Ubica od posebnog značaja

Da novosadska policija uoči Nove godine nije izvršila preventivnu raciju na kafiće u centru grada, verovatno se ne bi saznalo za neobičan slučaj Veselina Veska Vukotića, čoveka koga iz pravno neobjašnjivih razloga zatvor prosto ne drži. Tek nakon što je Vukotić, koga je policija zatekla u jednom od kafića, priveden pa odmah zatim pušten, do javnosti je doprlo da se ovaj pedesetrogodišnji Nikšićanin, dva puta pravosnažno osuđen na dvadeset godina robije, kao slobodan čovek šeta po glavnom gradu Vojvodine.

Iako mlađim čitaocima „Vremena“ Vukotićevo ime ne znači mnogo, naš list je o ovom čoveku pisao bukvalno od prvog broja (vidi tekst „Jedna mračna afera“ Miloša Vasića iz „Vremena br. 1). Vukotić je tada označen kao jedan od dvojice osumnjičenih za ubistvo boksera Andrije Lakonića u beogradskom klubu „Nana“ 24. marta 1990. godine. To je ubistvo bilo spektakularno iz najmanje dva razloga: najpre zato što su svi upleteni – i osumnjičeni i žrtva – bili profesionalni kriminalci koji su povremeno „odrađivali“ poslove za saveznu i gradsku policiju; a zatim, što je bilo prvo u dugačkom nizu sudski nerazjašnjenih obračuna u mafijaško-udbaškom miljeu koji su obeležili devedesete godine prošlog veka i prvu polovinu dvehiljaditih.

„NANA I OSTALI SLUČAJEVI: Priča o tome šta se i zašto te martovske noći desilo u „Nani“ uveliko prevazilazi zadati okvir ovog teksta, ali ukratko: Lakonjića je po svemu sudeći ubio Vukotić, navodno zbog svađe oko neke devojke, ali je za ubistvo optužen Darko Ašanin, koji je naknadno oslobođen zbog nedostatka dokaza. Tokom suđenja Ašaninu, otkriveno je da je inspektor beogradske policije Miroslav Bižić po nalogu savezne Državne bezbednosti manipulisao dokazima i pomogao Vukotiću da pobegne u inostranstvo. Na suđenju su se pominjali i neki pasoši nađeni tokom istrage, na razna imena, a sa slikama optuženih. U pozadini ubistva u „Nani“ nalazio se tinjajući sukob u trouglu savezne, republičke i gradske policije koji je okončan centralizacijom javne i tajne policije pod kapom republičkog MUP-a. Svi akteri ove priče, osim Vukotića, loše su završili: Miroslav Bižić je uslovno osuđen zbog pomaganja počiniocu krivičnog dela i otpušten iz službe, nakon čega se dao u privatne detektive; ubijen je u maju 1996. ispred starog „Merkatora“. Darko Ašanin je likvidiran dve godine kasnije u svom kafiću „Koloseum“ na Dedinju. Ni Bižićevo ni Ašaninovo ubistvo nikada nije rasvetljeno.

foto: ognjen radošević

Ima dovoljno indicija da se zaključi da su sva trojica mušterija iz „Nane“ – Lakonić, Vukotić i Ašanin – prethodno zajedno učestvovali u jednom drugom ubistvu. Naime, mesec dana pre obračuna u „Nani“ u Briselu je ispred hotela „Šeraton“ ubijen Enver Hadriju, politički emigrant i predsednik Pokreta za zaštitu ljudskih prava, organizacije koja je prikupljala podatke o zlostavljanju Albanaca na Kosovu. Kako je Hadriju u Belgiji imao diplomatski status u okviru misije Republike Albanije, to ubistvo je podiglo priličnu prašinu. Belgijska policija je kao glavne izvršioce označila Vukotića i Ašanina i za njima raspisala poternice. Prema nekim izvorima, Lakonić, koji je takođe učestvovao u tom poslu, počeo je da nervno popušta i daje znake da bi mogao da propeva, i stoga je morao biti likvidiran, a navodna svađa zbog devojke bila je samo kamuflaža.

O Vukotiću se dugo vremena nije ništa znalo, ali on se uprkos poternicama koje su za njim raspisale Jugoslavija (zbog Lakonića) i Belgija (zbog Hadrijua) devedesetih tiho vratio u Srbiju. U Novom Sadu otvorio je kazino „Rojal“, čiji je formalni vlasnik bila njegova supruga. Na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu u aprilu 2003, zaštićeni svedok C-048. koji je godinama radio kao upravnik tog objekta, izjavio je pod zakletvom da je Milošević povremeno svraćao u taj lokal, a da su stalni gosti bili Jovica Stanišić, Franko Simatović Frenki, Milorad Vučelić, Mihalj Kertes, pokojni Ašanin i čitav niz zanimljivih likova. Svedok je Vukotića i Ašanina opisao kao plaćene ubice za potrebe srpske tajne službe.

U međuvremenu je Vukotiću u Crnoj Gori suđeno za još jedno ubistvo, treće po redu u njegovoj karijeri. U novembru 1997, u kafiću „Fleš“ u Prčnju kod Kotora, ubijen je pomorski kapetan Duško Bošković, dok je prijatelj sa kojim je sedeo teško ranjen. Crnogorska policija je za to ubistvo osumnjičila Vukotića a sud u Nikšiću ga je, vrlo diskretno i u odsustvu, u novembru 2000. osudio na maksimalnu kaznu od dvadeset godina zatvora. Tu ne treba izgubiti iz vida kontekst, tj. da od 1997. godine počinje otvoreni sukob između Miloševića i Mila Đukanovića, a shodno tome i sukob između njima podređenih Službi i saradničkih veza. Izgleda da se Vukotić u tom sukobu opredelio za srpsku stranu.

ZATVORSKI STAŽ: Novi preokret u Vukotićevom životu nastupa početkom 2006. godine, kada ga je španska policija uhapsila na madridskom aerodromu. Ispostavilo se da je Vukotić već neko vreme živeo u Barseloni, sa lažnim hrvatskim pasošem na ime Ludviga Bulića. U tom trenutku, za Vukotićem su postojale dve Interpolove poternice: belgijska i državne zajednice Srbije i Crne Gore. Španci su odlučili da usvoje belgijski zahtev i iste godine isporučili Vukotića Belgiji. Vukotić je upućen u istražni zatvor u Sen Žilu, da tamo čeka optužnicu za ubistvo Hadrijua. Izgledalo je da mu se ne piše dobro, između ostalog zato što je onaj sud u Nikšiću koji ga je prethodno osudio na dvadeset godina doneo još jednu presudu, i to na osnovu dvadeset godina duge istrage. Vukotić je, naime, u januaru 2006. godine proglašen krivim zato što je 1986. pokušao da pucnjem u nogu ubije izvesnog Blaža Gardaševića. I ovo suđenje bilo je u odsustvu; Vukotić je dobio tri godine, ali mu je sa prethodno dosuđenih dvadeset sud izrekao jedinstvenu kaznu od dvadeset godina.

Tokom sledeće dve godine Belgijanci nisu našli dovoljno dokaza da bi protiv Vukotića podigli optužnicu. Stoga je belgijski sud 2008. odlučio da prihvati Vukotićevu kauciju od 100.000 evra i oslobodi ga iz Sen Žila, ali to još uvek nije značilo slobodu. Srbija ga je, naime, tražila po dva osnova: kao okrivljenog za ubistvo u „Nani“ i radi upućivanja na izdržavanje dvadesetogodišnje kazne koju je izrekao sud u Nikšiću. Posle duge i komplikovane procedure Belgijanci su odbili prvi osnov za izručenje, ali su prihvatili drugi. U međuvremenu je Vukotić po hitnoj proceduri dobio srpsko državljanstvo, i Belgija ga je u decembru 2009, uz jake mere bezbednosti, izručila Srbiji.

Posle kraćeg boravka u beogradskom CZ-u, Vukotić je upućen u zatvor u Sremskoj Mitrovici, da odsluži onih dvadeset godina. Ali, tu stvari počinju da se komplikuju: najpre, ispostavilo se da se Srbija, u skladu sa međunarodnim konvencijama, obavezala na tri stvari: prvo, da Vukotića neće izručiti trećoj zemlji (tj. Crnoj Gori); zatim da će mu, s obzirom da je osuđen u odsustvu, organizovati novo suđenje za ubistvo Boškovića; i treće, da mu se neće suditi za ubistvo u „Nani“, jer je izručen po drugom osnovu, tj. samo za ono ubistvo u Prčnju. Novosadski sud je prihvatio predmet, ali ročište za novo suđenje još nije zakazano.

Posle nekoliko meseci u Mitrovici, Vukotićevo zdravstveno stanje se naglo pogoršalo i morao je na operaciju, tokom koje su mu ugrađena dva stenta. Sud mu je stoga krajem prošle godine odobrio prekid izdržavanja kazne u trajanju od šest meseci. Ali ne lezi vraže: nekako u isto vreme, Srbija i Crna Gora su potpisale ugovor o saradnji kojim su se obavezale da će međusobno isporučivati lica sa poternica. Time se Vukotićevo ime, po crnogorskom zahtevu, po treći put našlo na listi traženih, i na osnovu toga je 30. decembra prošle godine priveden u novosadskoj raciji, dok je na osnovu rešenja o privremenom prekidu izdržavanja kazne pušten.

Bez obzira na pravne razloge, informacija da je Vesko Vukotić na slobodi izazvala je popriličan skandal i smesta postala predmet mnogobrojnih spekulacija. Jedan veliki beogradski dnevni list, koji je i ranije pisao o Vukotiću kao o velikom patrioti čiji je jedini greh što je odbio da svedoči protiv Miloševića, sada kaže da bi on mogao biti potencijalni krunski svedok u procesima protiv crnogorskih mafijaša i da mu preti likvidacija. Slične tvrdnje čuju se i iz nekih crnogorskih medija: „Srpski državljanin crnogorskog porijekla Veselin Vesko Vukotić mogao bi uskoro da bude upotrijebljen kao poseban adut, u nekom – političkom ili sudskom – procesu protiv crnogorskih državnih čelnika ili crnogorske državne administracije“, objavljeno je na crnogorskom portalu „Analitika“.

Vukotićev advokat Zdenko Tomanović odlučno odbija ove navode. „Ni ja ni moj klijent do sada nismo obavešteni da bi on trebalo da se pojavi kao svedok u bilo kom predmetu, niti on ima nameru da negde svedoči“, kaže Tomanović za „Vreme“. Pored toga, Tomanović tvrdi da ovakve spekulacije ugrožavaju Vukotićevu bezbednost. „Kad objavite da je neko potencijalni svedok i da mu preti likvidacija, onda je to jedna vrsta tendera“, kaže on.

Kao što se pre dvadeset jednu godinu našao u žiži sukoba između saveznih i republičkih policija, Vukotić sada postaje predmet srpsko-crnogorskog državnog spora. Krajem aprila ove godine njemu ističe prekid izdržavanja kazne i novosadski sud će se naći u dilemi da li da ga vrati u zatvor do obnovljenog suđenja, ili da ga, uz kauciju, pusti da se brani sa slobode. Od te odluke, kao i od ishoda suđenja, zavisi mnogo više od sudbine jednog čoveka: videće se, naime, u kojoj meri je netom reformisano pravosuđe u stanju da se oslobodi uticaja politike i tajnih službi. Dosadašnje iskustvo, avaj, ne nudi razloge za optimizam.