Uvek je jedan glas presudan

12-05

Tokom nešto više od tri decenije, svedok sam, a delom i manje-više neuspešni učesnik, naših do bola isključivih i povremeno surovih političkih previranja i obračuna u Srbiji. Međutim, manje sam se čudio onome što se događalo, koliko sam se čudio maštovitim objašnjenjima nekih mojih sugrađana (i neretko prijatelja) koji su izbegavali svako svrstavanje ili učešće u političkom životu, a koji, i pored sve mimikrije, ni njih nije zaobilazio podsećajući ih da su i oni, uprkos svemu, deo igre. Ne otkrivam ništa novo ako kažem da je krunska mantra naše hipokrizije sažeta u poznatoj rečenici (kojom se valjda teraju zli dusi): “Mene politika ne interesuje!”. Poneko pretenciozniji umeo je da doda: “Bavim se isključivo strukom”, sa gorkohumornim ukusom odglumljene intelektualne superiornosti, u koju i sami ne veruju, uz povremeno brzo progutani stid. Jer kako razumeti navodni izostanak interesovanja za sopstveni život i živote svojih najbližih (jer i ova sebična rečenica može biti neka, istina privatna i redukovana, definicija politike)? Ili je možda ključ za shvatanje ovakvog stava strah, za šta imam razumevanje.

Ali, ako pokušavamo da blagonaklono tumačimo političku apstinenciju, teže će ići da danas, sa izglednim skorašnjim izborima, razumemo izbornu apstinenciju što je, složićemo se, građanska dužnost i deo obavezujućeg statusa građanina. Čini mi se da smo se poslednjih godina olako upali u svojevrstan ćorsokak. Kao prvo, uporno i vešto se razvija gadljivost prema partijama i to sa različitih političkih meridijana, kao nečega što je inherentno nečasno, pa i pokvareno i čemu pod hitno treba naći zamenu u liku različitih pokreta – po mogućnosti, narodnih – raznorodnih organizacija, pa i spontanog građanskog otpora. Sve, samo ne partije! Još uvek je snažna inercija te mrzovoljne partiofobije, koju mnogi brkaju sa otmenom nezainteresovanošću, posebno ukoliko se “bave samo svojom strukom”. A onda nas, naravno, presretne pitanje političke artikulacije našeg građanskog nezadovoljstva ili zadovoljstva (izgleda da ima i takvih) i tada vidimo da rešenja nema. U parlamentarnoj demokratiji koju smo, da ne zaboravimo, sami izabrali, koncept partije je i dalje bez zamene. Prijatelj me je podsetio na još jednu arhetipsku rečenicu kojom se valjda potvrđuje sopstveni moralni kredibilitet: “I da se razumemo, ja nisam član ni jedne partije!” Da se razumemo, nisam ni ja, ali to pripisujem svojoj starosti, a ne nekoj svojoj ljudskoj prednosti. Međutim, partije su još uvek neupitan preduslov, “zlatni standard” svih funkcionalnih demokratija – sada i svuda. Nekim svojim delom, pogotovu kada je bez alternative, takva “vanpartijska realnost” dopunski pogoduje društvenoj entropiji, krizi institucija i nekritičnom veličanju vođa, povremeno do neskrivenog građenja kulta iza koga se pristalice netremice kriju i ne radeći ništa (jer je samoinicijativa u takvom ćudoređu subverzivna i sumnjiva), poslušno čekaju rasplet. A kada god nam je sadašnjost konfuzna i nerazumljiva, vraćamo se prošlosti, čime sve postaje još konfuznije. Kako je jedan moj prijatelj, psihijatar, umeo da kaže na početku svojih predavanja, i ja ću zbog nedostatka prostora početi od stare Grčke. Naime, posle pobede u Maratonskoj bici, Miltijad je za sebe sam tražio venac od maslinovih grančica, ali je odbijen sa unekoliko ciničnim obrazloženjem da bi venac zaslužio samo pod uslovom da je sam pobedio persijske čete. Jedno od mogućih naravoučenija je da su u Grčkoj građani umeli da sebe cene i da zadrže meru pri proceni pojedinaca!

Druga ključna rečenica onih koji su skloni apstinenciji je da su “svi isti i da razlike nema”. Ako se prisetimo da, parafraziram, prirodu nekoga upoznajemo tek kada se nađe na vlasti, moramo se prisetiti i da prirodu mnogih na političkoj sceni Srbije nismo po toj logici nikako mogli da spoznamo (jer jednostavno nisu ni bili na vlasti), pa tako i notorna druga rečenica sa početka ovog pasusa pada u vodu. Nisu svi isti ni među onima za koje se glasa, ali bogami ni oni koji glasaju. A logika izbora se ipak zasniva na pojedinačnoj odgovornosti i odluci.

Ipak, kad smo već među Helenima, možda je trenutak da se prisetimo atinskog zakonodavca (mislim da se radi o Solonu) koji je insistirao na obavezi svakog Atinjanina da je u trenucima lapidarno definisanim sa “biti ili ne biti”, tj. kada su politička razmimoilaženja ugrožavala grad-državu, bio dužan da se opredeli i zauzme stranu koju smatra ispravnijom i, jednostavno, boljom. U tako uzburkanim vremenima, građanin Atine je sa onima sa kojima deli političku poziciju, bio dužan da deli rizike i opasnosti političkog izbora. Zakonodavac je posebno strog kada piše da onaj ko ne postupi tako “neka je nečastan i neka nema građanskog prava”. Srećom po nas, potonji zakonodavci su, možda svesni i sopstvenog oportunizma, postali blagonakloniji prema nama. Sećanje na Solona je ipak preživelo.

Istini na volju, ako je verovati Plutarhu, Solon je sam napustio Atinu, umoran i opterećen činjenicom da vreme troši uglavnom na stalna objašnjavanja svojih zakona zahtevnim i, budimo iskreni, nezadovoljnim građanima. Da li je Atina ostala ista posle odlaska Solona, pitanje je na koje ne znam odgovor.

Iskreno, uplašen rešenjima zakonodavca, i sam ću se “opredeliti i zauzeti stranu koju smatram ispravnijom i, jednostavno, boljom”. Ovim kratkim i nevažnim redovima sam samo hteo da upozorim da ću one oko sebe koji tako ne postupe (pa i sebe samog, ako se u međuvremenu predomislim) prijaviti Solonu (i, naravno, nikom drugom). Ali, valjda je i to dovoljno! Jer, uvek je jedan glas presudan!