Uniformisani batinaši

Učestalo zlostavljanje – mučenje privedenih u policijske stanice tokom takozvanog pretkrivičnog postupka – sve više ukazuje na činjenicu da se u reformi policije, bar kada je reč o batinanju, nije odmaklo dalje od uobičajene decenijske prakse. Da nevolje budu veće, mali su izgledi da se u dogledno vreme tretman privedenih promeni nabolje. Doduše, siva eminencija Republičkog MUP-a Nenad Milić, zamenik ministra policije, kaže: „Vidite, ja mogu da narednim policiji da se neke greške isprave…“ Međutim, ostaje nejasno, nedefinisano da li se pod „nekim greškama“ podrazumeva i policijska zlostava u službi, odnosno iznuda priznanja osumnjičenih silom ili se jednostavno taj način isleđivanja nekim nepisanim internim dogovorom dopušta i batinanašima gleda kroz prste. Jer, teško je poverovati da policijski vrh ne može da zaustavi svoje pripadnike, često u besomučnom divljanju i zlostavljanju osumnjičenih.

Veliki deo problema u radu policije potiče od loše i zaostale tehnike, objašnjavaju u RMUP-u. Međutim, u mučiteljskom zanatu nema tehnike koja zastareva: pendrek, bejzbol palica za „osvežavanje pamćenja“, lopata, vezivanje za radijator s lisicama na rukama i nogama oblepljenim trakama tako da telo visi, udaranje u glavu i telo priručnim mehaničkim oruđem, puštanje struje kroz telo (prženje), navlačenje plastične kese na glavu tako što se ona oko vrata zategne nekom vrstom učkura, zatvaranje u samicu upoganjenu barama urina i ljudskim izmetom…

Očevidno je reč o mučenju. Još 1991. godine SFRJ je ratifikovala Konvenciju protiv mučenja Ujedinjenih nacija, ali nije ispunila preporuku da inkriminisanje akta mučenja, kao posebnog krivičnog dela, uvede u svoje zakonodavstvo. Prilikom donošenja Zakona o izmenama i dopunama krivičnog zakona SRJ, novembra 1991. godine, zakonodavac je „prevideo“ tu obavezu, što je doprinelo da policija i dalje bezbrižno koristi uobičajene metode torture. Retko se događa da neki policajac zbog zlostavljanja bude izveden pred sud i primerno kažnjen. U analima policije i suda ostaće zabeleženo brutalno mučenje Dušana Lukića iz Velike Moštanice koga su u beogradskom SUP-u dva dana i dve noći tukla trojica polupijanih policajaca i na kraju ga ubila. Svi vitalni organi su mu bili teško oštećeni te je preminuo u najvećim mukama, konstatovala je ekipa obducenata. Ipak, ove godine se dogodilo da Vrhovni sud Srbije izrekne bezuslovnu kaznu od godinu i po dana zatvora inspektoru surduličkog SUP-a Dragoslavu Jovanoviću koji je Radivoja Jankovića, vlasnika pržionice kafe, zajedno sa svojim kolegama (oni nisu bili optuženi) brutalno batinao i naneo mu teške povrede s trajnim posledicama.

„To je ohrabrujuće jer je naša policija toliko nasilna i ostrvljena da je u opasnosti svako ko bude priveden u policijsku stanicu“, komentarisao je presudu Vrhovnog suda advokat Rajko Danilović. „Ne pamtim u svojoj praksi da je neki policajac osuđen, imao sam slučajeve kada su se vodili maratonski postupci koji su se razvlačili i na kraju zastarevali. Dragutin Vidosavljević, pravni savetnik leskovačkog Odbora za ljudska prava, organizacije koja je zastupala premlaćenog Jankovića, kaže da je Vrhovni sud Srbije pokazao da počinje razbijanje čvrste veze policije i pravosuđa na štetu građana, napominjući da ima izgleda da će i drugi nasilnici u uniformi biti privedeni pravdi. Međutim, iako je presuda Dragoslavu Jovanoviću izrečena još pre pola godine, on još nije odveden u zatvor. To je, inače, za osuđene policajce štićenike nekog kaznenog doma posebno opasno budući da ostali osuđenici, naročito kriminalci, jedva čekaju da se na robiji dokopaju nekog bivšeg „murijaša“ i na njemu iskale nataloženi bes i osvete se. Policija, između ostalog, zbog toga nastoji da po visoku cenu zaštiti svoje pripadnike od dovođenja pred sud služeći se neubedljivim tvrdnjama o njihovoj nevinosti. „Privedeno lice se saplelo, palo niz stepenice i povredilo glavu“, bila je godinama rečenica policajaca izgovorena istražnom sudiji na njegovo pitanje otkud modrice i otekline na licu osumnjičenog.

Policija, naravno, čini sve kako bi se zataškala krivica pripadnika MUP-a. Pre nekoliko godina na putu Beograd–Smederevo kod Vinče policajac je pucao iz pištolja na odlazeći automobil čiji vozač navodno nije hteo da stane i hicem u glavu ubio čoveka na zadnjem sedištu. Ispostavilo se da su se ljudi u automobilu vraćali s pijace u Beogradu. Disciplinska komisija MUP-a oslobodila je policajca smatrajući da je pravilno postupio. Ali, tužilac je protiv njega podigao optužnicu i policajac je u Okružnom sudu u Beogradu bio osuđen na sedam godina zatvora iako je pri izricanju presude bio u uniformi, sa sve službenom motorolom. Nije mogao da dođe k sebi kad su mu u sudnici stavili lisice na ruke i odveli ga u zatvor.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, samo ove godine u Srbiji i Crnoj Gori bilo je prijavljeno više od 200 slučajeva policijske torture u svim gradovima. U nizu zlostavljanja u policijskim stanicama veliko ogorčenje javnosti izazvala je smrt studenta Milana Jezdovića (24) iz Kosjerića preminulog u noći između 4. i 5. decembra prilikom „saslušanja“ u beogradskom SUP-u. Zajedno sa svojim prijateljima Jezdović je bio priveden u policiju zbog sumnje da su svi prodavali drogu. Zanimljivo je bilo zvanično saopštenje policije povodom Jezdovićeve smrti: „Jezdović je poznat policiji kao dugogodišnji narko-diler“, ne pominjući da on nije bio nikad osuđivan. Kao i u mnogim drugim tvrdnjama, policija je neshvatljivo zanemarila pravilo da niko nije kriv dok se to ne dokaže. Policija se jednostavno stavila u ulogu suda i, prema tvrdnjama onih koji su prisustvovali Jezdovićevom mučenju, ostrvljeni batinaši, ne misleći o posledicama, obavili su egzekuciju nad mladićem. „Njemu je iznenada pozlilo na saslušanju, a lekari koji su ubrzo stigli konstatovali su smrt“, saopštila je policija naivno verujući da će neko u to poverovati. Izuzev u konstataciju lekara.

„Čuo sam zapomaganje Milana Jezdovića koji je policajce molio da prestanu da ga biju govoreći im da će umreti“, kaže Aleksandar Drašković, jedan od privedenih te noći. „Priznaj gde je ekstazi, p…. jedna“, govorili su mu policajci udarajući ga besomučno tako da je Milan svaki čas padao u nesvest. To sam video jer je zid između sobe u kojoj sam bio ja i druge gde su Milana mučili bio u staklu.“ Jezdović je, kaže Drašković, vrištao i kukao, a policajci su pojačavali muziku. Čuo je i kako su Milicu Babić, takođe privedenu, šutirali i ona je mnogo vrištala i kukala.

„Od mene su tražili da im priznam da prodajem drogu. Davili su me kesom navlačeći mi je na glavu. Padao sam u nesvest i izgubio mnogo krvi. Inspektor Lambe me je povremeno šutirao, a inspektor Mašić pekao strujom, prvo noge, a potom stomak“, svedoči Drašković. Ožiljci nastali mučenjem jasno se vide na fotografiji snimljenoj posle policijske torture.

„Navlačili su nam kese na glave i davili su nas, tukli pendrecima, govorili da će nam izvaditi bubrege uz napomenu da smo došli u pakao i da ćemo tu umreti. Tu su bili inspektor Lambe, neki Pešić, načelnik IV odeljenja i drugi“, kaže Nebojša Divnić (25), drug Milana Jezdovića.

U paklu je umro samo Jezdović, ostali su imali sreće. Oko pola dva noću, Jezdović je bio živ, a dva časa kasnije njegovi roditelji su telefonirali beogradskoj policiji da pitaju šta se dogodilo i kako je njihov sin preminuo.

„Od prevelike doze droge“, odgovorili su telegramom policajci. Obdukcijom je navodno utvrđeno da je uzrok smrti srčani udar. Milanovi roditelji ne veruju ni jednom ni drugom.

U vrhu MUP-a kažu da je na osnovu nalaza patologa Jezdoviću bio oslabljen srčani mišić od virusa koksaki. Drugim rečima, da batinanje nije uticalo niti imalo veze sa smrću Milana Jezdovića.