TV Vidovdan 2025.

Televizija u Srbiji, kao najpopularniji medij masovne komunikacije, osim informacija i propagande, veoma često donosi ono što je Ršum u emisiji “Fazoni i fore” genijalno nazvao “Vesti iz nesvesti”. U ovu kategoriju spada ogromna količina nebuloza, trivije, bizarnosti, naročito danas u doba Interneta, ali to je kanal za komunikaciju sa kolektivnim nesvesnim sadržajima. Oni se najlakše prikazuju kroz arhetipove, a najveći broj srpskih arhetipova sadržan je u Kosovskom mitu. Koliko je ta veza jaka pokazuje gotovo nasumičan izbor segmenata TV programa u kojima se može naći veoma različita simbolika Vidovdana. Na pomen ove reči, mi dobijamo ogromnu količinu istorije po glavi stanovnika/gledaoca, mitove, ali i pokušaje da se ovaj psihološki potencijal iskoristi u različite svrhe.

Prvi deo Kosovskog mita vezan je za istoriju, tačnije junačku tradiciju i borbu za slobodu.

Preneto na jezik televizije, to znači da će Predsednik najaviti neku vrstu bitke. On to zapravo neprekidno čini prebacujući mit na današnji politički sukob u Srbiji. Pominjao je Murata, kojima “ovi danas nisu ni da skute ljube”, izdajnike i rodoljube, ali i mogućnost da “Srbin udari na Srbina”. Poprište je miting koji su zakazali studenti, na Vidovdan u Beogradu, a Gazimestan ispade Pionirski park. Tamo se, ko u pesmi, bele čadori, baš kao i u Nemanjinoj. Onda se pominje simbolička žrtva, odnosno štrajk glađu (post pred bitku), u Ćacilendu; onda je najavljeno književno veče, samo ne znamo čije će delo biti predstavljeno.

Imamo i sužnje, koji pišu knjige. Tako se pred Vidovdan pojavljuje vest da će biblioteke u Vojvodini o državnom trošku otkupiti 10 Legijinih dela da čita narod. Time se revidira istorija, pa se uloga žrtve i mučenika, stradalnika, umesto Đinđiću, dodeljuje njegovim ubicama. Time se ujedno abolira uloga radikala u tragičnim devedesetim godinama. Knjigu će objaviti i Doktor Dabić, stručnjak za bojne otrove, samo pod pravim imenom Radovan Karadžić kao testemonijalne istine o ratu u Bosni. Za to vreme, tokom male mature, sve pršti od istorije, jer Đurađ Branković i Jerina zidaju Smederevo, na prijemnom iz srpskog jezika.

Sledeći aspekt Vidovdana je “svijetlo oružje” i priča o izdaji. Ovo je svakako omiljena medijska tema. Nažalost, pričao oružju i municiji ima sasvim drugačiju prirodu jer je pukla bruka zbog izvoza oružja i municije u Izrael i Ukrajinu. Vučić se malo pravio lud, malo pokušavao da vrda, pa da pregovara, ali je stigla poruka iz Moskve gde se otvoreno krivi za podršku neprijateljima Rusije. Posle se Vučić ljutio na novinare, kao što se svojevremeno ljutio na drndanje klima uređaja na konferencijama za štampu. Ukratko, posle busanja u grudi junačke, hitno je obustavljen izvoz. Opozicija i studenti su ispali doušnici zbog kojih će radnici u namenskoj industriji ostati bez posla. O marifetlucima i detaljima ko i gde izvozi oružje i municiju iz Srbije nije bilo reči.

Vidovdan nekako podrazumeva i vojsku. Morate da uplašite narod nekim Muratom, nekom silom koja je udarila i kojoj se moramo odupreti. Predsednik je zato u “terenskoj košulji kratkih rukava” po naređenju načelnika Generalštaba Vojske Srbije održao konferenciju, tokom koje je najavio obavezno služenje vojnog roka, ponovo. Pre toga je sam sebe proglasio pobednikom jer je duže od novinara koji ga je intervjuisao izdržao, a da nije trepnuo i skrenuo pogled. Najavio je i da ćemo imati vojnu paradu neuporedivo veću od parade koja će biti održana u Hrvatskoj.

Pošto nam se posle Vidovdana nastavlja evociranje istorijskih događaja, sledi 30 godina od zločina u Srebrenici i 30 godina od akcije “Oluja” i progona Srba iz Krajine. Dakle, u narednih nešto više od mesec dana, bez obzira što je sezona godišnjih odmora, imaćemo evociranje Kosova, Srebrenice i “Oluje”. Pitam se samo kako ćemo se izvući od tolike količine političke propagande koja nam predstoji.

Za Vidovdan se vezuje i izručenje Miloševića u Hag, što je bio primer pogrešnog tajminga i nedostatka političke pismenosti. U političkoj istoriji imate i Vidovdanski sabor, veliki miting u kojem je akter bio Vuk Drašković, danas politički penzioner.

Vidovdan u medijima možete shvatiti kao metaforu za izbor. Ovaj deo mita govori o opredeljivanju između zemaljskog i nebeskog carstva. U pragmatičnijoj verziji, prilagođenoj dnevnopolitičkoj upotrebi , Vidovdan je praktično stalni referendum, za nešto ili protiv nečega, najčešće vlasti. Ovaj datum se vezuje za izbore, o kojima u ovom trenutku Vučić zapravo ne želi da govori.

Najveći paradoks Vidovdana, kao simbola Kosovskog mita, jeste da se u našim medijima Kosovo zapravo najmanje pominje. Reaguje se na neprekidne provokacije iz Prištine, ali se danas u srpskoj političkoj jednačini Kosovo izbegava, jer je očigledno da Vučić tamo nema nikakvog uticaja. Kosovo je neprijatno podsećanje da je kao mit zloupotrebljeno, ali potrošeno. To je zapravo najveći problem sa političkom mitomanijom. Kada se predstavljate kao zaštitnik Srba i čuvar Kosova, a zapravo to niste, kada ste u stanju da se posvađate sa svim komšijama, onda se u jednom trenutku mit okreće protiv vas. Sada su najveći neprijatelji građani i studenti, koji planiraju da sruše državu, a Vučić će da je brani.

Ovogodišnji Vidovdan, kada bi ga opevao narodni guslar, umesto uvoda “Mili bože čuda velikoga…” ili opisa nebeskih pojava, imao bi mračnu kulisu svetskog rata, rakete koje lete između Izraela, Gaze, Irana, Rusije i Ukrajine, posle kojih dolazimo u Beograd pred Lazara i Miloša. Mi zapravo na televiziji neprekidno gledamo Boj na Kosovu kao jednu ogromnu TV seriju kojoj se ne nazire kraj.