Veliko asfaltiranje

U normalnim okolnostima, vest da je neki mali privrednik iz Surčina rešio da registruje firmu za asfaltiranje puteva ne bi zasluživala da se nađe na naslovnim stranicama dnevnih novina. Ali u Srbiji, koja nikako da dosegne dosadnu normalnost obećanu pre osam i po godina, ovaj tretman je sasvim primeren, iz najmanje dva razloga. Najpre, narečeni biznismen je Ljubiša Buha Čume, bivši vođa jedne od najopasnijih kriminalnih grupa u Srbiji; a zatim, firma koju se sprema da osnuje, Difens roud, postojala je pod istim imenom do decembra 2002. godine, kada je pod dramatičnim okolnostima odletela u vazduh, što je, kako se kasnije ispostavilo, bio uvod još dramatičnije događaje, između ostalog i atentat na premijera Srbije. Vaskrsom Difens rouda, i Čumeta kao legitimnog biznismena, zaokružuje se jedna duga i krvava priča o srpskoj tranziciji.

Ljubiša Buha je rođen 17. septembra 1964. godine u Surčinu. Od starijeg brata Novaka nasledio je nadimak i sklonost opasnom životu, a od oca posao na Beogradskom aerodromu, gde je radio kao autolimar. Njegov istinski poziv, tokom većeg dela karijere, stvarno se vrteo oko automobila, u smislu krađe i preprodaje, najpre amaterski, a zatim i profesionalno, a natprosečna fizička snaga i sklonost da je koristi pomogla mu je da brzo napreduje. U legendu je ušla priča kako se Čume krajem osamdesetih survao u jarak u Bosni vozeći ukradeni golf i teško povredio nogu. Lekari u tuzlanskoj bolnici već su se spremili da mu je amputiraju, ali su Buhini ortaci iz Surčina, u akciji dostojnoj serije „Otpisani“ „pribavili“ kola hitne pomoći sa aerodroma Beograd, obukli Čumetovog oca u beli mantil, okačili mu stetoskop oko vrata, i lažno se predstavljajući uspeli da ga prebace u Beograd. Zahvaljujući baro-komori i naporima specijalista, nogu je sačuvao, ali i dan-danas hramlje.

Početkom ratnih sukoba devedesetih, mnogi beogradski kriminalci otišli su na front kao dobrovoljci, ali ne i Čume: neko je morao da ostane i dočekuje kolone kradenih automobila iz Slavonije, a zatim i iz Bosne, koje je trebalo pripremiti za prodaju ili rastaviti na delove. Ubrzo je u Surčinu nikla čitava mreža automehaničarskih radionica specijalizovanih za takve poslove, a najveća je bila Čumetova, preko puta kafane Kotobanja. Ni domaći teren nije bio zapostavljen, pa su do sredine devedesetih svi u Beogradu znali gde treba da idu i kome da plate ako im nestane auto. Novinar Milovan Brkić, koji se usudio da Čumeta pomene u tom kontekstu, bio je 1995. priveden u Čumetovu radnju, gde se cela ekipa satima iživljavala na njemu. Policija je bila čudno nezainteresovana za taj slučaj, kao i za Čumetove poslove uopšte, a ono što je rađeno nije dalo rezultate. „Optuživan sam 14 puta i uvek bio oslobođen. Znači, ili sam nevin ili sudije ne znaju svoj posao“, ponosno je govorio Čume.

PRIJATELJSKE VEZE: Postoji, doduše, i alternativno objašnjenje, a to je da su Buha i prijatelji sve vreme bili pod zaštitom Resora državne bezbednosti, kao i toliki drugi kriminalci u to vreme. Tokom druge polovine devedesetih, Surčinci su debelo ugazili i u poslove sa drogom, u čemu im je mnogo pomoglo Čumetovo poznanstvo sa Miloradom Ulemekom Legijom, Arkanovim pukovnikom i, kasnije, komandantom jedinice za specijalne operacije. Tu je Buha napravio jednu od najvećih grešaka u životu: upoznao je Legiju sa Dušanom Spasojevićem, koji je u to vreme bio samo jedan od Čumetovih kurira za manje pošiljke heroina. Duboko prijateljstvo koje se iz ovog susreta razvilo mnoge je ostavilo bez glave, a Čume je svoju jedva spasao.

U početku, međutim, nije bilo nikakvih problema: zahvaljujući Legijinoj logističkoj podršci, Surčinci su brzo postali najjača ekipa u gradu, a nakon dolaska Radeta Markovića na čelo DB-a u oktobru 1998, dobili su zeleno svetlo da eliminišu konkurenciju. Istovremeno, Čume je preko svog školskog druga i komšije Dragoljuba Markovića, sponzora Demokratske stranke, uspostavio vezu sa Zoranom Đinđićem i Čedom Jovanovićem. Navodno su upravo Čume i drugovi upozorili Đinđića da mu se sprema atentat i prebacili ga u Crnu Goru za vreme NATO bombardovanja 1999. Istakli su se i 5. oktobra 2000, čuvenim „oslobađanjem“ policijske stanice Stari grad, što su iskoristili da dopune arsenal sanducima oružja koje su odatle odneli. Usput su ubacili svoje ljude u obezbeđenje DOS-a, čime su dodatno ojačali svoje pozicije nakon promene vlasti. Spasojević, koji se zahvaljujući Legiji uzdigao do pozicije ravnopravnog Čumetovog partnera, udario je temelje velelepnog zdanja u Šilerovoj ulici u Zemunu, nemilice trošeći lako zarađen novac.

Tako se u „Beloj knjizi“ MUP-a Srbije, izdatoj 2001. godine, ova ekipa opisuje kao „surčinska grupa čiji je vođa Buha Ljubiša zv. Čume, a stalni članovi su: Milenković Dejan zv. Bagzi (Čumetov dugogodišnji nerazdvojni pratilac), Narandžić Milan, zv. Limun, Jovanović Ljubomir, zv. Stakleni, a istaknuti članovi grupe bili su i pok. Šijan Zoran i Plećić Zvonko. U izvršenju svih težih krivičnih dela povezani su sa Spasojević Dušanom i njegovom grupom, a u trgovini narkoticima sa Kosmajac Dragoslavom“. Dalje se kaže: „Surčinska grupa zajedno sa Kosmajcem Dragoslavom i grupom Dušana Spasojevića predstavlja najorganizovaniju međunarodnu krijumčarsku grupu kokaina i heroina u ovom delu Evrope.“

Inače, pomenuti Dragoslav Kosmajac je krajnje zanimljiv lik: prema iskazima svedoka saradnika sa procesa za ubistvo Đinđića, oružje odneto iz stanice Stari grad jedno vreme je stajalo kod njega. Za Kosmajcem je tokom „Sablje“ izdata poternica zbog sumnje da je učestvovao u atentatu, ali je posle nekoliko nedelja neobjašnjivo povučena. Danas ovaj čovek živi slobodno kao restorater.

RASKOL: Ekspanzivni razvoj doneo je i probleme: Spasojević i Legija su počeli da uviđaju da im Čume više nije neophodan, te da im štaviše samo smeta da se ustoliče kao neprikosnoveni kraljevi srpskog podzemlja. Tokom većeg dela 2001. godine, međutim, odnosi između Surčinaca i Zemunaca bili su, bar na površini, srdačni. Novac zarađen od otmica Miroslava Miškovića, Bajruševića i ostalih brojao se na Čumetovoj mašini u Kotobanji, a slavilo se u Šilerovoj, pored bazena, uz viski. Problemi izbijaju na videlo nakon što je Čume, uz malu pomoć Vlade Srbije, nabavio mašine za asfaltiranje iz Nemačke, osnovao prvi Defens roud i krenuo da asfaltira puteve po Srbiji. Istovremeno, Spasojević i drugovi su najpre uhapšeni u Francuskoj, a zatim posle izručenja bili primorani da odsede nekoliko meseci u Centralnom zatvoru, što im se uopšte nije svidelo. Još manje im se svideo sve očigledniji scenario po kome se Čumetu (koga je Legija iza leđa podsmešljivo zvao „seljanka“) smeši karijera legitimnog biznismena, a njima dugogodišnja robija u skladu sa Đinđićevim planom o obračunu sa organizovanim kriminalom. Doneta je odluka da se Čume eliminiše.

Ispostavilo se, međutim, da ovo nije bilo lako izvesti tako da sumnja odmah ne padne na njih, a Čume je imao moćne prijatelje, ne samo u vladi, nego i u Generalštabu (Čume i tadašnji načelnik GŠ-a Nebojša Pavković su, opet zahvaljujući Dragoljubu Markoviću, naglo razvili strast prema rasnim konjima i na osnovu toga su se zbližili). Zato se poslu pristupilo diskretno, preko Čumetove žene Ljiljane. Postoje dve verzije o tome šta se dogodilo. Po jednoj, Ljiljana je nakon što je saznala da njen muž ima dete sa drugom ženom, pristala da ga otruje za račun Spasojevića i Legije. Po drugoj, to je učinila zato što su joj ova dvojica otela decu. Velika prednost ovog plana bila je što je veći deo Čumetove imovine, zlu ne trebalo, glasio na Ljiljanino ime. Tako bi nakon ubistva sve pripalo udovici, a ona bi pak kao neposredni izvršilac, bila u njihovim rukama. Plan je bio savršen, ali je omanuo: Čume je preživeo zahvaljujući svojoj fizičkoj konstituciji i Pavkovićevoj intervenciji, na osnovu koje je hitno primljen na Vojnomedicinsku akademiju. Ljiljanu su posle toga morali da sklone, ali su se pred Čumetom pravili da nemaju pojma šta mu se dogodilo. Ipak, Čume se nije dao zavarati i počeo je da na svoje dojučerašnje prijatelje gleda sa sve većim podozrenjem.

Nekako se potrefilo da se raskol između Surčinaca i Zemunaca poklopio sa raskolom unutar DOS-a, to jest između Đinđića i Vojislava Koštunice. Prelivanje je bilo neizbežno: u medijima naklonjenim Koštunici počele su da se gomilaju optužbe na račun bliskosti pojedinih ljudi iz Đinđićevog okruženja (ponajpre Čede Jovanovića) sa Čumetom. Ove optužbe su bile potkrepljene pismima koje je Ljiljana Buha kobajagi pisala (a u stvari samo potpisivala) u Spasojevićevoj „sigurnoj kući“. Istovremeno, Čume se nudio da svedoči protiv Spasojevića i Legije, pod uslovom da mu se da imunitet; problem je bio što u to vreme za tako nešto nije bilo zakonskog osnova. Đinđićeva vlada, koja je istovremeno morala da se nosi sa nekoliko kriznih situacija (pobuna JSO-a u novembru 2001, optužnica Haškog tribunala protiv Sretena Lukića 2002, problemi sa Crnom Gorom…) našla se u defanzivi. U opštoj konfuziji, osnaženi dolaskom Milorada Bracanovića i Andrije Savića na čelo DB-a posle pobune, Legija i Spasojević su počeli da se spremaju za odsudnu bitku. U međuvremenu su na svoju stranu, što milom što silom, uspeli da prevuku veći deo Čumetovih saradnika pomenutih u „Beloj knjizi“, od „nerazdvojnog“ Bagzija do sad već pokojnog Plećića.

OBRAČUN: Ako je Čume uopšte imao neke sumnje ko mu radi o glavi, one su bile razvejane 3. avgusta 2002, kada su dvojica maskiranih napadača (posle smo saznali da je jedan od njih bio Legija lično) pripucali na njega dok je obilazio asfaltnu bazu u Zemun Polju. Ubili su Buhinog telohranitelja Ivicu Petrovića, ali se Čume, zahvaljujući brzim refleksima i okolnosti da se Legiji zaglavio automat, za dlaku izvukao. Postalo je jasno da je vrag odneo šalu: doskora neprikosnoveni surčinski kralj morao je navrat-nanos da beži iz zemlje, najpre u Hrvatsku, zatim u Crnu Goru, pa u Albaniju, pa u Tursku (ove destinacije otkrivaju štošta o evropskim putevima droge). U Turskoj je u svojoj blizini primetio nekoga od Spasojevićevih ljudi i dao se u bekstvo: odvezao se pravo u Ankaru, preskočio zid jugoslovenske ambasade i od zbunjenog osoblja zatražio utočište.

Vlada Srbije, koja se što pod spoljnim, a što pod unutrašnjim pritiskom uveliko pripremala za obračun sa organizovanim kriminalom, znala je da može da ga iskoristi kao ključnog svedoka; valjalo je samo obezbediti da Čume ostane živ do donošenja neophodnih zakona, uključujući i onaj o svedocima saradnicima. Prva verzija tog zakona pravljena je, u stvari, po Čumetovoj meri, i garantovala je pun imunitet, bez obzira na ranija krivična dela. Što se njegove lične bezbednosti tiče, rešenje je nađeno zahvaljujući posredovanju Amerikanaca i Engleza, koji su nagovorili Slovake da Čumeta do daljeg sklone u jednu napuštenu sovjetsku vojnu bazu.

Ali ako je Čume Zemuncima i Legiji postao nedostupan, nije i Difens roud, pa je 21. decembra 2002. firma sa sve mašinama dignuta u vazduh vojnim eksplozivom koji su postavili Legijini drugovi iz JSO-a.

Detonacija je zatresla prestonicu, i u doslovnom i u političkom smislu: pola Novog Beograda ostalo je bez struje, a vlastima je očitana lekcija dokle seže moć Zemunaca i „beretki“. I dok je Spasojevićev i Legijin „Identitet“ slavodobitno pisao kako je Čumetova firma, „nastala novcem od belog praha, i sama pretvorena u prah“, niko iz vlade nije se usuđivao da kaže ko stoji iza atentata („Vreme“ jeste, u tekstu „Asfaltiranje neba“, u broju 625. od 26. decembra 2002).

NOVI ŽIVOT: Ono što je bilo posle, dobro je poznato svima: Bagzijevo „učenje vožnje“ kod Limesa, ubistvo Đinđića, „Sablja“, Spasojevićeva smrt u Meljaku, Legijina predaja i, konačno, maratonski sudski proces na kome se Čume, konačno, pojavio kao svedok saradnik. Svi gresi su mu oprošteni, i ukoliko se ne vrati starim poslovima, ne mora da strahuje da će pasti pod udar zakona.

U međuvremenu, Čumetovo interesovanje za konje je naraslo: njegovi pastuvi TNT i Princ Surčinski, te kobila Šakira, već nekoliko godina postižu zapažene rezultate na trkalištima u regionu. Na 2. memorijalnoj trci „Dr. Franjo Tuđman“ pre dve godine na Čumeta je u Hrvatskoj pucano, ali to ga nije obeshrabrilo da nastavi da uživa u novom životu.

Uz konje nekako prirodno ide i zemlja, pa se tako ispostavilo da je Čume vlasnik pozamašne oranice preko koje treba da prođe buduća beogradska zaobilaznica. Mada bi mogao da je proda uz masnu zaradu, Čume je velikodušno ponudio da tu zemlju pokloni državi – život ga je valjda naučio da ne treba biti grabljiv i nezahvalan kao njegovi bivši drugovi, danas uglavnom pokojni ili utamničeni. Ništa zato, ostaće mu dovoljno okolnog zemljišta da uz obilaznicu napravi benzinske pumpe, radnje, kafiće… A sada još i vaskrsava Difens roud, čime i bukvalno i simbolično vraća svoje poslove u prvobitno, „predratno“ stanje.

Sudbina retko pruža drugu šansu, naročito ljudima kao što je Ljubiša Buha, ali u njegovom slučaju je bila više nego velikodušna.