U strahu od vladičanskog trona

„Mene patrijarh (Pavle) ne poštuje iz njemu znanih razloga. Neka mu je Bog u pomoći, ne poštuje on moju reč“, izjavljuje vladika banatski Nikanor u razgovoru sa vernicima 2009. godine. U nekih tridesetak minuta koliko traje taj razgovor, episkop banatski, između ostalog, i tri puta ponavlja kako ima određenih sveštenika koji mu rade o glavi, koji su protiv njega, i pomalo preteći naglašava: „Znam ja koji su.“

Od tog, sasvim uobičajenog obraćanja episkopa Nikanora prošlo je skoro sedam godina. U tom periodu dosta promena, bez sumnje nesvakidašnjih, dogodilo se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Zbog nagomilanih prestupa pet episkopa je na ovaj ili onaj način udaljeno sa svojih tronova. Govori se da tome nije kraj. Pojedine dnevne novine, kao i izvori iz Patrijaršije, tvrde da se ispituju i tužbe na račun delovanja vladike banatskog.

Pre nekoliko dana, osvanula je takođe jedna nesvakidašnja vest kada je reč o crkvenim odnosima. Naime, sveštenik Tomislav Živković dobio je sudsku odluku u svoju korist za zlostavljanje na poslu, tj. mobing, protiv vladike banatskog Nikanora. Pošto je reč o Višem sudu u Pančevu, najverovatnije će proces imati i nastavak – vladika Nikanor je za „Frankfurtske vesti“ izjavio da će da se žali Apelacionom sudu.

Portparol SPC se nije oglasio. Razne reakcije su se već čule povodom ovog slučaja, uključujući i one koje se tiču odnosa Crkve i države, „jeresi ekumenizma“, ličnosti vladike Nikanora, kao i odnosa episkopa prema sveštenstvu. Čak i ako izuzmemo ko je u ovom konkretnom slučaju, na relaciji episkop banatski i sveštenik, kriv a ko nevin, ostaje kroz te reakcije dijagnoza trenutka u kojem se Crkva, a samim tim i deo društva čiji je Crkva neraskidivi deo, nalazi.

HRONOLOGIJA PRESUĐENOG MOBINGA: Ukratko, sveštenik Tomislav Živković, bivši omoljički paroh, kazao je da je sve počelo tako što ga je neko od kolega oklevetao vladici, ubedivši ga da ga Živković, koji je nedavno došao u banatsku eparhiju, potkazuje Sinodu i radi na njegovoj smeni. Prema rečima Živkovića, vladika ga je potom lišio čina protonamesnika i protojereja, zabranio mu sveštenodejstvo, prestao da mu uplaćuje penziono i socijalno, pretio mu, vređao suprugu, čak bio blizu toga da se fizički obračuna s njim. Konačno, repertoar uvreda koje mu je uputio uključivao je i karakterisanje svog podređenog kao lažova i kokoške. Vladika Nikanor, s druge strane, nije bio tako jasan u izjavi za medije, mada je odgovarajući na pitanje o svom kliriku kazao da je njegova najveća greška što je bio sažaljiv pa ga je primio, da je reč o nekom ko je već imao loše odnose u prethodnim eparhijama u kojima je bio, te je pomenuo i neke nestale novce iz omoljičke parohije.

Kao što je poznato, na scenu je onda stupio i građanski sud, a priča čeka konačni rasplet, koji je zanimljiv i zbog onoga što može doneti uključenim akterima. Kako će se jedan vladika ponašati i šta će učiniti ako se donese pravosnažna presuda da je svog klirika zlostavljao, a šta će dobiti nekadašnji paroh i kakva će biti njegova sudbina, ostaje da se vidi.

KO SAM JA DA MI SUDE: „Slabiji je Vrhovni sud od Srpske pravoslavne crkve, a i mlađi je. (…) Mi veću silu imamo nego vi!“, uzviknuo je krajem oktobra 2009. vladika Nikanor predstavnicima države, sprečivši sudske izvršitelje Opštinskog suda u Kikindi da po presudi Vrhovnog suda Srbije isele jednog đakona kako bi u taj stan došao sin pokojnog sveštenika.

Episkop banatski je inače poznat kao neko blizak ekstremnim desničarskim organizacijama u Srbiji i kao čovek teške naravi. U praksi, taj eufemizam znači da dotični ume da se ponaša bahato i despotski, da sveštenike drži u stalnom strahu, da ih ponižava, da njegovi klirici strepe kako će on reagovati u najobičnijim prilikama, da rasitnjava parohije i da prima sveštenike iz drugih eparhija ne bi li na taj način lakše držao u šaci, bez ironije govoreći, svešteničku sirotinju. Naravno, ima i onih koji su mu bliski pa im je položaj znatno bolji u svakom smislu.

Da li je vladika Nikanor jedini koji se prema nekim svojim kliricima ponaša loše? Nije. Možda su pakovanja drugačija, ali takvo ophođenje teško da je rezervisano samo za njega. Da li on čini nešto strašnije od onoga što se radi u nekim drugim eparhijama? Teško. Da li je vladika Nikanor imao prava da svešteniku, za kojeg oceni da ne obavlja dobro svoju dužnost, oduzme protojerejska i namesnička zvanja, da ga preseli gde želi, da ga iseli iz crkvenog stana? Imao je.

U Crkvi ne vlada demokratija i svako ko je deo nje to vrlo dobro zna. U čemu je onda problem? Problem je što su u praksi sveštenici mahom ostavljeni na milost i nemilost episkopima. Ako im se zalomilo pa im je nadređeni jedan od onih koji se ponašaju kako to dolikuje visokom crkvenom predstavniku, odlično za njih, a ako nije, ostaje im najčešće samo molitva. Tačnije, velika je verovatnoća da, ako vladici, i bez razloga, klirik stane na žulj, teško da će taj sveštenik imati načina da se zaštiti. On može da piše Saboru, odnosno Sinodu SPC, kao i da se obraća Crkvenom sudu, ali da li se i u kojoj meri te tužbe uopšte uzimaju u obzir? Bilo je takvih primera, ali retko. Događalo se da klirici, nakon što su se osnovano požalili na svog vladiku, budu još u goroj poziciji jer ostanu u eparhiji, a vladika postaje još ljući i osvetoljubiviji. Naravno, u pojedinim eparhijama klirici vrlo dobro znaju da im je bolje da ćute ma šta radio i ma kako se njihov nadređeni ponašao. Ogromnu ulogu tu igra njihova finansijska zavisnost od strane onoga ko je na eparhijskom tronu.

Ne ugrožava li se ovakvom zloupotrebom neupitne vladičanske vlasti ono na šta se mnogi pozivaju kao na ključnu odliku Crkve, tačnije ono što bi Crkvu trebalo da odlikuje, a to je sabornost? Da li je moguće da ako je, recimo, u banjalučkoj eparhiji popadijama zabranjeno da rade jer tamošnji episkop smatra da je uloga žene da sedi kod kuće, ostale vladike ne kažu svom sabratu da malo promeni svoje stavove i utiču na njega da ne ugrožava porodice koje su pod njegovom vlašću.

Implikacija ovog straha ima mnogo, a obuhvata i onu tišinu koja ume da nastane i kada se zaista nešto opasno i loše događa na vladičanskom dvoru. A zataje sudovi, i crkveni i građanski, zataje i svedoci, dok godine prolaze, a nevini pate.

HAJKA NA SRPSTVO: Kada je reč o tužbi za mobing, otvorila su se još neka pitanja. Jedno od njih odnosi se na odnos Crkve i države. Bilo je onih koji su smatrali da država ne sme da se meša u radne odnose unutar Crkve, kao i onih koji su pozdravili samu činjenicu da ponašanje jednog episkopa dok je na vlasti može biti predmet tužbe.

Što se tiče te zabrane mešanja države u unutrašnje stvari Crkve, kao da se zaboravlja da postoji granica nakon koje država ne samo može već bi i morala da se umeša. Tačnije, to ne bi bilo mešanje već pravo jednog građanina da zaštiti svoja prava. Ako je odista građanin Tomislav Živković bio zlostavljan na radu, to ne može da spada u radne odnose unutar Crkve.

I kao što to uvek biva, pošto je vladika Nikanor predstavnik one tradicionalne, antiekumenske struje, opet su se uskomešale strasti pa se banatski episkop vidi kao žrtva zavere, hajke zbog dolaska pape, čiji dolazak inače nije najavljen. Ali po toj logici stvari, sve što se u Crkvi (ne) desi nekako se povezuje sa Vatikanom.

U jednom od intervjua, vladika Nikanor, upitan da prokomentariše pisanje pojedine štampe o sebi, kazao je: „Taj (njihov) nalogodovac, i sam naručen i obučen u stranim štabovima, radi na starom zadatku: urušavanju jedinstva i autoriteta Srpske pravoslavne crkve.“ Ne ulazeći u bilo čije motive, valja se setiti one o trnu u tuđem i brvnu u svom oku.