Vaspitavanje razmaženog vojvode

Pošto mu je valjda suđeno da bude „mimo sveta“, Vojislavu Šešelju opet je pošlo za rukom nešto što do sada nikome nije. Kada je 24. jula 2009. osuđen na 15 meseci zatvora zbog nepoštovanja suda, postao je prvi i jedini haški optuženik koji je istovremeno osuđen i za to krivično delo. Nije, naravno, nikakvo čudo što mu se to dogodilo: od 24. februara 2003, kada je dobrovoljno doputovao u Hag, bilo je samo pitanje kada će i zbog čega biti upisan na spisak onih koji su kažnjeni zbog kršenja pravila rada Haškog tribunala.

Kako psovke, uvrede, drske primedbe i otežavanje rada suda još nisu ušli u Pravilnik tribunala, Šešelj je osuđen zbog kršenja odredbe koja se smatra bazičnim pravilom – zbog toga što je u jednoj od svojih knjiga obelodanio identitet tri zaštićena svedoka Tužilaštva. Sud je utvrdio da je lider Srpske radikalne stranke „svesno prekršio odluke suda“ o zaštiti identiteta tri svedoka u procesu koji se protiv njega vodi po optužnici za ratne zločine nad nesrbima u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH od 1991. do 1993, odnosno svedoka u slučaju proterivanja Hrvata iz sela Hrtkovci. Sa svoje strane, Šešelj je konstatovao da ovom presudom tužioci „kupuju vreme“ i primenjuju „političke metode obračuna“ pošto ne mogu „na pravi način“ da okončaju postupak protiv njega.

Kao i tokom svih šest i po godina Šešeljevog boravka u Hagu, i u ovoj situaciji delimično su u pravu obe strane: baš kao što je izvesno da je Šešelj u knjizi (čiji se naziv u Tribunalu smatra poverljivim, iako je knjiga dostupna na internetu) objavio detalje koji upućuju na identitet zaštićenih svedoka, isto je tako izvesno da se Tužilaštvo u ovom procesu već mesecima nalazi u ćorsokaku. Što se Šešelja tiče, stvar je očekivana – za čoveka koji je u Srbiji (i okolnim zemljama) radio sve što je radio, otkrivanje nečijeg identiteta ne predstavlja nikakav moralni problem. Što se pak Tužilaštva i Tribunala tiče, od njih se tokom prethodnih šest i po godina daleko više očekivalo – umesto toga, u ovom slučaju pokazali su neviđenu popustljivost, nedopustive propuste u radu i neočekivanu neupućenost u karakter i politički modus operandi Vojislava Šešelja. Zahvaljujući svemu tome, moglo bi se reći da je optuženik svom zacrtanom cilju mnogo bliži nego oni koji su ga optužili. Iako Šešeljeva najava da će „rasturiti Tribunal“ i danas zvuči previše dramatično, činjenica je da će se, ma kako se njegov proces završi, upisati u anale onih koji su vrlo konkretno dokazali da u radu Tribunala postoje povelike „rupe“.

DUŠEVNE PATNJE: Jedna od najvećih rupa (zapravo prava rupetina) tiče se prava optuženog da se sam brani. To pravo, koje je prvi iskoristio Slobodan Milošević, a počeo da ga koristi i Radovan Karadžić, Šešelj je doveo do apsurda. Iako zdrav razum i zakonodavstva nekih država – Srbije, između ostalih – jasno nalažu da okrivljeni koji vređa dostojanstvo suda i učesnike u postupku biva udaljen iz sudnice, Šešelju je dozvoljeno ne samo da u sudnici ostane i da se samostalno brani, nego da proces koristi isključivo da bi vređao i omalovažavao sve i svakoga ko mu se na putu ispreči.

Svakome ko je čak i površno upoznat s likom i delom lidera srpskih radikala (a bilo je za očekivati da će Tužilaštvo i sudije učiniti sve, kako bi znali s kim imaju posla), stvar je bila jasna na samom početku. Predstava za narodne mase počela je već kada je Šešelj trebalo da se izjasni o optužnici: umesto da kaže da li se oseća krivim, optuženi je upozorio da ima „tegobe psihološke prirode“ i zatražio da svi u sudnici nose civilnu odeću zato što ga toge „podsećaju na rimokatoličku inkviziciju“ i kod njega izazivaju „duševnu patnju“. Istom prilikom, požalio se da je pancirni prsluk koji optuženi moraju da nose na putu ka sudnici oblik zlostavljanja, a zatražio je i da mu Tribunal refundira 438 dolara koliko je platio avionsku kartu do Holandije. Takvi i slični zahtevi (npr. onaj da vize njegovim posetiocima izdaju Ujedinjene nacije, a ne holandska vlada) bili su, međutim, tek uvertira u sulude želje i naloge koje će Šešelj imati u nastavku priče. Uz obrazloženje da ne razume reči na BHS (bosansko-hrvatsko-srpski) jeziku, tražio je da mu sva dokumenta budu dostavljena na maternjem srpskom. Uz obrazloženje da na kompjuteru obavlja samo osnovne radnje, tražio je da sva dokumenta dobija u pisanoj formi. Sve to izazvalo je silne nepredviđene troškove, komplikacije i otezanja, ali i više nego predviđene reakcije onih zbog kojih je predstava i režirana: publike na domaćem terenu, oduvek slabe na vojvodine pošalice i primitivluk.

POSIPANJE PEPELOM: Čak i kad su pokušali da ga „prevaspitaju“, nadležni u Tribunalu pravili su greške više nalik greškama loših roditelja nego predstavnika institucije osnovane pod okriljem UN-a. U tom smislu, do danas je neprevaziđena epizoda u kojoj je Šešelj štrajkovao glađu, a Tribunal podlegao njegovom pritisku i zapravo pristao na sve što je od njega zahtevano. Vojvoda je počeo da gladuje 10. novembra 2006, samo dve sedmice pre najavljenog početka suđenja, a tražio je ukidanje „restriktivnih mera“ u vezi s posetama njegove supruge Jadranke, registrovanje njegovih pravnih savetnika i gorepomenuto dostavljanje dokumenata isključivo na papiru i na srpskom jeziku. Suđenje je počelo 27. novembra, bez prisustva optuženog, kojem je istom prilikom, zbog njegovog zdravstvenog stanja, dodeljen branilac. Samo četiri dana kasnije, 1. decembra 2006, suđenje je odgođeno, a izgladneli Šešelj je 7. decembra podneo žalbu zbog nametnutog branioca. Žalbeno veće je potom poništilo početak suđenja, uz napomenu da će ono početi kada optuženi bude u stanju „da u potpunosti učestvuje u postupku kao optuženi koji samo sebe zastupa“. Odluka Žalbenog veća od 8. decembra bila je „posipanje pepelom“ po svim mogućim osnovama: osim što je poništilo raniju odluku Pretresnog veća o imenovanju branioca Dejvida Hupera, Žalbeno veće je konstatovalo kako „Pretresno veće nije pružilo šansu Šešelju da pokaže da, uprkos ranijim incidentima u sudnici, sada shvata da mora da se ponaša u skladu s propisima ukoliko ne želi da izgubi pravo na samoodbranu“. Pošto je još ranije ukinuta zabrana posete supruge, a i uvažen zahtev da se „bar u prvo vreme“ Šešelju dostavljaju dokumenta u pisanoj formi, pobeda štrajkača bila je potpuna. Silne bodove prikupio je i na domaćem terenu – iako relevantna istraživanja nisu obavljena, vrlo je verovatno da su radikali zahvaljujući Šešeljevoj haškoj dijeti prikupili bar stotinak hiljada novih glasova, a desničarske snage, ohrabrene redovnim mitinzima podrške i sveopštom halabukom, dodatno ojačale.

Kako bilo, suđenje je konačno ponovo počelo čitavih godinu dana kasnije, 7. decembra 2007, a sve što će se potom događati samo je pojačavalo utisak da Šešelj u Hagu radi šta hoće, a da mu svaki postupak nadležnih u Tribunalu ide naruku.

RADOVI U TOKU: Uprkos činjenici da se Vojislav Šešelj u Hagu nalazi više od šest, i da je suđenje prvi put počelo pre skoro tri godine, dosadašnji tok procesa pokazuje da je Tužilaštvo optužnicu uzelo „zdravo za gotovo“ i da se nije potrudilo da se na pravi način suoči s onim što u njoj piše. Pre svega, svedoci koje je Tužilaštvo izvelo pred Sudsko veće uglavnom nisu mogli, a nisu ni pokušavali, da povežu elemente komandnog odnosa između srpskih paravojski sa konkretnom delatnošću optuženog Šešelja. U ulozi advokata odbrane, Šešelj je takva svedočenja često nazivao „poštenim“, ne sporeći pritom da su zločini počinjeni, ali negirajući svoju odgovornost ili svoje učešće u njima. Klimavu poziciju Tužilaštva pokazalo je i ponašanje tužilaca prema potencijalnim svedocima, koje je u nekim slučajevima bilo na granici pretnje (vidi „Vreme“ broj 945, 12. februar 2009).

Pored toga, tokom procesa pojavljivale su se i kapitalne materijalne greške. Jedna od najčuvenijih jeste ona koja se tiče značajnog navoda optužnice, po kojem je u martu 1992. Šešelj u Malom Zvorniku pozvao na proterivanje Muslimana. Za razliku od svedoka na čijem se iskazu temeljila ta tvrdnja, optuženi je tvrdio i pomoću navoda u štampi dokazivao da 1992. u Malom Zvorniku nije bilo nikakvog mitinga. Posle pretraga arhiva Tužilaštva i drugih dokumenata, zastupnik optužbe Matijas Markusen bio je prinuđen da 11. februara 2009. prizna da nema dokaze o mitingu 1992. Ovaj skandal ostao je ipak u senci činjenice da je istog dana kada je Markusen priznao grešku suđenje Šešelju prekinuto na „neodređeno vreme“. Iako nema dokaza za takvu tvrdnju, sve upućuje na zaključak da je pravi razlog tog prekida činjenica da Tužilaštvo više ne zna šta će.

Zahtev za obustavu postupka upućen je 15. januara 2009, uz obrazloženje da je „Veće u obavezi da zaštiti svedoke i žrtve“, odnosno uz upozorenje da su potencijalni svedoci optužbe bili izloženi pretnjama i zastrašivanju. Odgovarajući na taj zahtev, predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti rekao je da se svedoci ipak pojavljuju na suđenju, ali i podsetio da je Tužilaštvu ostalo svega 18 radnih sati za izvođenje dokaza. Pošto je u međuvremenu Antoneti preglasan (ostala dva člana Sudskog veća bila su za prekid), suđenje je ipak prekinuto i to u trenutku kad je Tužilaštvu preostalo svega šest radnih sati. Zahvaljujući toj činjenici, nije mali broj onih koji su poverovali Šešeljevoj oceni da su „sudije pristale da budu instrumenti sila izvan Tribunala“ i da je time sprečeno da suđenje bude završeno na „jedini pravni i prirodni način – oslobađajućom presudom“.

Uverenje optuženog da Tužilaštvo nema nikakve konkretne dokaze protiv njega, najbolje ilustruje to što je pre obustave procesa obznanio da neće pozivati svedoke u svoju korist. S druge strane, taj detalj dodatno je otežao poziciju optužbe koja se suočila s mogućnošću da se suđenje završi znatno pre planiranog roka.

ANTONETI: Osim nepripremljenosti i nesnalažljivosti Tužilaštva, Šešelju je naruku išlo i ponašanje predsednika Sudskog veća Žan-Kloda Antonetija o čemu je „Vreme“ već pisalo (vidi broj 946, 19. februar 2009). Antonetiju se najuopštenije prebacuje da je prema Šešelju neuobičajeno popustljiv, kao i da je u tom procesu, baš kao i u nekim drugim, pokazao priličnu nestručnost. Konkretno, ako se Žalbeno veće, pa i Tužilaštvo, prema optuženom odnosilo kao loš roditelj prema razmaženom detetu, Antoneti je u više navrata pokazao da vrištanje razmaženog deteta ne samo razume, već da želi i da ga pojača.

Jedna od Antonetijevih namera bila je, recimo, da natera Sekretarijat da plaća Šešeljeve pravne savetnike, a može se smatrati i da je direktan krivac za sporost procesa. Naime, upravo je Antoneti ukinuo odluku prethodnog Pretresnog veća koje je Šešelju zabranilo da daje podneske duže od 800 reči – rezultat su bili milionski troškovi prevođenja i zatrpanost Tribunala dokumentima u kojima se do u detalj objašnjavaju političke teorije optuženog. Osim što je tolerisao Šešeljeve prostakluke u sudnici, Antoneti se na trenutke skoro otvoreno stavljao na njegovu stranu. Prilikom rasprave o evenutalnoj dodeli branioca optuženom Šešelju, Antoneti je u septembru 2007. zapretio drugim članovima Veća da će podneti ostavku ukoliko ga preglasaju i odluče se za dodelu branioca. Antoneti je u tom smislu ostao potpuno dosledan. Na nedavno održanoj statusnoj konferenciji, posle niza optužbi s klupe branioca, Antoneti je Šešelja podsetio da je on bio protiv prekida suđenja i predložio mu da „podnese zahtev za privremeno oslobađanje uz državne garancije“. Bio je to divan šlagvort za optuženog, koji je u svom stilu istakao da nikada ne bi prihvatio garancije „izdajničke vlade“ i da bi „pre umro“.

Zahvaljujući čudesnom spletu okolnosti – nespremnosti Tribunala da se suoči s igračem Šešeljevog kalibra i izuzetnom odlučnošću Šešelja da se s tim i takvim Tribunalom bori – šest godina posle predaje i dve godine posle početka suđenja, izvesno je jedino da ničeg izvesnog nema. Presuda za nepoštovanje suda samo je epizoda koja ništa ne menja na stvari. Baš kao i februarski prekid suđenja, ona bi mogla da pomogne Tužilaštvu da se koliko-toliko sabere, ali i da doprinese Šešeljevoj samouverenosti koje ni do sada nije manjkalo.

Kako god, lako je nadležnima u Hagu. Oni će Šešelja u svakom slučaju još kratko trpeti – čim mu bude presuđeno, otići će ili u neki zatvor u EU, ili se vratiti u Beograd.

Daleko je teže onima koji su se Šešelja već siti naslušali tokom devedesetih, a koji su i dalje prinuđeni da prate njegove nastupe i da na svojoj koži osete za šta je sve sposoban. Pritom, tome se kraj i ne nazire. Iskustvo naime pokazuje da je Šešelj, ma gde se geografski nalazio, nekako uvek u Srbiji.

Do sada smo junački izdržali.