Velike oči

Svet ima dva problema – nepoznati virus i poznati, već viđeni strah. I jedno i drugo može se objasniti, samo će za ovo prvo medicini trebati meseci, možda i godine. Ovo drugo je bolje poznato – panika niče tamo gde ljudi suočeni sa potencijalnom opasnošću hoće sve odgovore odmah, ali ih odmah ne mogu dobiti. Bili okidači društvenog straha realni ili ne, sam strah jeste sasvim realan.

Logika masovnih medija if it bleeds, it leads – figurativno, što krvavije, to bolje – uprizorila je virus kroz puste ulice Vuhana, medicinsko osoblje odeveno u zaštitna odela, vapaj porodica umrlih ili dirljivo horsko pevanje Bella Ciao sa balkona u Italiji. Armagedonske slike preplavile su medije i društvene mreže te potisnule sve ostale vesti i pre nego što su za to dobile opravdanje.

„Ono što vidimo se donekle graniči sa histerijom“, rekao je Andreas Gasen, predsednik nemačkog Saveznog udruženja lekara. „U Berlinu stotinu ljudi stoji u redu jer misle da se moraju testirati. Suočavamo se sa masovnim talasom uznemirenih i zabrinutih ljudi koji podstiče medijska infekcija.“

STRAH JE TU

„Ne možeš da ga vidiš, ne možeš da ga omirišeš“, kaže Monika Šoh-Spana iz američkog Centra za zdravstvenu bezbednost „Džon Hopkins“. „Tornado možeš da vidiš i šteta je maltene momentalna. Ali kada je u pitanju nevidljivi patogen, čije je otkrivanje i razumevanje rezervisano za profesionalno obučene specijaliste, ljudi se malo više uzbude.“

Psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski sedamdesetih godina su definisali heuristiku dostupnosti (availability heuristic). Po njihovim rečima, osoba može procenjivati „verovatnoću događaja ili frekventnost ponavljanja odmeravajući lakoću s kojom se može izvesti relevantna mentalna operacija prisećanja, konstrukcije ili asocijacije“. Prosto rečeno, kada nam je nešto stalno pred očima, to nam deluje kao goruće, ponekad i kao jedino pitanje.

Američki psiholog Dejvid Majers, služeći se tom tezom, izračunao je da SAD od napada na Njujork i Vašington troše 500 miliona dolara po smrti u terorističkom napadu – na vojsku, službe, naoružanje – a 10.000 dolara po smrti od raka. „Najčešće se plašimo pogrešnih stvari“, piše Majers. „Plašimo se onoga što spremno čeka u našoj memoriji. Žive, kognitivno dostupne slike – stravična avionska nesreća, masovni pokolj – remete našu procenu rizika.“

SMRTNOST

Svetska zdravstvena organizacija je početkom marta izašla sa računicom da novi virus ubija 3,4 odsto zaraženih. Malo ko je čitao sitna slova gde se kaže da je ovo samo prva procena. Nadalje se ispostavilo da sve zavisi od zahvata – da li se testira šire ili se testiraju samo ljudi sa ozbiljnim simptomima, te oni iz rizičnih grupa. U ponedeljak (16. mart) Francuska i Nemačka imale su jednak broj otkrivenih slučajeva (oko 5.500), ali je naspram 127 smrtnih slučajeva u Francuskoj, u Nemačkoj bilo trinaest.

Nemački pulmolog i dugogodišnji poslanik Socijaldemokrata Volfgang Vodrag računa da razni korona virusi – koji u talasima sezonskog gripa učestvuju između 7-15 odsto – godišnje u Nemačkoj ubiju dve do tri hiljade ljudi. Prema Vodragu, novi korona virus ni po čemu za sada ne odskače i cela dževa se digla samo jer je nakon reakcije kineskih vlasti osmišljen test za ovu specifičnu vrstu virusa.

DRŽAVA POD PRITISKOM

Dok je nemačka kancelarka na konferenciji za štampu govorila o prvim merama prošle sedmice, na televiziji N24 išla je telefonska anketa (50 centi po minutu sa fiksne mreže) sa pitanjem: da li Vlada preduzima dovoljno mera? Sedamdeset odsto ljudi se izjasnilo da Vlada ne preduzima dovoljno mera. Veliki je to broj dobrih građana koji misle da znaju šta je činiti i šta je „dovoljno“. Država je onda uradila svašta, kao i druge države. Sme li jedna vlast uopšte da uradi manje nego što građani nalaze za shodno?

Hrana za opšti strah su i zbunjujuće poruke nadležnih, u čemu su oni u Srbiji nezvanično postali svetski šampioni. Između obraćanja u kojem je ženama savetovano da skoknu do Milana u šoping, a svima da drmnu rakijicu dnevno, i melodramatičnog uvođenja vanrednog stanja („Srbija je u ratu“) i nabijanja penzionera u karantin, kao da je režim Aleksandra Vučića smetnuo s uma da nije pametno izmotavati se dok je narod u strahu.

U Nemačkoj je prošlo bez loših pošalica nadležnih. Ali zbunjivanja je i ovde na pretek. „Korona – prosvetitelj nacije“, tako je ugledni „Zidojče cajtung“ odao priznanje šefu Instituta za virologiju berlinske klinike „Šarite“ Kristijanu Drostenu, koji je javnim nastupima preko noći postao medijska zvezda. No, i Drosten je pre desetak dana rekao da nikako nema potrebe da se zatvaraju škole i bolnice, da taj potez mora da se čuva za leto ili jesen, a onda se valjda predomislio.

HRČAK U NAMA

Sa svih strana stižu upozorenja da ne treba praviti zalihe, da ne preti nikakva nestašica. Ipak, prazni rafovi sa WC papirom, brašnom i testeninom odaju dašak distopije. U nemačkoj varoši Hilter (sic!) čovek se potukao sa kasirom koji nije hteo da mu proda pedeset kilograma brašna već samo dvadeset. Čovek je kazao da na regalu nema pisanog „befela“ da je prodaja ograničena. Došla je policija, brašno je ostalo u prodavnici.

Slavoj Žižek je podsetio na anegdotu iz socijalističke Jugoslavije kada je kružila glasina da će nestati toalet papira. Vlast je rekla da to nije tačno i narod je, piše Žižek, verovao vlastima, ali su ljudi razmišljali ovako: Šta ako mnogi ipak poveruju glasinama pa pokupuju sav papir? Onda ga stvarno neće biti. Pa su i oni požurili da se obezbede.

KONAČNI OKRŠAJ

Priziva se atmosfera gladijatorskog okršaja, borbe čoveka i virusa do istrebljenja. Ali, taj voz je davno otišao, možda baš sa železničke stanice u Vuhanu nedaleko od pijace sa koje je, kako se smatra, potekla zaraza. Kako tada nisu na vreme izolovani prvi zaraženi, više se ne može istrebiti ni virus.

Prema procenama stručnjaka, virus je tu da ostane, da kruži zajedno sa stotinom drugih koji svake godine napadaju većinu ljudi. Nemačke vlasti su prve saopštile šta kažu stručnjaci – tek kada se dve trećine stanovnika zarazi i stekne delimični imunitet, obolele osobe će u proseku moći da zaraze manje od jednog sugrađanina. Tada virus polako gubi bitku. To je imunitet krda i čitava akcija sada, kažu stručnjaci, ima za cilj da se prvi udar virusa uspori kako zdravstveni sistemi ne bi kolabirali.

MORALIZATORSKE BUSIJE

Svako pri zdravoj pameti potpisao bi da „život nema cenu“. Vodeći narativ kaže da, u sudaru sa smrtonosnim virusom, život mora da stane. Višak vremena za tastaturom ostavlja prostora da se na društvenim mrežama dele saveti kako se umesto maske preko nosa i usta može staviti i ženski higijenski uložak i kako je najbolje da se đonovi dezinfikuju varikinom. Provejava moralna nadmoć – ljude dovoljno voli samo onaj ko se bez greške pridržava svih, ponekad i protivrečnih, uputstava.

Izvesno je da bi, uz karantin i policijski čas, svake godine bilo manje mrtvih od „običnog“ gripa, manje stradalih u saobraćaju i noćnim tučama. Teško prihvatljiva istina je da život u modernom društvu ipak ima cenu u vidu raznih rizika i da svi tu cenu plaćamo svakog dana. Možda su pustinjaci jedini sasvim moralni.

TRAJANJE STRAHA

Osećaj vanrednog stanja i opšteg straha traje po pravilu četiri sedmice, kaže nemački psihijatar i stručnjak za strah Borvin Bandelov. Opisuje da osećaj straha opada čak i kada znamo da opasnost nije prošla – kao recimo posle nuklearne havarije u Fukušimi.

„Precenjuje se statistička opasnost da se strada od ovog virusa, kada pomislite da 9000 ljudi (u Nemačkoj) svake godine strada u nesrećama u svom domaćinstvu. Na to ne mislite kada ujutru sednete da ogulite krompir. Ljudi skijaju i svakog dana se voze auto-putem jer to drže za uračunljiv rizik, za razliku od virusa.“

Zagovornici zamrzavanja života u doba pandemije imaju zgodnu parolu. Kažu, jednog dana će nam sve ovo izgledati preterano, i baš će to biti potvrda da su drastične mere sprečile veliko zlo.

ilustracija: edvard munk, »krik«, 1893. (wikipedia.org)