U službi njenog veličanstva

Počelo je gromoglasno: u četvrtak 28. januara, tabloid „Pres“ je preko cele naslovne strane („Špijuni u vrhu Vojske Srbije!“) najavio otkriće „vojnošpijunske afere kakva nije zabeležena u novijoj istoriji“. U tekstu stoji da je potpukovnik Mirko Pohulek, koji je donedavno radio „u vrhu Ministarstva odbrane“, prebegao u britansku vojsku i da se zaposlio u ambasadi te zemlje u Beogradu. Događaj je, piše u tekstu, izazvao paniku u vojnom vrhu, jer je Pohulek imao pristup „izuzetno poverljivim informacijama bitnim za odbranu i bezbednost Srbije“ koje su sada pale u neprijateljske ruke. Nakon kritika na račun Ministarstva odbrane, koje je navodno znalo šta Pohulek namerava, ali ništa nije preduzelo da ga spreči, slede saveti stručnjaka kako smanjiti štetu. Najpre je citiran general u penziji Branko Krga, bivši načelnik Generalštaba, koji je preporučio hitnu smenu šefa vojnobezbednosne agencije Svetka Kovača i dodao da je to što se desilo „sramota, strašna sramota!“. Nekadašnji savetnik u Ministarstvu odbrane Veljko Kadijević ocenio je da je Britanija „udarila šamarčinu Srbiji“ i zatražio je da se britanski vojni izaslanik u Beogradu Sajmon Vandelur odmah protera. I on se založio za to da se Svetko Kovač smeni, ali je zahtevao i ostavku ministra odbrane Zorana Stankovića.

„Pres“ je o ovom slučaju nastavio da piše u istom tonu i narednih dana dodajući „pouzdane informacije“ da će uskoro biti uhapšeni još neki oficiri koji šuruju sa strancima, da je predsednik Srbije Boris Tadić već odlučio da smeni Stankovića i Kovača, da će i načelnik Generalštaba general Zdravko Ponoš morati štošta da objašnjava tamo gde treba. Sve to uz horsku podršku galerije penzionisanih generala, koji su svi do jednog bili šokirani i skandalizovani. Tom horu se pridružio i vojni komentator „Politike“ Miroslav Lazanski, koji je slučaj opisao u dlaku istim rečima kao Kadijević i ocenio ga kao simptom žalosnog stanja u kome se vojska našla kad je strancima dozvoljeno da guraju nos u naše najosetljivije tajne, a sve u ime evroatlantskih integracija.

Za sve vreme ove kampanje, u koju su se brzo uključile i druge novine sličnog tipa, Ministarstvo odbrane je mahom mudro ćutalo. Portparol MO-a Zoran Puhač kratko je rekao da je ministar naredio da zaposleni u Ministarstvu i vojsci prekinu sve službene kontakte sa Pohulekom, ali da vojska nije imala zakonski osnov da ga spreči da se zaposli kod Britanaca. „Mi nismo imali saznanja da on planira da ovako nešto uradi“, rekao je Puhač. „Inače, u svim zemljama u svetu zakon jasno kaže da oficir minimum dve godine od penzionisanja ne bi smeo da uradi ovako nešto. Međutim, kod nas su mnogi zakoni još neuređeni.“ Britanci su, sa svoje strane, izdali kratko saopštenje da je Pohulek imenovan za pomoćnika vojnog atašea njihove ambasade i da će voditi projekte pomoći koju Britanija pruža Vojsci Srbije. Vojni ataše britanske ambasade, pukovnik Sajmon Vandelur, izjavio je da je za ovo mesto konkurisalo više od 200 kandidata, ali da je „Pohulek izabran kao najbolji među njima“. Vandelur je još rekao da se nada da će imenovanje Pohuleka „povećati odličnu saradnju koju britanska ambasada ima s Ministarstvom odbrane i oružanim snagama u oblasti reforme odbrane“.

Šta se u stvari dogodilo? Potpukovnik Pohulek je do pre nešto više od godinu dana bio vojni pilot, i pošto se istakao u nekim vežbama koje je naša vojska izvela u saradnji sa susednim državama, prešao je na rad u Ministarstvo odbrane, u Odeljenje za veze sa inostranim predstavnicima. U međuvremenu je ustanovljeno da njegove kvalifikacije ne ispunjavaju nove kriterijume za to radno mesto, predviđen je za penziju, u koju je otišao u decembru prošle godine. Nekoliko meseci ranije javio se na oglas britanske ambasade koji je video u domaćoj štampi, konkurisao i pobedio. To bi, otprilike, bilo to.

Iz gorenavedenog jasno je da Pohulek nije bio u vojnom vrhu, jer je njegov položaj u Ministarstvu bio daleko ispod toga. Takođe je jasno da potpukovnik nije „prebegao u britansku vojsku“ jer nije bio u aktivnoj službi kad je stupio na novu dužnost, a nije se zaposlio u vojsci, nego kao civil u britanskoj vojnoj misiji. Iz Ministrarstva odbrane se nezvanično može čuti da Pohulek nije imao pristup nikakvim velikim vojnim tajnama, jer je saradnja sa strancima ionako spadala u njegov posao. Priznaju, doduše, da su pomalo ozlojeđeni što im bivši kolega nije službeno prijavio šta će da radi nakon penzionisanja i da bi im bilo draže da su Britanci odabrali nekog drugog kandidata. Nikakva istraga o celom slučaju, međutim, nije pokrenuta, jer u Ministarstvu kažu da za to jednostavno nema zakonskih osnova, a kada je reč o zabrani službenih kontakata sa Pohulekom, ona je pre izraz političke opreznosti ministra Stankovića (čiji opstanak na tom mestu zavisi od političkog dogovora stranačkih lidera), nego izraz panike opisane u „Presu“.

Na ceo slučaj je stavljena tačka u ponedeljak, 5. februara, razgovorom ministra Stankovića i ambasadora Velike Britanije u Beogradu Stivena Vordsvorta u kabinetu ministra. „Ambasador Vordsvort i ministar Stanković su se složili da je dosadašnja saradnja bila na izuzetno visokom nivou i da je prijem Srbije u Partnerstvo za mir otvorio mogućnosti za još bolju saradnju između dve zemlje, na svim nivoima i u obostranom interesu“, rečeno je u saopštenju. Prevedeno na običan jezik, to bi značilo da su se njih dvojica dogovorili da je sve u redu i da nema štete.

Ovaj ishod svakako neće zadovoljiti penzionisane generale i tabloidne analitičare koji su pomogli da se ovaj slučaj preko svake mere napumpa, a sve u ime očuvanja dostojanstva vojske pred mrskim nam strancima. Ipak, ne bi bilo zgoreg da se zapitaju zašto se za činovnički posao osrednjeg ranga u službi Njenog veličanstva javilo preko dvesta ljudi, a na konkurs za prijem u Vojnu akademiju prošle godine deset puta manje. Tu bi analizu vredelo pročitati.