Ukazivanja Ustavnog suda

Odluka Ustavnog suda Srbije od 10. decembra ove godine kojom je odbačen zahtev za ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma jer je to političko, a ne pravno pitanje, podseća na 1992. godinu. Ni pre 22 godine Ustavni sud se, naime, nije bavio pravnom pozadinom, pravnim okvirom i pravnim posledicama značajnih državnih pitanja, koja su usmeravala sudbinu zemlje i naroda, sa obrazloženjem da je reč o političkim dogovorima za koje nije nadležan.

Tako su politički dogovori u Srbiji prolazili, a evo i danas prolaze, mimo Ustava.

Te 1992. godine, pred Ustavnim sudom Srbije bila je inicijativa za ocenu ustavnosti „Načela zajedničke države“ (treće Jugoslavije sastavljene od Srbije i Crne Gore), i inicijativa za ocenu ustavnosti zvaničnog predloga tadašnjeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića grčkom premijeru Konstantinu Micotakisu da se SR Jugoslavija udruži sa Republikom Grčkom u konfederativnu zajednicu.

Znam to vrlo dobro, jer sam ja Sudu podneo obe. Prvu 20. februara 1992, a drugu u julu iste godine. I dok je današnjem Ustavnom sudu bilo potrebno više od godinu dana da odluči (većinom glasova), ondašnji je bio efikasniji. Odgovorio je za dva, tri meseca.

POLITIKA I PRAVO: O inicijativi za ocenu ustavnosti o temelju te Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), Sud je javno raspravljao 16. aprila 1992, pravovremeno – 11 dana pre nego što je SRJ zvanično formirana kao zajednička država republika Srbije i Crne Gore. Postojala je, ipak, teorijska šansa da odluka Ustavnog suda odloži stvaranje nove države, iako su tada samo naivni u takav ishod mogli da veruju. Danas, kod ocene ustavnosti Briselskog sporazuma, čak i da se Sud upustio u odlučivanje, pa odlučio da on nije u skladu sa Ustavom i zakonom, u situaciji kada se Sporazum već uveliko primenjuje, i političke, i pravne i socijalne posledice bile bi gotovo neotklonjive.

Sporazum koji su u Briselu 19. aprila 2013. godine potpisali Dačić i Tači predvideo je, pored ostalog, formiranje zajednice srpskih opština na severu Kosova i Metohije, ukidanje bezbednosnih struktura i pravosudnih institucija Srbije na Kosovu i Metohiji. Zahtev da Sporazum bude stavljen pod lupu ustavnosti usledio je i zbog načina, i zbog sadržaja i zbog posledica.

I dok je ovde utisak da Srbiji polako, ali sigurno, izmiče (ako već nije i izmakao) deo teritorije, u slučaju formiranja SR Jugoslavije od Srbije i Crne Gore, teritorija te buduće države je povećana, ali je u tom procesu bilo elemenata koji su izazivali opravdanu sumnju da taj postupak, sa srpske strane, nije izveden onako kako je to predviđao tadašnji najviši pravni akt – Ustav.

Prvo pitanje je bilo da li je srpska delegacija koja je učestvovala u kreiranju „Načela“ zajedničke države (Slobodan Milošević, Aleksandar Bakočević, Radoman Božović, Borisav Jović i Vladan Kutlešić) imala legitiman ustavni mandat srpskog naroda za taj posao. U inicijativi Ustavnom sudu Srbije ovim povodom stajalo je tada, pored ostalog, i sledeće.

„Ne ulazim u motive i celishodnost ‘Načela zajedničke države’, niti se bavim pitanjima da li je, koliko, i pod kojim uslovima dobro za Srbiju da nastavlja državni kontinuitet avnojevske Jugoslavije, stvaranjem nove, treće Jugoslavije tako što će ući u državnu zajednicu sa Crnom Gorom. To, uostalom, Ustavni sud i nije nadležan da ceni. Ukazujem, međutim, Sudu na činjenicu da predstavnici Republike Srbije, koji su u ime srpskog naroda potpisali ‘Načela’, nisu imali za to mandat Skupštine Srbije… O ovako važnom pitanju nije se izjasnio ni srpski narod na referendumu, kako to nalaže član 2. Ustava… Mišljenjem Ustavnog suda Jugoslavije i njegovim pismom Skupštini Jugoslavije povodom neustavne i nigde zvanično objavljene odluke Predsedništva SFRJ o povlačenju JNA sa granica SFRJ u Sloveniji, i oslobađanju Slovenaca vojne obaveze u JNA iz septembra 1991. godine, utemeljena je ustavnosudska praksa o tretiranju neustavnih akata najviših organa i pojedinaca. Otuda i mogućnost da se Ustavni sud izjasni o ovoj inicijativi.“

U svetlu svega što se dogodilo posle te 1992, posle raznoraznih političkih dogovora i manipulacija, i u Srbiji i u tada vladajućoj, a i danas u vlasti, Socijalističkoj partiji Srbije (SPS), zanimljivo je bilo obrazloženje te partije, tumačenje ili opravdanje, sve jedno, zašto je narod u Srbiji za zajednicu Srbije i Crne Gore pod imenom Jugoslavija, iako za to nije pitan: „Srpski narod se izjasnio za jugoslovensku opciju samim tim što je na izborima glasao za SPS, pa zato nema potrebe za referendumom“!

Jugoslovenska opcija podrazumevala je tada državu samo Srba i Crnogoraca, za razliku od jugoslovenske vizije kralja Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja, koji je Jugoslaviju video od Triglava do Đevđelije. Glasanje na višestranačkim izborima na kojima je SPS pobedio proglašeno je surogatom referenduma. Uzgred, u Crnoj Gori je 1. marta 1992. godine održan referendum. Na pitanje „da li ste za to da Crna Gora kao suverena republika nastavi da živi u zajedničkoj državi Jugoslaviji potpuno ravnopravno s drugim republikama koje to žele“, 95,65 odsto ljudi koji su izašli izjasnilo se „za“. Iako građanima tadašnja vlast nije pružila priliku da kažu izričito da li su za Jugoslaviju, ili samostalnu Srbiju, predstavnici te vlasti potpisali su „Načela“ formiranja nove Jugoslavije.

„Po shvatanju Ustavnog suda Srbije dokument ‘Osnove uređenja i funkcionisanja Jugoslavije kao zajedničke države’ i prema sadržaju i prema načinu na koji je usvojen predstavlja politički dogovor najviših predstavnika Srbije i Crne Gore. Ustavni sud nije nadležan za ocenu ustavnosti takvog dokumenta“, napisao je, pored ostalog, i potpisao, tadašnji predsednik Ustavnog suda Balša Špadijer u kratkom obaveštenju, u predmetu Iy-60/92, koje mi je stiglo na kućnu adresu 30. aprila, trećeg dana postojanja sveže, nove države SRJ.

FORMA I SUŠTINA: Da nije reč o pravnom aktu, pa zato Sud ne može da prihvati inicijativu za ocenu ustavnosti, bila je suština sudskog odgovora i povodom predloga Slobodana Miloševića Micotakisu, 25. juna 1992, da SR Jugoslavija i Grčka postanu konfederacija.

Srpski predsednik se ponašao kao predsednik te krnje Jugoslavije, kako su je neki u to vreme nazivali. Da bude veselije, u najavi njegovog intervjua tim povodom, na jednoj grčkoj televiziji, ova potencijalna „državna zajednica“ nazvana je i – „srpsko-grčkom konfederacijom“. U trenutku kada mu je ova fantastična ideja pala na pamet, SR Jugoslavija i Srbija u njoj bile su na pragu sankcija UN, a Grčka članica Evropske unije.

„Milošević je uzurpirao ovlašćenje Skupštine SRJ, čime je naneo veliku štetu Srbiji i Crnoj Gori. Za to Ustavni sud Srbije nije nadležan, ali je Milošević povredio i Ustav Srbije, čiji je predsednik, jer nije njegova dužnost, nego Republike Srbije, da uređuje i obezbeđuje suverenost, nezavisnost i teritorijalnu celokupnost Srbije, međunarodni položaj i odnose sa drugim zemljama. Milošević je na najbezobzirniji način prisvojio nadležnost Skupštine Srbije i,najblaže rečeno, amaterskim, politički neozbiljnim i infantilnim postupkom dokrajčio ionako katastrofalno srozan ugled Srbije i srpskog naroda u međunarodnoj zajednici“, navedeno je, pored ostalog, u ovoj inicijativi.

Uz napomenu da bi Sud mogao da se oglasi nenadležnim, u inicijativi je naznačeno da je društvena obaveza Suda da ipak ukaže Skupštini Srbije, predsedniku Republike i narodu, ko je i kako nadležan da kreira budućnost zemlje, čime bi doprineo da se stane na put zloupotrebi vlasti i poistovećivanju jednog čoveka sa državom, i celim narodom.

Ustavni sud ništa nije ukazao. Ni Skupštini ni narodu, a tek nije predsedniku. Odbacio je inicijativu i oglasio se nenadležnim.

Kako su traljavo, i politički i pravno, ove dve priče počinjale tako su i završene. SR Jugoslavija je posle 11 godina, Ustavnom poveljom 2003. godine, postala Zajednica Srbije i Crne Gore (SCG), a posle tri godine se i ta tvorevina raspala. Miloševićev „konfederativni predlog“, kao rezultat pravne uzurpacije, nije bio, pokazalo se ubrzo, ni političkog karaktera, već najblaže rečeno šaljivog. Ovu ponudu ni Grci, naravno, nisu shvatili ozbiljno. Niko to više nikada nije pominjao, ni sam Milošević. Pusta želja svela se samo na bruku, a tadašnji Ustavni sud Srbije nije smogao snage to da kaže.

Zajedničko u slučajevima Briselskog sporazuma, načinu na koji je Srbija formirala SRJ i Miloševićevog predloga o konfederaciji sa Grčkom je nekoliko važnih pitanja. Da li i koliko politička forma nekog sporazuma ili dogovora može da abolira od odgovornosti za njegovu pravnu suštinu i posledice? Gde je granica između politike i prava koji se u svemu prožimaju? Ko će, ako ne Ustavni sud, da daje odgovore na pitanja da li je neki politički dogovor, koji proizvodi pravne posledice, u skladu sa ustavom? Možda su odgovori na nekoj od 40 stranica obrazloženja sudske odluke o nenadležnosti o Briselskom sporazumu. Videćemo.

Ako je sporazum politika, kojom se ne bavi Ustavni sud, onda je to kako je ta politika preslikana u domaći pravni sistem, a mora biti uneta (kao zakon, uredba…) podložno ispitivanju da li je u skladu sa Ustavom Srbije i zakonima. Tu je, može biti, kvaka. Jer, u februaru ove godine Ustavni sud Srbije oglasio je neustavnom i nezakonitom Uredbu o posebnom načinu obrade podataka sadržanih u katastru zemljišta za AP Kosovo i Metohiju, sačinjenom na osnovu sporazuma u Briselu iz 2011. godine između tadašnjih šefova pregovaračkih timova Srbije i Kosova Borislava Stefanovića i Edite Tahiri. Briselski sporazum od 19. aprila 2013. Vlada je prihvatila zaključkom, a u Skupštini se pojavio kao izveštaj, koji je prihvaćen.

Utisak je da se Ustavni sud, nastojeći da što brže stigne do kraja, sve bežeći od početka, a skidajući sa sebe teret odgovornosti, hvata forme kao pijan plota, zanemarujući sadržinu. Ako se bar malo upakuju, čak nije nužno da to bude lepo i pažljivo, politički sporazumi imaju, eto, šanse da prođu u Srbiji mimo Ustava i zakona.