Ugledajte se na Bugarsku i Rumuniju

Srbija bi mogla da postane „geto region“ u odnosu na ostale zemlje Evropske unije, ukoliko nastavi sa trenutnim stopama rasta i ekonomskog razvoja. Ako se u Srbiji nastavi političko-ekonomska nestabilnost, može se dogoditi da vam „vrata zatvore“ Bugarska, Rumunija i Hrvatska, zemlje susedi koje pristupaju Uniji. „Novu mapu Balkana 2007. godine činiće Grčka (koja je odavno članica Evropske unije), Bugarska i Rumunija (kao budući članovi), Hrvatska i Turska (one treba da otpočnu pregovore) i Makedonija (koja bi do 2005–2006. dobila status kandidata). Veoma je realističan strah da se Srbija neće priključiti tim zemljama i da će za njima sve više zaostajati.“

„Sumornu budućnost“ predvideo nam je u razgovoru za „Vreme“ Gerald Knaus, jedan od osnivača i direktor Evropske inicijative za stabilnost. Ova naizgled mala neprofitna, ali u briselskim krugovima prilično uticajna organizacija strahuje da će nekoliko zemalja Zapadnog Balkana ostati na marginama nove i integrisane Evrope i zato predlaže da princip kohezije bude eksplicitan cilj politike Unije u ovom regionu.

Prema tom planu, kohezija za Zapadni Balkan podrazumeva da od 2007. godine nadalje svakoj zemlji jugoistočne Evrope sa kojom bude zaključen Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju treba da bude ponuđen status kandidata za EU, i svakoj od tih zemalja (nezavisno od toga da li ispunjava kriterijume za započinjanje pregovora o punom članstvu) treba omogućiti neograničen pristup pretpristupnim programima. A zatim da nivo pomoći i ulaganja u proširenje EU-a na jugoistočnu Evropu treba da bude dovoljan da obezbedi da se ne poveća raskorak između današnjih zemalja kandidata (kao što su Bugarska i Rumunija) i ostalih zemalja jugoistočne Evrope.

„VREME„: Zašto je potrebna kohezija?

GERALD KNAUS: Kada posmatramo region jugoistočne Evrope, vidimo da se jedan njegov deo razvija veoma uspešno na putu prema Evropskoj uniji, dok drugi deo stagnira i ne razvija se istom brzinom kao ostatak regiona. Pogledajte Bugarsku i Rumuniju, koje su tokom devedesetih imale veoma uspešnu ekonomsku tranziciju (iako nije bilo političkog konsenzusa) i u poslednje dve godine imaju preko pet odsto privrednog rasta. U međuvremenu, desio se širok društveni i politički konsenzus o potrebi pridruživanja Evropskoj uniji, bez obzira na to ko čini vladu i koja je vladajuća stranka. To je verovatno bio razlog za odluku Brisela da tim dvema zemljama kasnih devedesetih godina da status kandidata za pridruživanje Evropskoj uniji. I da ih tretira na isti način kao što je tretirala Mađarsku i Poljsku.

Da li se status kandidata pokazao kao dodatni motiv i podsticaj nekoj državi za brži rad na pridruživanju?

Da. Osnovna teza je da upravo od trenutka kad neka zemlja dobije status kandidata ne samo da se stvari menjaju u samoj zemlji, nego tog trenutka ta zemlja prestaje da bude predmet razmatranja spoljne politike Evropske unije i postaje unutrašnje pitanje Unije, postaje jedna „od nas“.

Postoje dva važna aspekta.

Jedan je: onog trenutka kad se postane zemlja-kandidat, Evropska unija se kroz svoje politike trudi da pomogne tim zemljama da se razviju i prilagode svoje ekonomije Uniji. Jedna od važnih vrednosti upravo je kohezija, sposobnost tih zemalja da se približe EU-u. Instrumenti koji se koriste takođe se potpuno menjaju. Na primer, EU se strahovito interesuje i mnogo bavi razvojem poljoprivrede u zemljama koje su kandidati. Ona, takođe, daje velike količine novca za saobraćajnu infrastrukturu u tim zemljama.

Drugi, mnogo važniji aspekt jeste način kako se pomoć administrira. Onog momenta kad jedna zemlja postane kandidat, ideja je da se potpuno promeni javna uprava. Dakle, Evropska unija stavi mnogo novca na sto i onda kaže da treba da se, recimo, napravi sedmogodišnja strategija promena u poljoprivredi. Taj posao radi javna uprava zemlje koja je kandidat za članstvo u EU, a ne administracija Unije. To zahteva velik broj razvojnih institucija i agencija u toj zemlji. Podsticaj da se to uradi je velik jer postoji konkretan cilj. Dosadašnje iskustvo Estonije, Bugarske i Mađarske pokazuje da ovakvim pristupom nijedan „kamen“ u administraciji nije opstao a da nije preispitan. Mi smo zabrinuti što Evropska unija ovaj pristup, koji je fukcionisao, ne koristi u Srbiji i Crnoj Gori, Albaniji, Bosni i Hercegovini i Makedoniji.

Šta bi Srbija i Crna Gora morala da uradi da bi se bar priključila projektu kohezije?

Prvo treba da postane kandidat za prijem u Evropsku uniju. A da bi postala kandidat, mora da se prijavi. Srbija i Crna Gora se još nije ni prijavila.

Želim da upozorim da Evropska unija sledeće godine odlučuje o svom budžetu od 2007. do 2013. godine. U predlogu budžeta deli zemlje na dve kategorije – jedan aneks su Hrvatska i Turska i one će primiti značajnu količinu novca za koheziju, drugi aneks su Albanija, BiH, SCG i Makedonija koje neće dobiti nikakvu pomoć. Istina, Makedonija ima dobru šansu da se uključi u onaj prvi aneks jer se prijavila da bude kandidat 2007. godine. Ne izgleda realistično da će Srbija i Crna Gora biti 2007. kandidat. Upravo zbog toga Albanija, BiH i SCG treba sada da lobiraju da se to promeni kako bi u budućnosti mogle da dobiju taj novac. Ili da se lobira u Briselu da se obe grupe zemalja tretiraju na isti način, kao da su svi kandidati.

Taj model Evropska unija je već imala 1999. godine na Samitu u Helsinkiju, kada je tretirala 13 zemalja, one koje su se već pridružile Uniji i Bugarsku, Rumuniju i Tursku kao da su kandidati za prijem. Mi lobiramo da ista takva konferencija, kao „Helsinki 2“, donese istu takvu odluku za ove dve grupe zemalja.

Primećuje li se u Srbiji spremnost za takav pristup?

Hteo bih da budem samo malo provokativan. Situacija u Srbiji me malo podseća na situaciju u Turskoj devedesetih godina. Ljudi u Turskoj oduvek su govorili da žele da se pridruže Evropskoj uniji. Postojale su grupe u civilnom društvu koje su bile vrlo aktivne i lobirale su za to pridruživanje. Ali, tadašnja struktura administracije i programi svih većih partija davali su osećaj da je to apstraktna privrženost ideji. Nešto u stilu „treba se pridružiti, ali pod našim uslovima“. Pri tom nije postojala jasna ideja o tome šta treba učiniti da bi se zemlja pridružila Uniji. Postojali su određeni tabui i predrasude, na primer, uloga Vojske i kiparsko pitanje za koje je turska vlada govorila da sad nije vreme da se time bavi. Tada je Turska išla ka dubokoj ekonomskoj krizi i poverenje ljudi je nestalo. Ono što se dešava u poslednjih nekoliko godina jeste potpuno drugačija Turska. Sada svako pitanje koje Evropska unija postavi istog momenta postaje tema turske vlade kao najveći prioritet, uključujući i nekadašnje tabue. Danas u Turskoj Direktorat za evropske integracije postaje unutar vlade motor ekonomskih reformi i najvažnije ministarstvo, direktno povezano sa zamenikom premijera.

To još ne vidim u Srbiji.

Šta Srbija gubi ako se ne pridruži procesu kohezije?

Hajde da postavimo sebi veoma jednostavno pitanje: kako se Srbija može ekonomski takmičiti u regiji u kojoj će Bugarska i Rumunija za tri godine, od 2007. do 2009, dobiti tri milijarde evra samo za razvoj poljoprivrede i sela. I kako će Srbija izdržati konkurenciju Turske koja u ovoj godini ima ekonomski rast od deset procenata, a biće sve primamljivije investirati u Tursku jer je na dobrom putu u pregovorima o pridruživanju. Srbija gubi svake godine. Evropa ne čuva, ne štedi ove pare za koheziju. Ako ih ne potroši na razvoj poljoprivrede ili na reformu javne uprave, potrošiće ih na nešto drugo, na primer za misiju UNMIK-a na Kosovu.

Jesu li one tri milijarde evra za Bugarsku i Rumuniju taj „kohezioni novac„?

Važno je shvatiti da se kohezija ne svodi na količinu novca, važne su procedure, važna je politička revolucija koja se dešava u javnoj upravi.

Hrvatska je postala kandidat za EU ove godine. Šta je uradila Unija? Udvostručila je pomoć Hrvatskoj kroz programe za poljoprivredu, transport i saobraćajnu infrastrukturu. Hrvatska će početi pregovore o pridruženju sledeće godine, uz finansijsku pomoć EU-a od 240 miliona evra. Šta je Hrvatska uradila? Razvila je nacionalne strategije i odgovorila na 1400 pitanja koje je postavio Brisel. Ti odgovori nisu bili prosta birokratska vežba, oni su početak revolucije u javnoj upravi. Možete otići na veb sajt hrvatske vlade i pogledati te odgovore. To je rendgenski snimak javnog sektora i politika u svim oblastima društva. Tako je počeo rad Evropske unije sa svim ministarstvima u Hrvatskoj da bi se poboljšalo stanje njene ekonomije. Za Tursku i Hrvatsku predviđena je direktna pomoć od 2007. do 2013. godine da se pomogne razvoj regija u tim zemljama koje je u procesu tranzicije zahvatila dezindustrijalizacija.

U Evropi ima ljudi koji na ovaj region gledaju različitim dioptrijama, na zemlje koje imaju status kandidata drugačije se gleda. Ima stvari koje mogu da se urade u Rumuniji i Bugarskoj, ali ne mogu u Srbiji. U tim zemljama javna uprava funkcioniše, ali ne i kod vas. Takav pogled Evrope treba promeniti. Postoje veoma konkretne stvari koje Vlada u Srbiji sada može da uradi. Da skine sa hrvatskog veb sajta 1400 pitanja i da počne sama da odgovara na njih. Dakle, da iskustvo iz uspešnih zemalja primeni u Srbiji.

Da li to zahteva novi dinamizam srpske vlade, koja ne sme da čeka da joj Brisel dođe na noge?

Upravo to Srbija ne treba da radi, da sedi i čeka Brisel. Primer Bugarske, Rumunije, Turske i Hrvatske pokazuje da su one same kucale na vrata Evropske unije i otvarale ih govoreći da žele nešto da promene.

Mnogi u Evropi nisu verovali da Turska može da ispuni uslove za ulazak u Uniju. Kada je Hrvatska htela da se prijavi kao kandidat, javno joj je rečeno da to ne čini jer je suviše rano. Kad je Makedonija pre godinu dana razmišljala da se prijavi kao kandidat za pridruživanje Evropskoj uniji, tri velike evropske zemlje su poslale delegaciju u Skoplje da kažu da je suviše rano. Ali, u parlamentu je postignut jak konsenzus da se Makedonija prijavi kao kandidat. Predsednik Boris Trajkovski otišao je kod Šredera i rekao mu, a ne pitao, da će se Makedonija sledeće godine prijaviti za članstvo. A kad su se te zemlje prijavile, odgovor Evropske unije se promenio. Naravno, to nije bila samo kurtoazna prijava, Makedonija je, između ostalog, ispunila političke uslove iz Ohridskog sporazuma.