Učitelj kao službeno lice

Prošle godine u ovo vreme javnost je potresao slučaj Dinkice Ilić, profesorke u gimnaziji, koju je učenik napao i brutalno pretukao, posle čega je podvrgnuta operaciji i ugrađen joj je veštački kuk. Učenik je zbog incidenta izbačen iz škole – ali zbog 220 izostanaka, a ne zbog napada na profesorku. Dve godine ranije, takođe u junu, učenik srednje tehničke škole u Sremskoj Mitrovici na času je šamarao i pljuvao profesorku nezadovoljan zaključnom ocenom iz hemije, što je neko od učenika snimio mobilnim telefonom. Ostali učenici u razredu su mirno posmatrali napad a tek pošto je nasilnik udario profesorku, reagovala su trojica učenika koji su pokušali da ga odvoje i zaustave dalje nasrtaje. Istog meseca iste godine učenik drugog razreda pirotske gimnazije pred celim odeljenjem je nasrnuo na profesorku francuskog jezika Slavicu Mijalković, nezadovoljan što će iz tog predmeta imati lošu ocenu.

Poslednjih godina mediji su preplavljeni nekada nezamislivim vestima u kojima učenici zlostavljaju nastavnike i profesore. Da li je posao nastavnika i profesora postao rizičan? Policiji godišnje bude prijavljeno desetak slučajeva napada na nastavnike, ali se sumnja da je taj broj daleko veći, jer se mnogo incidenata prećuti.

Rezultati istraživanja Foruma beogradskih osnovnih škola pokazuju da je gotovo osam od deset nastavnika pretrpelo neki vid verbalnog, fizičkog ili psihičkog nasilja. Svaki treći bio je u situaciji da mu osim učenika prete i njegovi roditelji, direktno ili preko posrednika. Istraživanje koje je sproveo Institut za psihologiju u okviru projekta „Škola bez nasilja“ pokazalo je da je u 10 odsto škola koje su obuhvaćene anketom fizička agresivnost učenika označena kao veliki problem (vidi okvir).

Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola Beograda, za „Vreme“ kaže da prosvetni radnici osećaju strah ne samo od učenika, već i od kolega koje bi ih mogle osuditi kao nesposobnog profesora koji ne ume da izađe na kraj sa učenicima. „Onda sledi nadzornička služba koju šalje Ministarstvo prosvete, da ispita kako radi profesor. On iz straha od gubitka radnog mesta ćuti i tako gubi autoritet – i dostojanstvo“, objašnjava Antić.

Sa njim je saglasna i sagovornica „Vremena“, predsednica Foruma beogradskih osnovnih škola Radmila Dodić, koja probleme nalazi i u zakonskim mehanizmima. „Zakon je predvideo sve mehanizme zaštite deteta od eventualnog nasilja, što je dobro, i u skladu je sa etičkim i svetskim standardima. Ali“, dodaje, „zakon nije predvideo mere zaštite nastavnika. Odnosno, tako ih je koncipirao, da se nastavnik samo u ekstremnim slučajevima usuđuje da traži zaštitu. Ako se obrati poslodavcu, direktoru škole ili Ministarstvu prosvete, očekuje ga sramni proces inspekcije koja će učiniti sve da dokaže da je nastavnik nekompetentan ili nesposoban, i sledi prekor direktora što je školu doveo u neugodnu situaciju javnog nadzora. Nastavniku ostaju samo ćutanje i stid. A problem eskalira.“

ODBRANA ILI SAMOZAŠTITA: Predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Dragan Matijević za „Vreme“ najavljuje da će sindikati peticijom tražiti status službenog lica za prosvetne radnike. Tu vrstu „zaštite“ za sada imaju policajci, pripadnici bezbednosnih službi, državni funkcioneri, tužioci i sudije, a u više navrata su novinari, taksisti i vozači javnog prevoza tražili taj status. Matijević tvrdi da je nasilno ponašanje učenika i dalje na nivou incidenta, ali da bi označavanje prosvetnih radnika kao službenih lica predstavljalo sredstvo odvraćanja kojim bi se predupredila moguća agresija. Predsednica Foruma beogradskih osnovnih škola, Radmila Dodić, međutim, smatra da status službenog lica neće rešiti problem, već da treba da se donesu protokoli i uredbe kako se ponašati prema nastavniku, i to hitno. Inače će se izgubiti svaki društveni nivo obrazovanja jer, kaže, pojedinačni apeli na učenike i roditelje ne pomažu. Predsednik Foruma beogradskih gimnazija Miodrag Sokić slaže se da status službenog lica neće rešiti probleme nastavnika: „Nije cilj da se agresija učenika označi kao krivično delo, već da se spreči. Napad na nastavnika je napad na obrazovni sistem, a Ministarstvo prosvete čini sve da druga ministarstva cvetaju, a naše dobija što manje novca. Nebrigom Ministarstva škola je potpuno ugrožena od strane mediokriteta.“ Radmila Dodić smatra da bi status službenog lica mogao biti samo privremena mera, posledica „očaja zbog nemoći i ponižavanja kome nema kraja“.

O verbalnom ili fizičkom nasilju koje trpe, prosvetni radnici retko javno govore, strepeći da će narušiti ugled škole, sopstveni kredibilitet kao profesora i zbog mogućih problema sa direktorom škole. U pismu koje je jedna nastavnica iz sela Žaoke nadomak Lazarevca uputila Forumu beogradskih osnovnih škola, ona opisuje poteškoće koje je imala na poslu i zbog kojih se, čak, našla i na sudu: „Suprug i ja radimo kao nastavnici 23 godine, a bilans svih ovih godina je da se po prvi put osećam kao buba… Doživela sam svakakva poniženja, ali jednom se nisam nadala. Dospela sam na sud, ostavljena sama, bez pomoći škole, direktora i kolega…“ To se slaže sa uverenjem da se odgovornost prebacuje samo na nastavnika, dok njega pritiskaju učenici i njihovi roditelji, onda direktori škola i kolege, pa i šire društvo kroz javne debate i polemike u kojima uzroci nasilja opet traže u prosvetnom radniku.

Kao ubedljivo prvi uzrok nasilnog ponašanja učenika stoji problematična porodica, pokazalo je istraživanje Instituta za psihologiju. Sagovornici „Vremena“ slažu se da uzroke problema treba tražiti prvenstveno u porodici, i to ne samo u porodicama razvedenih roditelja, kod dece bez roditelja ili na neki način disfunkcionalnim porodicama, već i u stavu roditelja prema nastavniku i prema autoritetu, stavu koji deca usvajaju i nose sa sobom u školske klupe. Ne treba isključiti ni stanje društva u celini ni vreme u kom su deca koja danas pohađaju školu odrastala, ratove, krah moralnih vrednosti, ekonomsku krizu itd. Radmila Dodić uzroke agresivnosti učenika nalazi i u uzorima na koje se oni uglavnom ugledaju: „Rešavanje konflikata nasiljem svakako ima uzrok u stanju našeg društva u kom su nasilnici nedodirljivi, pa samim tim i uzor mladima.“

DRUŠTVO I DRŽAVA: „Ministarstvo prosvete i država su doprineli ovom stanju, dali su ogromna prava deci, a premalo obaveza“, tvrdi Milorad Antić na čelu Foruma srednjih stručnih škola Beograda. U istovetnoj organizaciji gimnazija Miodrag Sokić se slaže, navodeći da „u Zakonu piše da se moraju štititi i prava nastavnika i prava učenika, međutim prava nastavnika stanu u nekoliko redova, dok je učeničkim posvećeno nekoliko stranica“. Radmila Dodić zabrinuta je za dostojanstvo nastavnika jer „učenici imaju pravo da vređaju, prete, fizički nasrću na nastavnike a nastavnik mora da otrpi i, u skladu sa zakonom, eventualno pokrene prvi stepen disciplinske odgovornosti“. To praktično znači da je u slučaju dokazanog učeničkog nasilja krajnja mera „premeštanje učenika u drugu školu – pod uslovom da se slože roditelji i da ta druga škola pristane da ga primi“!

Postoji nekoliko načina da učenik zaštiti svoja prava, ukoliko su povređena. Pre svega, može da se žali direktoru škole, čija je dužnost da reaguje na kršenje učeničkih prava, ispravi nepravdu i kazni počinioca. Učenik može prijaviti direktoru i kršenje prava nekog drugog učenika. Nezavisno od toga, odnosno ako to ne uspe, učenik ili roditelji mogu se obratiti prosvetnoj inspekciji. Na kraju, pod određenim uslovima, moguće je zahtevom za zaštitu prava učenika pokrenuti poseban postupak u kojem Ministarstvo prosvete direktno, brzom i efikasnom intervencijom, štiti đačka prava. Žalba mora obavezno da se razmotri, ali ne mora biti odobrena. Miodrag Sokić tvrdi da se gotovo svaka žalba u praksi uvažava. Koliko je podnošenje prijava protiv prosvetnih radnika u javnosti poželjno, Radmila Dodić ilustruje činjenicom da je „visoko pozicionirani funkcioner Ministarstva prosvete javno izjavio da učenici podnose prijave i da će im se izaći u susret“! Ako je u pitanju žalba zbog negativne ocene, učenik polaže ispit pred komisijom i ako ni tada ne položi, ima pravo na komisiju iz druge škole. Miodrag Sokić dovođenje komisije iz druge škole vidi kao „zloupotrebu prava, jer se time odobrava stav da učenik nije dobio pozitivnu ocenu zato što ga cela škola mrzi i, samim tim, degradira se ta škola“.

Najveći problem sa kojima se susreću prosvetni radnici je nemogućnost izricanja ozbiljnijih sankcija učenicima koji ispoljavaju agresiju. Milorad Antić smatra da bi dobra praksa predupređivanja incidenata bilo pravo da se učenik suspenduje, isključi iz obrazovne ustanove ili da se u nekim slučajevima propisuju materijalne kazne za roditelje, dok Miodrag Sokić tvrdi da bi umesto polemika o učeničkom nasilju trebalo da se javno osudi takvo ponašanje, a Radmila Dodić se, dugoročno gledajući na problem agresivnosti među učenicima, zalaže da se pored efikasnije zakonske regulative, počne raditi i na preventivi u smislu učenja nenasilnom rešavanju konflikata kroz građansko vaspitanje i druge mehanizme.

PORUKE: „Obrazovanje je suptilna institucija zasnovana na poštovanju autoriteta“, podseća Dragan Matijević.

„Postoji mnogo učenika koji ne poštuju autoritet, koji samo čekaju na grešku profesora i koriste preterana prava koja štite učenike od nastavnika, kao da su nastavnici nešto loše i na njih se prebacuje sva odgovornost“, smatra Miodrag Sokić.

„Ako je obrazovanje stub svakog društva“, kaže Milorad Antić, „nastavnici su njegova srž i treba ih zaštititi kako bi mogli da doprinesu društvu.“

Ne čekajući na inicijativu Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, stranica „Dnevna doza patriotizma“ na društvenoj mreži Fejsbuk pokrenula je peticiju za dodeljivanje statusa službenog lica prosvetnim radnicima.

Inspektor

Kako za „Vreme“ tvrdi Velimir Tmušić, načelnik Odeljenja za inspekcije Ministarstva prosvete, iako se pojavljuju podaci da su prosvetni radnici ugroženi od strane učenika, nijedna takva prijava nije podneta ministarstvu. On dalje objašnjava da se takvi problemi rešavaju na nivou škole, a da je sa pozicija propisa sve već uređeno od strane ministarstva. „Ukoliko do prijave dođe, prosvetna inspekcija proverava prvenstveno školu, odnosno kako škola organizuje pitanje bezbednosti. Direktor je odgovoran za zakonitost i red. Ne sme se dozvoliti ni najmanji prekršaj, jer se tako vrata otvaraju za naredne.“ Ministarstvo prosvete je propisalo obavezu da svaka škola treba da ima pravilnik ponašanja u ustanovi, koji se odnosi na prava i obaveze učenika. Takođe, postoji pravilnik o ocenjivanju, kako bi se izbegle moguće žalbe učenika na dobijenu ocenu, po kome profesor mora da obrazloži svaku ocenu koju dâ. Tmušić smatra da status službenog lica, kao moguće rešenje za zaštitu prosvetnih radnika na poslu, ne može da doprinese boljim uslovima za rad, jer „autoritet stvaraju svi članovi školskog sistema, uključujući učenike i roditelje, a taj autoritet trenutno nije na najboljem nivou. Već na početku školske godine, na času odeljenske zajednice, učenici bi trebalo da se upoznaju sa obavezama, pa će prava sama da se ostvaruju.“ Načelnik odeljenja za inspekcije se ipak slaže sa prosvetnim radnicima u jednom, da roditelji igraju ključnu ulogu i smatra da je alarmantan podatak da roditelji sve manje dolaze u škole: „Ako roditelji redovno idu na roditeljske sastanke i aktivno učestvuju u obrazovanju, deca postižu maksimum u radu.“

foto: aleksandar anđić

foto: zoran majdin