U slavu slobode

Dan državnosti vidim kao kolektivni podsetnik na to da se sloboda spoznaje kao vrhovna vrednost u političkom, filozofskom i duhovnom smislu, kao spiritus movens čoveka, građanina.

Na Sretenje, u Orašcu 1804. Karađorđe je podigao Prvi srpski ustanak, a u Kragujevcu 1835. donet je prvi Ustav Srbije. Simbolički značaj ova dva događaja mnogo je veći od stvarnog značaja koji su imali u vreme kada su se pojavili. Srbija je u vreme Ustanka bila iskra slobode koja će zahvatiti i druge zemlje Balkana, a Ustav koji je donela bio je među prvih 10 donetih u Evropi. Nije dugo trajao, ali je zapamćen kao simbol rađanja novog ustrojstva države, ustrojstva koje ograničava vlast i štiti slobodu.

I dok je Karađorđe podizao ustanak, Petar A. Karađorđević, potomak slavnog Karađorđa, preveo je ogled O slobodi Džona Stjuarta Mila pre nego što je postao kralj Srbije. Jedan se borio za slobodu, a drugi da budemo dostojni te slobode.

Na Sretenje 1835, pak, knez Miloš je spoznao značaj ograničavanja – ustavljanja ličnog despotizma i duh zakona. Što voljom naroda kroz Miletinu bunu, što uz pomoć svog sekretara, budućeg Ustavopisca Dimitrija Davidovića, shvatio je da, ma koliko od vlastodršca zavisila svekolika politička i građanska vlast, državu ne može da vodi trenutna i hirovita volja jednog čoveka, jer tako ništa u njoj nije stalno i nijedan zakon nije neprikosnoven.

U duhu Monteskjeove misli, Dimitrije Davidović objašnjavao je knezu da je čovek kao krhko biće podložan hiljadama strasti: da ne zaboravi na sebe, filozofi mu nude zakone morala, a da ne bi druge smetnuo sa uma, potrebni su mu politički i građanski zakoni.

Tako je nastao Ustav, za to vreme veoma liberalan i moderan. Tim Ustavom, u delu građanskih prava, dominirale su dve ideje iz francuske Deklaracije o pravima čoveka koje je još ranije Kant formulisao kao moralne smernice: „Delaj tako da maksima tvoje volje može postati mera opšteg zakonodavstva“ i „Delaj tako da ti je drugi čovek uvek samo cilj, a nikada sredstvo“.

Sretenje nas poziva da spoznamo tu ljudsku iskru u svakom čoveku i njegovu prvu i pravu prirodu – slobodu. Nema večitih junaka i večitih slabića. U svakom trenutku čovek sebe stvara, izgrađuje. Ali jedino onda kada sam vrši svoj izbor, kada prihvati svoju slobodu, kada mu ona nije teška, čovek ostvaruje sebe i istinski biva. Ne živi tek, već stvarno postoji.

U POTRAZI ZA DOSTOJANSTVOM i SLOBODOM: Nalazimo se u teškoj ekonomskoj i društvenoj situaciji i to ništa nije novo. Retki i kratki su bili periodi kada se u Srbiji živelo dobro. Retki su, takođe, i istorijski pasaži kada se razvijala demokratska politička kultura, kada se poštovala i uvažavala sloboda drugog.

Ono što ovaj istorijski trenutak čini posebnim jeste da početkom 21. veka, kada se ljudska prava i slobode u slobodnom svetu tretiraju kao opšte prihvaćeno javno dobro, u Srbiji se ona nipodaštavaju i izvrću ruglu, dok građani u slobodnom svetu kontrolišu svoje političke predstavnike, autokrata u Srbiji kontroliše sve: i medije i institucije i same građane. U Srbiji danas se politički protivnici tretiraju kao narodni i državni neprijatelji.

U političkom smislu, nosioci vlasti sebe stavljaju iznad svih institucija, a u moralnom – iznad svih ljudi. Svoje mišljenje smatraju merom svih stvari. Umesto vladavine prava, sprovodi se puka, sirova volja autokrate i uskog kruga ljudi oko njega. Podstiče se atmosfera straha i opšte nesigurnosti. Nezavisne institucije pod stalnim su direktnim i posrednim pritiskom.

Nezaposlenost i nizak standard građani Srbije vide kao najveći problem u društvu, ali ti problemi se ne mogu rešavati tako što će se sprečiti svaka kritička misao, tako što će se ućutkivati svi oni koji ne aplaudiraju praznim obećanjima, izgovorima i bežanju od odgovornosti. Ako nema medijskog prostora za drugačije mišljenje, onda nema ključnih pretpostavki za slobodno i demokratsko društvo.

Protestima građani danas pokazuju da su zabrinuti za stanje u kojem se nalazimo i da su nezadovoljni putem kojim se krećemo. Uslovi za ostvarivanje slobode izražavanja dramatično su se pogoršali i to se najbolje vidi na primeru ignorisanja ili umanjivanja značaja protesta koji su se proširili na celu Srbiju. Došlo je vreme angažovanog građanina. Svojim delovanjem ne možemo da promenimo sve što je potrebno za kratko vreme, ali možemo da odredimo smisao svog delovanja. I tu je naša sloboda. Nečinjenje, odbijanje nametnutih izbora nije sloboda, već bekstvo od nje. Ne dozvolimo sebi da zaboravimo da je sloboda poprište ljudske, ali i lične istorije. Ne dozvolimo sebi da je se dobrovoljno odreknemo jer nam je preteško breme. Ne potcenjujmo sebe. Ne odustajmo od sebe odveć lako.

Izbor je na nama: da li ostati ponižen i potišten ili zaslužiti pravo da se nazovemo građanima. Mrak neće otići samo zato što smo mi čvrsto zatvorili oči. Sloboda je i gradnja i građevina.

Oduprimo se pokušajima lažnog mesijanizma jer nam nisu potrebne mesije. Oni koji se tako predstavljaju duguju nam vladavinu prava. Nisu nam potrebne ni velike ni male vođe. Zahtevamo snažne institucije. Nisu nam potrebni pravednici, nego pravda. Vlast mora biti omeđena jasnim granicama, podložna kritici i kontroli. Pogubna je po zdravlje političke zajednice i društva ravnodušnost, apatija i povlačenje u privatni prostor, gubljenje interesovanja za društvena pitanja.

Vreme je da se kao građani zajedno odupremo ostacima straha, da se usprotivimo verbalnom i fizičkom nasilju i ponižavajućoj propagandi. Tek ako zaista poštujemo slobodu, bićemo je dostojni.