenom scenariju „Plavog puta“, koji je gledaocima prikazan u vidu dugometražnog kvazidokumentarca, problemi u okolini Đerdapa počeli su u septembru prošle godine, kada teroristička grupa pod nazivom „Istočna Evropa“ uspostavlja baze na području planine Deli Jovan, sa naše strane granice. Iz priče nije jasno ko su pripadnici te grupe i kakvi su im ciljevi, ali su im metodi prepoznatljivi: automobili-bombe, uzimanje talaca, biološki i hemijski otrovi… Elem, pripadnici „Istočne Evrope“ logoruju u planini, razbacuju antraks po školama i štalama, i u jednom trenutku izazivaju eksploziju tokom rok-koncerta u Negotinu. Usput švercuju drogu i oružje, napadaju humanitarne konvoje, i ispostavljaju neprihvatljive zahteve (između ostalog, traže da se registruju kao stranka i uključe u proces političkog odlučivanja). Međutim, njihove podmukle planove uspešno osujećuju pripadnici Operativne grupe „Tigar“ koju čine pripadnici vojnih i policijskih specijalnih snaga („Kobre“, 63. i 72. padobranska brigada, Protivteroristička jedinica Žandarmerije). Istovremeno, sa rumunske strane ih suzbija Operativna grupa „Černi“, koja u koordinaciji sa „Tigrom“ sprečava šverc i ilegalne prelaske granice.

Uprkos zajedničkim naporima Srbije i Rumunije, „Istočna Evropa“ pojačava delovanje, da bi krajem maja pokušala koordinisani napad na branu i hidroelektranu „Đerdap“. Grupa terorista najpre otima rumunski turistički brod neposredno po isplovljavanju i uzima putnike za taoce, a zatim ga sa tovarom punim eksploziva usmerava prema brani. Cilj terorista je da brodom uđu u prevodnicu, i da potom dignu branu u vazduh ukoliko im se zahtevi ne usvoje. Pokušaji naše i rumunske strane da mirnim načinom odvrate „Istočne Evropljane“ od tog plana ne uspevaju, i u trenutku kada se brod nalazi nadomak brane počinje akcija u realnom vremenu, koju gledaoci istovremeno prate sa ekrana i uživo. U niskom letu proleću dva „orla“ (lovački avion koji smo pre dvadesetak godina razvili zajedno sa Rumunijom), iz helikoptera u Dunav skaču ljudi-žabe, dok se iz šume sa severne strane čuje pucnjava: to teroristi sa rumunske strane vatrom pokrivaju kolege na brodu… Frustrirani teroristi u jednom trenutku napuštaju brod i u čamcu punom eksploziva kreću prema brani, odlučni da je unište po cenu sopstvenih života, ali ginu od kombinovane vatre sa našeg i rumunskog patrolnog čamca. Kada na scenu stupaju ambulantni helikopteri i kola da pokupe ranjenike i istraumirane taoce izgleda da je sve gotovo, ali ne lezi vraže: „Istočna Evropa“ ima i rezervni plan.

Ispostavlja se da teroristi imaju svoje ljude među radnicima u hidroelektrani, koji preuzimaju kontrolnu sobu i prete da isključe struju Vojvodini i Beogradu, dok se sa rumunske strane dešava nešto slično. Opet zuje helikopteri, na čekrk se spuštaju specijalci, i tu radnja opet postaje virtuelna, jer se kontrolna soba nalazi u unutrašnjosti brane, pa se dalji tok akcije može pratiti samo putem ekrana. Nakon što bivaju potisnuti iz kontrolne sobe, teroristi osvajaju mašinski centar, da bi najzad okupirali kantinu, pokupili taoce i zatražili autobus i bezbedan prelaz preko granice. Kao što čitaoci već pogađaju, protivterorističke jedinice Žandarmerije uspevaju da presretnu autobus, pobiju većinu terorista i oslobode taoce. Poslednje preživele članove „Istočne Evrope“ savatavaju policijski vučjaci na poljančetu kraj hidroelektrane, i tu je vežbi konačno kraj. Ostao je još deo u kome su se na livadu spustili padobranci, dok su „Kobre“ i žandarmi demonstrirali istočnjačke borilačke veštine i zabijanje noževa i sekirica u panj. Uopšte, vežba je pokazala da delovi specijalnih vojnih i policijskih jedinica sasvim dobro mogu da funkcionišu u okviru jedinstvenog lanca komande, što je dosad retko bio slučaj, pogotovo ako se setimo nesrećnih primera sa Kosova.

MOŽE I BEZ ČLANSTVA: Kao što je red, vežbi je prisustvovao vojni i civilni vrh, na čelu sa predsednikom Skupštine i vršiocem dužnosti šefa države Predragom Markovićem, ministrom odbrane Prvoslavom Davinićem (obojica su probala šlem od kevlara, proizvod firme „Mile Dragić“) , dok je načelnik Generalštaba general Branko Krga na glavi nosio novu šapku VSCG. General Krga se pohvalio da je vežba izvedena po NATO standardima, a sa rumunske strane, ministar odbrane Jon Mirče Pašku izjavio je da „Rumunija, u trenutku kada je ušla u NATO, želi da vojno-političku saradnju sa SCG podigne na viši nivo“. Upravo stavljanje naglaska na NATO jeste ono što je odredilo glavnu spoljnopolitičku poruku ove vežbe.

Ukratko rečeno, ta poruka glasi da VSCG, ovakva kakva je, može da preuzme svoj deo odgovornosti za kolektivnu bezbednost na Balkanu, i da glavnu pretnju bezbednosti više ne predstavljaju konvencionalne vojske, nego organizovani kriminalci i teroristi. Zanimljivo je da su i pored toga što su domaće i rumunske snage dejstvovale odvojeno, svaka pod svojom komandom, komandni štabovi bili povezani video-linkom, i što se komunikacija odvijala na engleskom. Sve ovo uprkos činjenici da SCG najverovatnije ni ove godine neće ući u Partnerstvo za mir, a o članstvu u NATO-u da ne govorimo. Da je bez obzira na problem sa Mladićem došlo do svojevrsnog otopljavanja u odnosima Beograd–Brisel vidi se i iz toga što je već tokom ovog meseca planirana još jedna vežba sa članicom NATO-a. Reč je o združenoj vežbi „Zajednički horizont“ tokom koje će naša i italijanska mornarica izvoditi akcije spasavanja na moru.

S obzirom na to da je naša vojska poslednji put učestvovala u zajedničkoj vežbi sa članicom zapadne alijanse daleke 1955. godine (sa britanskom Kraljevskom mornaricom) ne može se poreći da se radi o novoj fazi odnosa sa NATO-om, u kome praktični problemi preuzimaju primat nad političkim. Neki naši susedi su se zbog toga sasvim nepotrebno bacili u brigu. Komentator zagrebačkog „Večernjeg lista“, na primer, zaključio je na osnovu uspešno izvedene vežbe da „Amerikanci imaju sasvim drukčije predodžbe o budućnosti ovog prostora nego EU“ i da se američki presednik Buš, „kao svojevremeno i njegov otac, dao u potragu za regionalnim policajcem. Nema sumnje da bi to već zbog brojnosti stanovništva mogla biti Srbija. Isto tako nema sumnje da je takav scenarij u suprotnosti s hrvatskim geopolitičkim inetresima, te da će se Zagreb tome suprotstaviti“.

Srbiji, naravno, ne preti opasnost da postane balkanski policajac, i svako ko misli da smo na korak od članstva u NATO-u, ili da je na pomolu nekakvo strateško savezništvo sa Amerikom greši. S druge strane, ovde kao uspeh treba pozdraviti svaki korak u pravcu normalnosti i komšijske saradnje, pa bio on realan ili virtuelan.