Iako će knjiga biti obavezna literatura mladim diplomatama i nezaobilazna referenca istoričarima i teoretičarima međunarodnih odnosa, ona popunjava veliku prazninu u domaćoj literaturi ove vrste i nesumnjivo će biti zanimljiva svima koje zanima kako se u svetu danas pregovara, ali i kako se nekada pregovaralo
PRENOŠENJE ISKUSTVA: Živorad Kovačević
„Umetnost pregovaranja sa prinčevima je tako važna da sudbina i najvećih država često zavisi od dobrog ili lošeg vođenja pregovora i od stepena sposobnosti angažovanih pregovarača… Ali, avaj, oni su zaista retki među nama zbog toga što uglavnom nije bilo discipline niti utvrđenih pravila u spoljnoj službi Njegovog veličanstva, kako bi dobri građani određeni da budu pregovarači mogli da steknu znanja neophodna za tu vrstu službe…“ Ove reči zapisao je pre gotovo četiri veka francuski diplomata i Rišeljeov savremenik Fransoa de Kalijer u knjizi Onačinupregovaranjasavladarima, koja se i dan-danas smatra jednim od najboljih priručnika o diplomatskom umeću. Ozbiljne zemlje i teoretičari međunarodnih poslova danas veštinu međunarodnog pregovaranja prepoznaju kao samo srce diplomatije i svojevrsnu busolu za vođenje međunarodnih poslova, a gotovo da nema nijedne koja nije skupo platila deficit dobrim pregovaračima.
ŠETNjA: Verovatno ponukan istim motivima koji su i Kalijera naveli da napiše knjigu pre četiri veka, Živorad Kovačević, jedan od naših iskusnijih i darovitijih diplomata, rešio je da svoje bogato diplomatsko iskustvo i poznavanje teorije međunarodnih odnosa prenese generacijama diplomata koje stasavaju u službu. Kovačević je svoja znanja prenosio polaznicima Diplomatske akademije, a predavanja su sada pretočena u knjigu Međunarodnopregovaranje (Diplomatska akademija i izdavačka kuća „Filip Višnjić“, 2004). U svetu je odavno praksa da ugledni i iskusni diplomati i pregovarači svoja iskustva prenose naraštajima onih koji su se opredelili za ovaj poziv koji zahteva mnoštvo različitih veština. Kod nas, međutim, prilika da uče od najboljih, mladim diplomatama pružena je tek nakon promena 2000. Miloševićeva diplomatija odrekla se usluga čitave generacije vrsnih diplomata „druge Jugoslavije“, među koje spada i Kovačević, i njihova mesta popunjena su kojekakvim skutonošama „njegovog veličanstva“. Kovačević je bio poslednji ambasador SFRJ u Vašingtonu, odakle je opozvan na insistiranje Miloševića. Direktor Diplomatske akademije Predrag Simić u pogovoru knjige podseća da je tadašnji službenik Kongresa zabeležio „da su američki kongresmeni povlačenje Kovačevića doživeli kao uvredu i do tada najveći udarac američko-jugoslovenskim odnosima. Ambasadorsko mesto u Vašingtonu ostaće praktično upražnjeno narednih 12 godina, a diplomatski odnosi između Beograda i Vašingtona zapašće u krizu od koje se sve do danas nisu potpuno oporavili.“
Iako će knjiga biti obavezna literatura mladim diplomatama i nezaobilazna referenca istoričarima i teoretičarima međunarodnih odnosa, ona popunjava veliku prazninu u domaćoj literaturi ove vrste i nesumnjivo će biti zanimljiva svima koje zanima kako se u svetu danas pregovara, ali i kako se nekada pregovaralo. Knjiga nudi i zabavnu šetnju kroz istoriju diplomatije, jer autor analizira diplomatske doktrine i strategije na velikom broju primera, od Tajne konvencije između Austrougarske i Srbije 1881, preko Londonskog ugovora, pregovora između Palestinaca i Izraela u Oslu 1992–93, do Urugvajske runde i pregovora Slovenije u procesu priključenja EU-u, ilustrujući ih zanimljivim anegdotama. Ljubitelji teorija zavere biće svakako razočarani ovim štivom, jer autor pregovaranje predstavlja pre svega kao veštinu koja se dugo uči i za koju su neophodna raznolika znanja, naročito dobro poznavanje diplomatskog jezika, a ponekad su pregovarački procesi toliko složeni da u njihovoj pripremi učestvuje čitava mala armija ljudi. Ali, ono što ovu knjigu čini zaista dragocenom jeste trezvena disekcija najznačajnih pregovora vezanih za jugoslovensku krizu, naročito uporedna analiza pregovora u Dejtonu i Rambujeu (vidi okvir), ali i najsvežiji primeri poput pregovora o Prevlaci i o sukcesiji SFRJ, i pokušaju pokretanja dijaloga između Beograda i Prištine.
PRIPREME I IMPROVIZACIJA: Dejton i..
Primere ishoda pregovora o Prevlaci između SRJ i Hrvatske i one o sukcesiji o SFRJ Kovačević ističe kao uspešne. U razgovoru za „Vreme“, Kovačević ističe da su pregovori odblokirani ne samo zbog toga što su se u obe države stvorile povoljnije političke okolnosti („postmiloševićeva SRJ, posttuđmanova Hrvatska“) i kontakti dvojice ministara spoljnih poslova, već i spoljašnji pritisak, koji je kreirao momentum da se pregovorima pristupi, jer je prestao mandat Posmatračke misije UN-a. „Međutim, ni to samo po sebi ne bi bilo dovoljno da se pronađe kompromisno rešenje, pa uspeh pregovora leži u činjenici da je ispoljena diplomatska kreativnost. Pregovori nisu vođeni o teškom pitanju utvrđivanjagranice, već ‘samo’ o režimu uz južnu granicu. Povrh toga, sporazum je prihvaćen kao privremen, što je pomoglo da se odblokira proces. Privremena rešenja često su u suštini trajna, a dobra su jer doprinose normalizaciji do trenutka kada obe strane budu zaista spremne na konačno rešenje. Dok sam bio gradonačelnik Beograda uvideo sam da većina privremenih objekata zapravo postanu trajni“, kaže Kovačević.
…Rambuje
TRAPAVOST: Kovačević nije impresioniran načinom na koji je počet dijalog Beograda i Prištine u Beču prošle godine, koji je počeo sa dosta trapavosti, a i nije bio dijalog, jer članovi prištinskih i beogradskih delegacija čak nisu bili u prilici da se gledaju oči u oči, iako su sedeli za istim stolom. „Takve susrete, koji za temu imaju osetljiva pitanja, bolje je voditi van jakih reflektora i očiju javnosti jer se obe strane obraćaju svojoj domaćoj publici, a ne jedna drugoj“, smatra Kovačević. „Treba tražiti zonu mogućeg sporazuma. Ako ona ne postoji, najbolje je i ne ići na pregovore. Status Kosova ne može u ovom trenuku biti predmet pregovora, jer tu zone mogućeg kompromisa za sada nema. Međutim, imalo bi o čemu drugom da se pregovara, navodno o nebitnim, ali u stvari vrlo važnim pitanjima, ali to najviše zavisi od političke volje, koja je takođe tanka i u Beogradu, i na Kosovu, i na strani međunarodne zajednice.“ Kovačević dodaje da jake i stabilne vlade uvek imaju bolju poziciju prilikom pregovora i to ilustruje primerom pregovora o granici između Rusije i Kine. „Za pregovore su ključni sledeći faktori – politička volja, snaga aktera i momentum. Ako oni nisu usklađeni, najbolje je pregovore izbegavati. Momentum za pregovore često se stvara tako što dođe nova vlada, koja sme sebi da dozvoli da se upusti u rizik, jer je upravo dobila legitimitet i do izbora je daleko. Mi imamo novu vladu, ali je ona trenutno slaba, to je manjinska vlada. Uz to, mi smo ovde, kao i Albanci na Kosovu u permanentnoj izbornoj kampanji, što otežava početak bilo kakvih ozbiljnijih pregovora. Staro je pravilo Amerikanaca da ništa krupno ne treba počinjati ni očekivati u izbornoj godini“, smatra Kovačević.
Naša zemlja je tokom istorije prolazila nekad bolje, a nekad vrlo loše u međunarodnim pregovorima, što nije zavisilo uvek i samo od angažovanih pregovarača i umeća naših diplomata. Međutim, Kovačević nije bez razloga u svojoj knjizi dao velik prostor savetima Ive Andrića, koji je dvadeset godina bio u službi diplomatije. „Ne samo da diplomatija nije za svakoga, nego se može slobodno reći da je mali broj ljudi koji zaista imaju dara i znanja za taj posao.“ Nakon briljantnog prikaza fotorobota valjanog diplomate, Andrić priznaje da diplomatija ima svoju zavodljivu stranu kojom vara ljude. „Stoga u njoj i ima više nego i u jednoj drugoj službi ljudi koji su pogrešili vrata, pa sada niko ne može da ih izvede napolje, a oni sami ne umeju da nađu izlaz i da se vrate. Pogreška u izboru zvanja plaća se u svim službama, ali nigde tako skupo i teško kao u diplomatiji.“ Mi smo i previše često na svojoj koži osetili greške zalutalih u ovu izazovnu ali i složenu službu. Knjiga Međunarodnopregovaranje poslužiće da zalutalih i amatera ubuduće bude što manje.
Dejton i Rambuje
Pregovore u Dejtonu Kovačević predstavlja kao klasičan primer uspešne shuttle diplomatije, gde su SAD uložile svoju ogromnu moć, koju je tada savršeno oličavao glavni posrednik pregovarač Ričard Holbruk, inspirisan izraelsko-egipatskim pregovorima u Kemp Dejvidu 1978, uz aktivno posredovanje američkog predsednika Kartera. Pregovore u Rambujeu, i kasnije u Parizu, Kovačević svrstava u tzv. alibi diplomatiju – skup inicijativa koje su zamena za stvarnu akciju, odnosno simuliranjepregovora.
„1) Dejtonu su prethodile pripreme na terenu kako bi se stvorila realna podloga za pregovore, odnosno kako bi karta na terenu bila što bliže onoj koju treba ispregovarati u Dejtonu. (…) Ništa nije bilo prepušteno slučaju. Obrnuto, i pregovori Holbruk–Milošević i Oktobarskisporazum i sam Rambuje bili su prilične improvizacije, nedovoljno osmišljene i pripremljene. O sazivanju konferencije u Rambujeu odlučeno je nedelju dana uoči održavanja.
2) Pre Dejtona je rat u Bosni objektivno već bio pri kraju, odnosno svi učesnici su bili već siti rata i bez šanse da vojnim putem ostvare svoje ciljeve, a na Kosovu je ratni sukob tek ozbiljno počinjao. (…)
3) Pre Dejtona se mogla izraditi platforma o podeli koja je imala šansu da bude prihvaćena od triju strana (49–51 odsto), pri čemu su Amerikanci naročito računali na Miloševića da natera bosanske Srbe, koji su bili u defanzivi, da prihvate takav kompromis. Pre Rambujea dve strane su stajale na potpuno oprečnim pozicijama: albanska strana je insistirala isljučivo na nezavisnosti, a srpska nije ni htela ni mogla to da prihvati (jer bi to bilo političko samoubistvo Miloševića). Nijedna od dveju strana nije u osnovi želela pregovore sa drugom niti je verovala u same pregovore.
4) Za razliku od Dejtona, u Rambujeu Amerikanci nisu ni bili previše zainteresovani za ishod pregovora, već uglavnom za to da se dođe do konsenzusa u samom Vašingtonu i sa evropskim saveznicima o tome da se mora ići na primenu sile. To je Sendi Berger, Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost, jasno izrazio konstatacijom da je „Milošević igrao s nama igru u Rambujeu, naoružavajući i pripremajući svoje snage dok se pretvarao da ozbiljno pregovara, ali smo to činili i mi. Nama je bilo potrebno da demonstriramo stvarnu spremnost da dođemo do mirnog rešenja kako bismo uverili saveznike da se slože sa upotrebom značajne sile.“
5) Dejton je bio od početka inicijativa i realizacija SAD. One su u pregovorima videle šansu da se okonča rat i time obezbedi trijumf američke diplomatije i potvrdi njeno liderstvo. Rambuje je bio rezultat inicijative francuske diplomatije koju su prihvatili drugi u EU-u i Rusi. Američka administracija se toj inicijativi pridružila, ali ne zato što je verovala da će pregovorima naći rešenje. U Vašingtonu je već pre Rambujea prevladao stav da se mora ići na obaranje Miloševića putem vojne intervencije. Stoga su Amerikanci gledali na Rambuje ne samo kao na ustupak Evropljanima, već i kao na predstavu kojom je svetu i domaćoj javnosti trebalo pokazati da se pokušalo sve mirnim putem pre donošenja odluke o intervenciji.
6) Dejton je bio diktat Amerikanaca, ali neiultimatum tipa „uzmi ili ostavi“. Amerikanci su bili spremni da prihvate manje-više sve o čemu se postigne dogovor triju strana, jer su bili primarno zainteresovani da se rat okonča i da to oni postignu. (…) U slučaju Rambujea radilo se nesamoodiktatuvećioultimatumu, jer se od dveju strana samo očekivalo da stave svoje potpise. Stoga, tzv. pregovaračke strane i nisu pregovarale, ne samo direktno, već ni preko posrednika. One su to dobro shvatile, pa su u stvari simulirale pregovore, kao uostalom i organizatori konferencije.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Da li će narod većinski da se angažuje (na izborima, u protestima i bilo gde) na strani onih koji su na vlasti ili na strani onih koji bi da tu vlast promene? Mislim da je to malo verovatno dok je vlast ovakva kakva je, dok su opozicione partije ovakve kakve su, a organizacije civilnog društva i društvena elita ovakve kakve su
Javlja li se klica političke alternative Srpskoj listi? Da li se opozicija konačno setila da bi mogla da pomogne Srbima na Kosovu? I kako? Kolika je važnost toga? Na koji način režim u Beogradu (ne)reaguje na to što se neko konačno usudio da zagazi u politički zabran predsednika
Predlog gradonačelnika Beograda da na Beogradskoj autobuskoj stanici, ali i na tablama sa nazivima ulica budu ćirilica i engleski jezik, otvara mnoga pitanja, a svi mogući odgovori su smejurija. U beogradskoj opštini Zvezdara postoji ulica koja se zove Kisela voda. Hoće li biti prevedena kao “Mineral water” ili “Sparkling water”
Obećanja od kojih je prošlo godinu dana, a za neke i više, nisu održana bez obzira na to što u slučaju prosvetnih radnika postoji potpisan Protokol, a u slučaju poljoprivrednika, samo pre nekoliko meseci potpisan Sporazum. Šta dalje sa protestima prosvetara i poljoprivrednika
Intervju: Verica Marinčić, glavna i odgovorna urednica IN Medija
Portal IN Medija objavio je da je opština Inđija u paketiće za decu iz karate kluba “Sensei” između ostalog strpala i med za potenciju “Fruškogorski skočko – radost u kući”. Urednica portala Verica Marinčić kaže za “Vreme” da se uskoro gradom pronela vest o “istrazi” koja treba da ustanovi ko je joj to dojavio, te da će se predsednik Vučić u vanrednom obraćanju oglasiti povodom skandala: “Na samom kraju agonije, ucena i pritisaka, roditelji su javili da je doneta odluka da svi roditelji treba da tuže IN Medija, a ko ne tuži time će pokazati da je on taj koji je vest o medu preneo nama”
Sećate se čuvenih “dva jaja” ministra Momirovića? E pa, sva je prilika da su ta “dva jaja”, pre sniženja cene, bila u nekom od marketa koji je bio deo organizovanog nameštanja cena, kako tvrdi Komisija za zaštitu konkurencije
"Hoćeš da napišeš članak posle ovoga i da ti debelo platim?" To je novinarku televizije N1 Anu Novaković pitao otac Benjamina Hasanagića koji se u procesu protiv inspektora Odeljenja za borbu protiv droga beogradske policije vodi kao oštećeni
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!