Uloga predsednika u igri reprezentacije

U društvu u kome se većina građana identifikuje kao nesporne patriote i vrsni poznavaoci fudbala, bilo bi potpuno neprimereno da dokazani rodoljub i budući trener, doduše košarkaški, ali i najbolji u istoriji trenerovanja, pritom i aktuelni šampion i dvostruki osvajač titule Predsednika, ostane nem na najvažnije ovogodišnje fudbalsko takmičenje, Evropsko prvenstvo u fudbalu, u kome Srbija – ovo je sad baš zgodno – prvi put u istoriji učestvuje kao nezavisna država. Zato predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije časio časa da pokaže koliko je on važan za zvezdane istorijske trenutke koje proživljaju popularni “orlovi”.

DVANAESTI IGRAČ

Zapravo, Vučić je za reprezentaciju bio taličan još u samim kvalifikacijama, tačnije u odlučujućoj utakmici, kada je na netom otvorenom stadionu “Dubočica” u Leskovcu, zajedno sa predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom i predsednikom Fudbalskog saveza Srbije Draganom Džajićem bio jedan od 7.325 gledalaca (prema podacima UEFA) koji su bodrili Srbiju do istorijskog remija (2:2) sa Bugarskom.

Da će Vučićeva uloga na toj utakmici biti gotovo presudna, javnosti je ukazao selektor reprezentacije Dragan Stojković koji je dan pred utakmicu istakao da će mu biti drago ako Vučić dođe da gleda utakmicu jer veruje da će on biti vatreni navijač. Uostalom, za slučaj da navijanje ne bude dovoljno vatreno i da reprezentacija kiksne, Stojković je imao već spremne rezervne argumente i znanje kada da napravi pravovremenu verbalnu taktičku izmenu.

“Mislim da cela Srbija željno iščekuje plasman na EURO, naravno i predsednik, uostalom on je mnogo i učinio da bismo bili ovde”, naglasio je Stojković. “Bez političke podrške možete da maštate o 100 Marakana, ali ne bismo ih dobili, ne bismo izgradili ni ove stadione.”

Na sreću, reprezentacija je prošla na prvenstvo pogotkom pred kraj utakmice, a Vučić je dobio priliku da isprati fudbalere, pa je put fudbalske reprezentacije u Nemačku počeo potpuno u Vučićevom stilu.

Nevešto oponašajući čoveka srednje klase, skromnog i pomalo stidljivog, sa odglumljenom skromnošću pred “slučajno” prisutnim kamerama, Vučić se u avionu reprezentacije Srbije pojavio u farmerkama, polo majici i sa šalom reprezentacije oko vrata. Skrušeno je stavio jednu šaku u drugu i održao motivacioni govor fudbalerima, dok je iza njega stidljivo izvirivao Dragan Džajić.

Vučić je reprezentativcima objasnio da u Srbiji, osim njega, naravno, sada svi ćute i da se prave kao da ništa ne očekuju od “orlova” insinuirajući da se od njih očekuje “mnogo više nego što i sami misle da je moguće”. U skladu sa nedavno usvojenom Deklaracijom o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, pokušao je da im pruži vetar u leđa najavom da će uz njih u svakom trenutku biti cela Srbija i Republika Srpska.

Ne želeći da se slučajno zaboravi njegov doprinos eventualnom dobrim partijama reprezentacije, Vučić je video-snimak tog obraćanja na svom nalogu na društvenim mrežama ulepšao skromnom konstatacijom da je prethodni put fudbalsku reprezentaciju ispratio pred odlučujuću kvalifikacionu utakmicu za učešće na prvenstvu sveta u Kataru i tek ovlaš, kao da to nema nikakve veze s njim, napomenuo da su se fudbaleri Srbije na toj utakmici borili i pobedili.

Pre nego što je avion poleteo, Vučič je fudbalerima rekao da ne može da im kaže da idu na prvenstvo i da učestvuju, već im je poručio da pobede, a da će čak i ako izgube, biti dočekani kao pobednici.

“NAVIJAČKO DELOVANJE”

Ne može se reći da ga reprezentativci nisu poslušali. U utakmici sa favorizovanom Engleskom vrlo često su delovali kao da su svakako pobednici, bez obzira na rezultat, ali se ispostavilo da to nije dovoljno ni za jedan bod. Pre te utakmice u Gelzenkirhenu i drugi član porodice Vučić je, ne na toliko inspirativan, ali medijski veoma propraćen i propagandno uverljiv način, učestvovao u podizanju svenarodnog ponosa i “navijačkoj” podršci reprezentaciji.

Nemački mediji, pozivajući se na medije iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, preneli su vest da je sin predsednika Srbije Danilo hteo da se umeša u obračun navijača u Gelzenkirhenu pre utakmice između Srbije i Engleske, a komentari na društvenim mrežama bili su tradicionalno podeljeni: jedni su ga kudili, dok su drugi hvalili hrabrost Danila Vučića i isticali da bi i oni stali u zaštitu navijača Srbije, samo da su bili na njegovom mestu.

Snimci nisu dovoljno kvalitetni da bi takve tvrdnje u potpunosti potkrepili, ali je za ljude s izgrađenim kućnim vaspitanjem dovoljno i to što je sama sumnja da je predsednikov sin učestvovao u huliganskom divljanju zasnovana na ranijim, dokumentovanim “navijačkim delovanjem” Danila Vučića.

Nije trebalo mnogo da se javnost doseti kako je Danilo Vučić imao zapaženu “navijačku” rolu kada je na Svetskom prvenstvu u Rusiji 2018. godine na tribinama fotografisan u društvu sa ljudima povezanim sa klanom Veljka Belivuka i koji su osuđivani za teška krivična dela.

Zli jezici čak su primetili da nekoliko ljudi koji su sprečili Danila Vučića da se umeša bili zapravo pripadnici “Kobri”, specijalne vojne jedinice koje se često mogu videti u pratnji visokih funkicionera i članova njihovih porodica.

Oni baš pokvareni protumačili su da Danilo Vučić, ukoliko je zaista na tom snimku, zapravo i ne želi da učestvuje u tuči, nego da, znajući da mu specijalci svakako neće dopustiti da kao štićena ličnost dobije batine, samo simulira da je željan konfrontacije, a zapravo moli Boga da od konfrontacije ostane što dalje. Otprilike kao kad se njegov otac na gostovanjima na RTS-u, Pinku ili Hepiju beskompromisno obračunava sa neprijateljima Srbije obraćajući im se direktno, u drugom licu množine, iako nigde nikog od njih nema na vidiku.

ZAHVALJUJUĆI MUDROSTI PREDSEDNIKA

Ali, na stranu sve to. Ako se na Evropskom prvenstvu sve i ne završi kako je planirano, ulaganja u domaći fudbal su toliko velika, bar prema onome što govori vlast, da bi sportska javnost s punim pravom uskoro trebalo da očekuje značajne domete. I to je zasluga predsednika Vučića zahvaljujući kome su, pored već pomenutog stadiona u Leskovcu, prošle godine otvoreni i novi stadioni u Zaječaru i Loznici, koje je Vučić sam, u naletu ne baš inovativne inspiracije, nazvao “tri lepotice”.

Jasno je ipak da će i njihova lepota biti mnogostruko zasenjena kada 1. decembra 2026. godine, prema obećanju samog Vučića, bude otvoren nacionalni stadion. I za njega je Vučić vezao magiju broja tri pompezno najavivši da će taj stadion biti među tri najlepša u Evropi, sa 52.000 sedišta i po svim standardima UEFA, na kompleksu od 121 hektar i sve to mudrošću njegovom upakovano u projekat nad projektima – Ekspo 2027.

Da bi po ko zna koji put istakao kako mu se autokratski metodi ne sviđaju, da mu se možda čak i gade i da mu je demokratija srcu prirasla, Vučić je velikodušno obećao da će o imenu nacionalnog stadiona odlučivati građani Srbije, baš kao na izborima.

“Daćemo narodu da izabere ime. Da ljudi glasaju, pametniji su”, rekao je Vučić.

Sav taj neverovatni elan i rad nije ostao neprimećen među građanima Srbije ni u jednoj izbornoj utakmici od 2012. godine, koje Vučić redovno dobija baš zahvaljujući tome što je, budući da su pametniji, dopustio ljudima da glasaju. Ima, doduše, i onih koji smatraju da on igra po svojim pravilima: večito u ofsajdu, ali bez linijskog sudije da to signalizira, i sa tri igrača manje u protivničkom političkom timu, dvojice zbog crvenih kartona i jednog zbog slomljene noge. A on puni li puni protivničke mreže, uz pune tribine ludih navijača.

Zato ne treba da čude nedavno izgovorene reči Dragana Džajića da “treba da nam je čast što se prvi čovek Srbije, predsednik, interesuje za fudbal. I ne samo za fudbal, nego sve sportove”.

Ovim je Džajić, možda i nesvesno, želeo da potcrta da kod multidisciplinarnog, velikog čoveka Vučića nema malih sportova ni malih disciplina. Zato je istakao da se preteruje u pričama o mešanju politike u sport, a kao dokaz za to postavio je pitanje: “Da li bi Srbija dobila nacionalni da Vučić nije predsednik?”