Uvodimo poreski terorizam

„Jedine dve sudbine od kojih ne možeš pobeću su – smrt i porez.“ Ovako je otprilike u nekom američkom filmu glasila oporuka ostarelog šefa mladom i ambicioznom nasledniku mafijaškog klana.

„U poslednjih deset godina u Srbiji su postojale dve grupe ljudi. Jedni su oni koji su okrvavili ruke sejući smrt. Odmah da kažem – oni nisu moji ‘pacijenti’. I druga grupa koju su činili povlašćeni koji su se nelegalno i nenormalno obogatili i koji sada nešto od tog bogatstva treba da vrate, kroz porez, svojim sugrađanima i državi.“ Ovako je glasila poruka Aleksandra Radovića, šefa srpske poreske administracije i vođe državne Komisije koja ispituje (i naplaćuje) nelegalno poslovanje Miloševićevih „biznismena“ u protekloj deceniji. Zbog hroničnog nedostatka vremena ali i želje da izađe u susret novinaru „Vremena“, gospodin Radović je žureći na sastanak u srpsko Ministarstvo policije (utorak oko podne) predložio da ovaj razgovor obavimo u automobilu (čini mi se, blindiranom).

„VREME„: Da li je sastanak na koji žurite povezan sa prinudnom naplatom ekstraprofita u firmi „Dibek„? Ako se ne varam, prinudna naplata trebalo je da počne u ponedeljak?

ALEKSANDAR RADOVIĆ: Ta firma uložila je žalbu na razrezani ekstraporez, ali žalba ne odlaže izvršenje. Pošto „Dibek“ nije pokazao ni interes da svoje obaveze prema državi isplati u ratama, mi smo započeli prinudnu naplatu.

Beogradom već kruži priča da ste se nagodili sa tri velika ekstraprofitera?

Ne, ni govora. Astra banka je podnela žalbu za smanjenje razrezane osnovice ali smo odbili tu žalbu jer banka nije podnela ni jedan jedini valjan dokument kojim bi taj zahtev potkrepila. Oni su tražili da dug prema državi izmire po određenoj dinamici, u tri rate, i mi smo im to odobrili. Ali, molim vas, to je po Zakonu. U slučaju da 15. novembra ne plate prvu ratu od oko 22,5 miliona maraka, mi 16. novembra prekidamo aranžman i krećemo u prinudnu naplatu.

Što se tiče kompanije „Simpo“, ona do poslednjeg dana nije dostavila nijednu fasciklu o trošenju para iz primarne emisije. Kad su dobili poresku prijavu, podneli su nam 60.000 stranica dokumentacije pa smo i njima odobrili plaćanje ekstraporeza na tri rate.

I korporacija „Stankom“ je dala žalbu i podnela dokumentaciju. Žalba se razmatra, ali ne odlaže plaćanje ekstraporeza.

Moram da kažem da smo se sa nekoliko velikih firmi-ekstraprofitera, koje se nisu žalile na razrezani porez, dogovorili (sve po Zakonu) da svoje dugove plate na rate. I na taj način u srpski budžet već je pristiglo oko pet miliona maraka. Ovih dana očekujem da Karići plate 8,5 miliona maraka ekstraporeza na rezidencijalne objekte i po istom osnovu TV „Pink“ oko 2,5 miliona maraka.

Uskoro sledi i nova faza u radu vaše Komisije?

Sada dolaze na red stanovi. Lista je povelika. Ima tu bivših saveznih i republičkih funkcionera, čelnika lokalne samouprave, direktora državnih preduzeća. Mislim da ćemo u ponedeljak saopštiti prvu listu od tridesetak imena.

Dugo se najavljuje „istraga“ i naplata ekstraprofita od uvozno–izvoznih poslova, odnosno firmi koje su imale povlašćen status prilikom dobijanja uvoznih kontingenata i uvoza akciznih proizvoda?

Kad su u pitanju kontingenti, još očekujemo saradnju sa saveznom vladom i njenim ministarstvom za trgovinu. Što se tiče akciznih proizvoda, moraćemo da se pozabavimo dodatnim istraživanjem. Naime, svi znamo da su gospoda biznismeni bliski Miloševićevom režimu dobijali dozvole za uvoz nafte, cigareta, kafe, alkohola. I po tim dozvolama oni su uvozili određene količine, ali mnogo više te robe ulazilo je kao šverc. Ne treba da naglašavam da se radi o enormnim zaradama. Cilj nam je da novim zakonom o poreskoj administraciji ukrstimo legalno i nelegalno poslovanje, utvrdimo kolika je nelegalna dobit i nju dodatno oporezujemo.

Golim okom se vidi da su neki ljudi za deset godina postali fantastično bogati. Oni su, ne samo u Beogradu, izgradili vile i poslovne objekte vredne pet, deset miliona maraka. A poreskoj službi prijavili su mesečna primanja od 12.000 dinara. Mene kao poreznika sada interesuje kako je neko sa tako malom platom došao do kuće od pet miliona maraka i tražiću da mi to dokaže. Neko će reći da ima bogatu tetku na Novom Zelandu koja mu je poslala pare da sagradi vilu. U redu, to zvuči legalno. Ali, ja ću onda da zovem direktora poreske administracije na Novom Zelandu da ga pitam koliko ta „tetka“ zarađuje, koliko ima na računu, da li je taj novac legalno stekla i, na kraju, da li je na njega platila porez. Ako nema „tetke“, onda je naš vlasnik vile od pet miliona maraka moj „pacijent“ i moraću drastično da ga oporezujem.

Da li je to u redu?

To je jedna vrsta poreskog terorizma koja je svuda u svetu rado prihvaćena. Sada taj poreski terorizam stiže u Srbiju. Poreska administracija u jednoj zemlji i postoji da bi brinula o zajedničkom interesu. Niko ne voli da plaća porez, ali uredno plaćanje poreza svakog građanina je cena koja se plaća za ulazak u civilizaciju.

Radi se, dakle, o jednakosti svih građana pred državom?

Znate, meni je veoma krivo kad budžet ovako siromašne države samo popunjavaju skromni i siromašni građani. Ti ljudi bi voleli da vide kako i veliki i bogati plaćaju porez. Do sada je Srbija za takve bila poreski raj, ali to više neće biti moguće.

U Srbiji postoje tri zanimljive grupe. Jedni su okrvavili ruke, oni nisu moji pacijenti. Drugi jesu – to su oni koji su se fantastično obogatili. Oni moraju da vrate državi deo nelegalno stečenog bogatstva i bilo bi dobro da bar ćute. Treću grupu čine oni koji šta god su radili, objektivno su morali da krše zakone. Treba praštati nesretnima, ali ne i bezobraznima. Naravno, praštati koliko to zakon dozvoljava.

Imate li procenu koliko bi novca prikupljenog na takav način moglo da se sakupi u budžetu?

Koliko znam, predviđanja su da će srpskom budžetu godišnje nedostajati 200 do 300 miliona maraka. Teško je davati prognoze, ali mislim da bi u najmanju ruku ovakvim oporezivanjem popunili budžet sa par desetina miliona maraka.

Često se čuje da vam neko preti. Da li nekad pomislite da ste pogrešili što ste se prihvatili ovog posla?

Ovo što radim nije pozicija za odmor. Kad sam dolazio znao sam šta me čeka, tako da se ne žalim. Jedino mi je krivo kad neki moji „pacijenti“ iznose neistine na moj račun.