U kolonu po jedan

Iako vanredni parlamentarni izbori u Srbiji formalno još nisu raspisani, jasno je da su potpuno izvesni. Zašto aktuelnom režimu u ovom momentu parlamentarni izbori idu u korist, bilo je reči u prošlom broju „Vremena“ (videti tekst „Mangup iz vlastitih redova“, „Vreme“ br. 1307). Ali, šta će biti s opozicijom? Sarkazam nije najzdraviji način nošenja sa realnošću, ali ima ponešto istine u sarkastičnom kontrapitanju: sa kojom opozicijom?

Od momenta kad je Aleksandar Vučić „bacio kosku“ i odlučio da se uz redovne lokalne i pokrajinske izbore ide i na vanredne parlamentarne, opozicione partije počele su da se mrdaju i pokazuju znake života. No, iz onoga što smo u poslednjih desetak dana videli, stranke koje ne participiraju u vlasti ponašaju se kao muve bez glave, uvređene primadone ili su u ozbiljnom raskoraku sa stvarnošću, nesvesne svoje realne moći, to jest nemoći. Podsetimo, na prethodnim parlamentarnim izborima 2014. godine, legitimitet najvećoj vladajućoj, Srpskoj naprednoj stranci, dala je tek jedna četvrtina (25,66 odsto) upisanih u birački spisak. Preostale tri četvrtine građana ili nisu izašle na izbore (oko 47 odsto apstinenata) ili su glasale za nekog drugog, mada, kad se uzme u obzir broj stranaka u koaliciji sa naprednjacima i broj onih koje nisu prešle cenzus, dobar deo tih glasova otišao je takođe SNS-u. O nevažećim, belim i šarenim listićima ovog puta nećemo, sve je odavno rečeno.

PRIJO MOJA, KAKO ĆEMO, PRIJATELJU, LAKO ĆEMO: Na izbore se obično izlazi sa ambicijom da se osvoji vlast. Ovog puta, međutim, javnosti se servira da je krajnji ishod svima unapred poznat: Srpska napredna stranka i premijer lično ostaće na vlasti. Utoliko su prema ovoj naprednoj školi mišljenja predstojeći izbori krajnje nezanimljivi u pogledu rezultata, ali će zato narednih 50 dana biti zanimljivi u svakom drugom smislu, ako je suditi prema „uzorku“ dešavanja od prethodne nedelje.

Očekivano, prvo čemu su opozicioni lideri, odnosno većina njih pristupili jeste ideja o koaliciji. U utorak, 19. januara, u sedištu Demokratske stranke održan je sastanak 19 stranaka, pokreta i sindikata na kom su započeti razgovori o ujedinjenom nastupu na izborima.

Socijaldemokratska stranka, Liberalnodemokratska partija i Liga socijaldemokrata Vojvodine, na čiji predlog su pregovori i počeli, ocenili su da na tom sastanku nije postignut konačan dogovor o zajedničkom delovanju i pozvali DS da 23. januara dođe na nastavak razgovora. E, onda je sve počelo da liči na pokušaj sklapanja braka iz računa u kom ni mlada ni mladoženja nisu zadovoljni izborom partnera, familije im se međusobno mrze, a izgleda i da mladenci švrljaju sa strane.

foto: fonet / božidar petrović

Sa stanovišta političke veštine, najpragmatičnije se poneo DS. Narodski rečeno, pojeli su ono što se ne jede i pozvali Borisa Tadića i njegovu Socijaldemokratsku stranku (SDS) na dijalog. Čak su i svoje unutrašnje razmirice ostavili po strani: potpredsednik DS-a Goran Ješić u intervjuu koji je u julu 2014. dao za „Vreme“ priznao je da između njega i predsednika stranke Bojana Pajtića nema nikakve komunikacije. Prošle subote, 23. januara, upravo je Ješić sa Dragoljubom Mićunovićem predstavljao DS na sastanku o eventualnom udruživanju opozicije.

foto: fonet / zoran mrđa

Taj se sastanak završio nesrećno i pre nego što je počeo. Iako nije dao rezultate, dao je dobru sliku o načinu na koji razmišlja bivši predsednik Srbije i DS-a, a danas lider SDS-a Boris Tadić. Podsetimo: Tadić je čovek koji je DS doveo do najvećih uspeha koji jedna partija u Srbiji može da doživi. Za njegovog vakta, DS je imao u svojim rukama funkciju predsednika države, bio većinska stranka u vladi, i imao najviše poslanika u parlamentu. Pomislio bi čovek da je reč o nekom mudrom političaru. Međutim isti taj Tadić, kada je primoran da se povuče sa mesta predsednika stranke (ostao je počasni predsednik), na koje je izabran Dragan Đilas, spremio je bolnu i surovu osvetu. Prvo je neposredno pred raspisivanje izbora 2014. napustio DS i osnovao svoju stranku (seća li se iko prvobitnog imena, Zelena stranka). Zatim, nije odjednom povukao sve sebi naklonjene iz DS-a nego ih je mrcvario svakog dana pomalo, sa po jednim do dva preletača, tako da su ovi jedva sastavili listu kandidata za parlamentarne izbore. Koliko je podelio biračko telo i sebi i DS-u pokazuje podatak da je osvojio 12, a DS 15 poslaničkih mesta.

foto: milovan milenković

Znamo da je politika prljava rabota i da su sujete političara ogromne, ali ima ona narodna prema kojoj se čoban naljutio na selo i sam sebi odsekao „onu stvar“. Tadić je, međutim, u istoriju srpskog višestranačja ušao kao onaj koji je odsekao i sebi i selu.

AKO MI DOŠLA NE BI: Da mu je sujeta i dalje podjednako velika, Tadić je ponovo pokazao uoči sastanka zakazanog za 23. januar. Ljut što na sastanak ne dolazi Bojan Pajtić (zbog ranije zakazanih obaveza), nego Goran Ješić i Dragoljub Mićunović, Tadić je izašao pred kamere sav srdit i izrazio nezadovoljstvo zbog „nivoa“ delegacije Demokratske stranke, jer je on, predsednik SDS-a, išao njima na noge, a sad mu Pajtić šalje nekog Ješića i nekog Mićunovića. Ček malo, kog Mićunovića? Onog istog kog zna od rođenja, kog je smatrao političkim ocem i koji, uprkos svojoj burnoj istoriji odnosa sa DS-om i dalje predstavlja autoritet čitavoj demokratskoj, evropski orijentisanoj političkoj sceni? Uzgred, prisutni na prvom susretu opozicionih snaga tvrde da je tražio da bude nosilac eventualne izborne liste. Kako napraviti dogovor sa nekim ko ti je praktično došao glave, a već sad na početku razgovora „baca čifte“ i joguni se, zna valjda DS. Dodajmo tome još nešto: Tadić je u poslednjih godinu dana žestoko flertovao sa SNS-om, a jedan deo njegovih ljudi zauzima direktorske pozicije u javnim preduzećima. Poslednji u nizu Tadićevih ljudi koji su dobili neku funkciju jeste sociolog Vladimir Vuletić, član Političkog saveta SDS-a, koji je izabran za člana Upravnog odbora Radio-televizije Srbije. Ako zamislimo Tadića kao udavaču kojoj se nude dva momka, jasno je koji joj je miliji i draži. Ostaje samo muka šta će familija, odnosno glasači, na to da kažu.

Uglavnom, taj subotnji sastanak je nekako održan u prostorijama LDP-a (na ničijoj zemlji) i prošao je bez dogovora, to jest uz dogovor da će dogovor pasti početkom februara nakon Glavnog odbora DS-a. S obzirom na sve što se dešavalo u poslednjih godinu dana na relaciji DS–Boris Tadić, biće veliko iznenađenje ako ikakav dogovor padne.

Šta DS misli o Tadićevim ambicijama, jasno je iz reči Gorana Ješića, potpredsednika ove stranke, koji je za dnevni list „Danas“ rekao da ako opozicija bude išla u dve kolone, lista koju će Demokratska stranka predvoditi mora da se zove isključivo DS, bez ikakvih dodataka i imena. Još je dodao i da nije vreme za ad hok koalicije, nego pokret koji deli iste vrednosti, te da u Demokratskoj stranci emocije prema Borisu Tadiću ne smeju da budu preovlađujuće u odluci o saradnji. Opet, pragmatično, ali pitanje koliko je izvodljivo u praksi. Na pitanje ko je kao koalicioni partner prihvatljiviji, Ješić smatra da je to ipak LDP jer su „ožiljci od Borisa Tadića dosta duboki“: „Na listi koju će DS predvoditi ima mesta za sve one sa kojima smo sarađivali protekle tri godine i delili dobro i zlo, plus nove organizacije kao što je mađarska organizacija koja se stvara, tradicionalni naši partneri u manjinskim strankama, ljudi iz sindikata i pokreta, kao i regionalni pokreti koji imaju svoju snagu“, rekao je Ješić. Istakao je i da su animozitete stavili na stranu i seli dva puta za isti sto i dogovorili se oko gotovo svih stvari. Upitan šta je bolje i efikasnije jedna ili dve kolone, Ješić je rekao da nema odnos prema tome, ali da je potreban dogovor šta će dati najbolji rezultat u korist evropske opozicije. On je najavio Predsedništvo ove nedelje i GO za sledeći vikend, ističući da su dva faktora bitna – odnos organizacije prema tome i istraživanje javnog mnjenja.

MI SMO ZA „PROTIV„: Ješić je još rekao i da su DS, SDS i LDP približili stavove i da je „prva i osnovna stvar da se napravi što širi front u borbi protiv katastrofalnog režima Aleksandra Vučića“, što „ne znači da ćemo ići zajedno na izbore, ali i o tome će se doneti zajednička odluka“: „Suštinske razlike ne postoje kada je reč o politici u načinu upravljanja državom. Svi smo potekli iz iste stranke i imamo iste svetonazore u odnosu na Evropu, razvoj građanskog društva, zaštitu pojedinca, vladavinu prava i izgradnju institucija.“

Ako se malo zamislimo nad Ješićevim rečima, u njima se krije nešto što strepnju čini dubljom od nade. Naime, jedino što trenutno spaja ove tri stranke jeste to što su protiv Aleksandra Vučića. To ih neće koštati glasova, naprotiv, većina njihovih birača razmišlja upravo na isti način. Problem je što je takav pristup lišen svakog političkog sadržaja i što Vučićev kontraargument glasi isto: „Jedino što oni hoće jeste da mene smene s vlasti.“ Veliko ispumpavanje političkog sadržaja iz javnog govora u Srbiji obavio je upravo Aleksandar Vučić. Zato vrednosti koje nabraja Ješić: Evropa, građansko društvo, vladavina prava, institucije zahvaljujući aktuelnoj praksi vlasti zvuče šuplje, kao puke ljušture reči koje su nekada imale neko značenje.

Jedini izvestan koalicioni partner Demokratske stranke za sada je Zajedno za Šumadiju bivšeg gradonačelnika Kragujevca Veroljuba Stevanovića. Potpredsednik Inicijativnog odbora Zajedno za Šumadiju Saša Milenić najavio je da će koalicioni partner te stranke na predstojećim parlamentarnim izborima biti Demokratska stranka Bojana Pajtića. Kako je saopšteno iz ZZŠ-a, Milenić je rekao da sve političke snage koje žele da se suprotstave aktuelnom režimu treba da se okupe oko DS-a. Eto, ima i onih koji misle da DS još ima snage da bude stožerna partija nekog budućeg demokratskog bloka.

Razgovore koje iniciraju SDS i LDP Milenić smatra potpuno nebitnima, jer nemaju drugu svrhu osim da iscrpljuju i zamaraju demokratsku opoziciju kojoj, po njegovom mišljenju, ove političke partije više uopšte i ne pripadaju. „To su demokratske partije jučerašnjeg sveta i u novom demokratskom buđenju Srbije one neće imati pozitivnu ulogu“, rekao je Milenić i dodao da su Tadić i Jovanović „omiljeni Vučićevi opozicionari“.

‘DE SI, BRE, RADULOVIĆU: Sećate li se Saše Radulovića? Nova snaga, sveža krv na srpskoj političkoj sceni, nova lica, stručnjaci sa jedinstvenim rešenjima, kako su se predstavljali onomad pred parlamentarne izbore 2014. Onda je usledilo gromoglasno „buć“ jer pokret „Dosta je bilo“ (DJB) nije prešao cenzus. Dobro, nisu prešli cenzus na izborima, ali zato na društvenoj mreži Tviter razbijaju koliko podrške imaju. Kad bi čovek uzeo samo Tviter za merilo raspoloženja građanstva, pomislio bi da će Radulović uzeti bar 180 od 250 poslaničkih mesta. Ali Tviter nije merilo ničega, osim kako dru-štvene mreže mogu da daju lažne predstave. S druge strane, Tviter je odličan izvor informisanja o tome šta se zbiva u glavama pojedinih političara aktivnih na ovoj mreži. Naime, nepotvrđena informacija koju je prošle nedelje objavio „Blic“, da DJB kontemplira na temu koalicije sa Demokratskom strankom Srbije i Dverima, potekla je upravo od toga što su pojedini predstavnici ovog pokreta tvitali da im ni to nije strano, te da „i desnica treba da bude zastupljena u parlamentu“. Boško Obradović iz Dveri je na ovo reagovao u stilu „možda bude, ne mora da znači“, dok je predsednica DSS-a Sanda Rašković Ivić ideju odbila sa indignacijom, jer za DSS niko ko hoće u Evropsku uniju nije prihvatljiv izbor. Ako ništa drugo, ova reakcija je makar principijelna.

Iako ga je DS pozvao na onaj sastanak svih mogućih, Radulović se nije odazvao pozivu jer su mu Tadić, Čedomir Jovanović i Nenad Čanak neprihvatljivi zbog koketiranja sa Aleksandrom Vučićem. Kako li je sam sebi prihvatljiv, s obzirom na to da je sedeo u Vučićevoj vladi, to samo on zna.

foto: fonet / zoran mrđa

Ipak, Saša Radulović pozvao je sve zainteresovane stranke (osim SDS-a, LDP-

-a i LSV-a) da se okupe u grupu građana koja bi za godinu dana „uvela red u Srbiji“. Gostujući u veb-emisiji „15 minuta“ na portalu „Južne vesti“, Radulović je predložio da ta grupa traži oročen mandat na godinu dana i da se bavi samo onim što se nalazi u planu od 20 tačaka koji je on napravio, ali ga naziva zajedničkim: „Da stavimo ideološke razlike sa strane i da prihvatimo osnovne postulate zdravijeg standarda.“ Koliko je to ostavljanje ideoloških razlika po strani izvodljivo u praksi, Radulović može da se uveri iz reakcije Sande Rašković Ivić.

No, da vidimo šta još Radulović predlaže pre donošenja konačnog suda: „U radu jednogodišnje vlade učestvovali bi najbolji predstavnici svih stranaka koje bi dogovore postigle u ovom predizbornom periodu. Nakon saniranja ključnih pitanja kao što su sistematizacija radnih mesta, potpuna transparentnost i objava ugovora, bili bi raspisani izbori na kojima bi svaka stranka nastupila samostalno. Smatramo da je Srbiji potrebno godinu dana da donesemo ključne zakone, ukinemo štetne, da raskinemo ugovor o Beogradu na vodi, da ukinemo Zakon o poljoprivrednom zemljištu. Mi želimo da se okupimo oko nečega, a ne da se okupljamo jedni sa drugima kako bismo prešli cenzus“, rekao je Radulović.

Prvo, zašto bi bilo koja stranka ulazila u koaliciju sa DJB, koji nije uspeo da pređe cenzus? Šta bi time dobila, osim situacije poput one u crtanom filmu sa petlom Sofronijem: „Dva puta ništa je ništa, crva nije ni bilo!“ Drugo, čemu ova maltene koncentraciona vlada? Lako je naći argumente za to da je aktuelni režim štetan po vladavinu prava, institucije i društvo. Ali, izvinite, u Srbiji još nemamo nikakve vanredne okolnosti, nego vlast legitimno izabranu na izborima. Dobro, uz podršku svega jedne četvrtine biračkog tela, ali to ne menja stvar. Treće, šta je zajednički plan od 20 tačaka, ako ga je DJB već sastavio sam, a sad ga nudi drugima poput nekog ultimatuma? I na kraju, šta znači „najbolji predstavnici svih stranaka“ i po kom će kriterijumu biti merena njihova valjanost, dobrota, šta već… Sve nam ovo govori o tome da DJB, koliko god bio aktivan na društvenim mrežama, naprosto ne poseduje elementarnu političku sposobnost ni dar za politiku koji bi ih učinio relevantnim političkim faktorom za bilo šta.

LEVA SKRETANJA: I taman kad se učinilo da niko ne bi sa Radulovićem, javio se lider novoosnovanog pokreta „Levica Srbije“ i najavio je da će ta organizacija razgovarati o predizbornoj koaliciji sa pokretom „Dosta je bilo“: „Razgovaraćemo sa svim opozicionim strankama, ali već smo poslali poruku pokretu ‘Dosta je bilo’ i nekim strankama manjina za razgovore o budućoj saradnji. Situacija u Srbiji je alarmantna, jer svi koji mogu, gledaju da pobegnu ili da odu u Beograd“, rekao je Stefanović prilikom formiranja inicijativnog odbora Levice Srbije u Šapcu: „Ni na kojem nivou nećemo imati saradnju sa SNS i to možemo da potpišemo, ali to nije smisao politike. Mi nudimo kompletna rešenja i zalažemo se da strana ulaganja prate minimalne plate u Srbiji, da se stranačka zapošljavanja vode kao krivično delo, da se uvede progresivno oporezivanje ili zakon o poreklu imovine i da se on sprovede na pravi način“, rekao je Stefanović. On je kazao da je za saradnju sa bilo kojom partijom „uslov svih uslova“ da ne sarađuju sa Srpskom naprednom strankom (SNS).

Ako čitaocu dosad nije eksplodirala glava, sad je prilika da shvati šta znači ono Radulovićevo ostavljanje ideoloških razlika po strani. To je zapravo eufemizam za žestoku ideološku zbrku. Stefanović koji svoju Levicu Srbije predstavlja kao srpsku verziju grčke Sirize i španskog Podemosa hoće u koaliciju sa Sašom Radulovićem kome su najbliža neoliberalna i libertarijanska ekonomska i politička rešenja. Neka bude što biti ne može. Pritom, jedan ima plan od 20 tačaka, drugi ima „kompletna rešenja“. Cinik bi poželeo da se stvarno udruže u koaliciju, pa da vidimo na šta liči frankenštajnovski predizborni program sastavljen od ta dva dokumenta.

I opet, sve može, samo saradnja sa SNS ne može. Da se razumemo, u tom stavu nema ničeg spornog, ali on prosto nije dovoljan da bi privukao glasače na bilo koju stranu. Jasno je šta je cilj: animirati i privući apstinente kojima se ne sviđa aktuelni režim. Međutim, ako je jedino sredstvo za privlačenje apstinenata tek to što je neko „protiv Vučića“, imamo posla sa ozbiljnim vređanjem inteligencije potencijalnih glasača.

foto: nemanja jovanović

U konkretnom slučaju Radulovića i Stefanovića, vidi se da i jedan i drugi, uz protivljenje Vučiću nude biračima još neki sadržaj. Da fingiraju, vidi se iz spremnosti da uđu u koaliciju, jer su u modernom svetu njihova politička uverenja međusobno žestoko suprotstavljena. Koliko su i jedan i drugi iskreni u tim uverenjima, takođe se vidi iz spremnosti da sarađuju.

IVICA I LEVICA: Mnogi su čitaoci verovatno već zaboravili da je početkom godine održan sastanak između partnera u vladajućoj koaliciji – Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije, gde se razgovaralo o budućnosti koalicije. Ko je tad „pazio na času“ mogao je odmah da shvati da će parlamentarnih izbora biti iako im vreme nije, te da SNS najverovatnije želi da se reši SPS-a. Čak je i sam Aleksandar Vučić u nedelju, 24. januara, izjavio da je Demokratska stranka toliko grozna da je bila u stanju da napravi koaliciju sa SPS-om, kao da i on nije uradio isto. Od 2008. naovamo, SPS je imao status „jezička na vagi“, te su sve vlade od tada do danas formirane u zavisnosti od toga sa kim stranka Ivice Dačića želi u koaliciju. Ali, izgleda da su ta vremena prošla. Prvo, SPS, a pogotovo Dačić više ni izbliza nisu toliko prisutni u medijima. Mnogi će se setiti kako je, dok bio ministar policije, Dačić skoro svakog vikenda imao akcije i performanse po raznim mestima u Srbiji, otprilike, kao što sada premijer svakog vikenda ima nešto strašno važno da saopšti na konferenciji za novinare, samo manje strašno i zlokobno. Ipak je Dačić veseljak po prirodi, za razliku od premijera, koji se odao protestantskoj etici, a po njoj – smeh nije bogougodan. Takođe, neizvesno je s kim će sve SNS ići u koaliciju, a zasad se jedini svečano zakleo na vernost Rasim Ljajić i njegova Socijaldemokratska partija.

Dačića nešto nema, ali zato u medijima i gde drugo – na Tviteru – glavnu reč vodi predsednica Izvršnog odbora SPS-a Dijana Vukomanović. I vrlo je slikovita u izražavanju: „Ukoliko sa Jedinstvenom Srbijom i Partijom ujedinjenih penzionera Srbije postignemo koalicioni sporazum na centralnom nivou, ta kombinacija će biti stožerna i na lokalnim izborima, iako to neće biti imperativ. Politička mapa Srbije na lokalu je srpska šarenica, u koju se stalno upliću nove političke boje, ali žuta i crna boja ne dolaze u obzir, jer se ne slažu ni ideološki, ni politički sa našom crvenom. Nema partnerstva sa DS-om, SDS-om, LDP-om i LSV-om, dakle nema partnerstva sa Pajtićem, Tadićem, Čedom i Čankom, kao ni sa ultranacionalistima kao što su Šešelj, pa i Dveri“, rekla je Vukomanović u intervjuu za „Danas“.

U ovoj izjavi kao da se skriva subliminalna poruka: crna, crvena i žuta se prema Dijani Vukomanović ne slažu, a baš to su, gle čuda, boje zastave Nemačke, zemlje vrlo drage i bliske premijeru Vučiću.

Šalu na stranu, od svih partija koje bi mogle da pređu cenzus na narednim izborima, SPS zvuči najpribranije u pogledu sopstvenih mogućnosti i političkog pravca. To pokazuju dve izjave iz intervjua koji je Vukomanović dala „Danasu“. Jedna je da SPS i PUPS gledaju da zadrže poverenje svojih zajedničkih birača – penzionera. Druga glasi: „Naš potencijal je dvocifren, jer za ovih 25 godina smo uspeli da odgajimo lojalni korpus tradicionalnih birača. Od 2008. naovamo možemo, uz manje oscilacije, da računamo na oko pola miliona birača. Broj mandata će zavisiti i od izlaznosti birača svih partija. Dakle, dvocifren procenat glasova i oko 40-50 mandata su must have rezultat na predstojećim izborima za našu koaliciju. (…) SPS je uspeo da opstane zato što se konstantno menjao. Od stranke transformisanih komunista, početkom devedesetih, posle 5. oktobra smo uspešno napravili još jedan evolutivni skok, od stranke socijalista menjamo se u proevropsku socijal-demokratsku stranku.“

Politička veština SPS-a ogleda se i u tome što nemaju problem da okrenu ćurak ako im to ide u korist. Vukomanović neće ni za živu glavu u koaliciju sa DS-om, iako su zajedno sa njima bili u dve vlade. Ali, SPS poštuje zakon jačeg. Jedini politički interes im je da opstanu, svesni da je politička scena Srbije džungla, ali da je u toj džungli trenutno samo jedna zverka krupna i da se njoj treba umiljavati.

foto: fonet / nenad đorđević

Kad smo kod levice i kvazilevice, lidera Pokreta socijalista Aleksandra Vulina nigde nema, nit romori nit govori, poslednji put je viđen da lopata sneg sa gradonačelnikom Beograda Sinišom Malim. Sneg se, u međuvremenu, otopio.

foto: fonet / aleksandar levajković

DESNI SEKTOR: Antievropske političke snage u Srbiji idu u dve kolone: jednu čine DSS i Dveri, a drugu Srpska radikalna stranka. I jedni i drugi zasad gledaju svoja posla, pošteno kažu da im ne valja ni ova ni prethodna vlast, da u Evropsku uniju neće ni za živu glavu. Vojislav Šešelj, lider radikala, planira da digne kredit od 160.000 evra za finansiranje kampanje i da stavi pod hipoteku dve kuće u vlasništvu stranke. O tekućim zbivanjima na političkoj sceni radikali se ne izjašnjavaju mnogo, za razliku od predsednice DSS Sande Rašković Ivić, čiji se stavovi, ako izuzmemo odnos prema EU i politiku prema Kosovu, po svim drugim pitanjima ne razlikuju mnogo od tzv. građanske Srbije. Sa druge strane, za razliku od te grupacije, DSS ima jasan princip na kom temelji svoju politiku: „Mi smo evroskeptici i na tom temelju gradimo sve ostalo“, rekla je Sanda Rašković Ivić gostujući u Jutarnjem programu TV N1, i dodala da se ta stranka i patriotski blok zalažu protiv prodaje zemlje strancima. „Ako odustanemo od evropskog puta, onda nemamo ni MMF za vratom“, dodala je. Inače, ima indicija da bi osim Dveri, zajedno sa DSS-om mogli da se nađu i predstavnici Srpskog otadžbinskog fronta Siniše Kovačevića i Zavetnici.

Istraživanja javnog mnjenja poslednjih godina nisu naročito pouzdana, ali procene kažu da i koalicija DSS–Dveri i radikali ovog puta imaju šanse da pređu cenzus. Prvi zato što se evroentuzijastička priča izduvala, drugi zato što im se vratio Šešelj. I jedni i drugi jer ekonomska i migrantska kriza idu na ruku desno orijentisanim biračima.

IZBORNA DIJAGNOSTIKA: Pred Srbijom je bar 50 dana predi-

zborne kampanje u kojoj, već se sada vidi, neće biti milosti. Ako je suditi po onome čemu smo svedoci od 2012. naovamo, sva je prilika da ćemo se nagledati iživljavanja jačeg nad slabijim. To neće biti ni prijatno ni bezazleno, jer smo i dosad gledali kako u političkim okršajima kolateralno stradaju pojedinci, mediji ili nezavisne institucije. Zapravo, sve institucije. Upravo zato treba da budemo zabrinuti. Indikativno je i to što se prvi put od 2000. godine postavlja pitanje demokratičnosti izbornog procesa. Ponovljeni lokalni izbori u malim sredinama tokom ove dve godine doneli su nam batinanja, pretnje i druge mehanizme zastrašivanja. To nas dovodi do pitanja da li je vladajući SNS zaista toliko siguran u svoju nadmoć kao što se pravi da jeste.

Sa druge strane, izvesno je da će i jedni i drugi, i vlast i opozicija, tokom kampanje ostati razgolićeni i pokazati pravo lice. Za jedne to može da znači gubitak određenog broja glasača, a za druge suočavanje sa realnošću iz kog se možda rodi odgovor na pitanje: kuda dalje?