Paralelno sa celodnevnim masovnim skupom u Kragujevcu, iza čije organizacije stoje studenti i aktivisti a koji je bio erupcija dobre energije, kreativnosti, mladosti i nade – u starorimskoj Sremskoj Mitrovici na Sretenje se zbio naprednjačko-dodikovski skup koji je, najblaže rečeno, bio promenada tuge, mržnje i tektonskih laži. Hiroviti šef države, zvani “predmetna institucija”, održao je uobičajeni govor, sličan prethodnim hiljadama javnih nastupa. Dodao mu je novi “kvalitet”: ništa osim neistina, potpuno iščašenih iz realnosti, nije izrekao. I pretnji, neprikrivenih, te uvreda upućenih građanima koji već tri i po meseca protestuju širom Srbije, tražeći nazad otetu državu
Oni koji su slušali ovaj govor, a takvih je sve manje jer ljudi žele da zaštite mentalno zdravlje, imali su još jednom priliku da se uvere da se u ličnosti “predmetne institucije” susrela tzv. mračna trijada, poznati psihološki termin koji možete sresti u hororima i kriminalističkim serijama. Nekad je glupo u politici psihologizirati, ali psihologija ličnosti koja je postala nedodirljivi suveren određuje svima nama živote, sadašnjost, budućnost, pa i prošlost. Te se ima o njoj pričati. Mračna trijada je, elem, stručna fraza koja podrazumeva da su se tri međusobno povezane ali različite crte ličnosti – na nesreću onih koji ih poznaju i s njima imaju posla – sklopile u jednoj osobi.
Prva karakterisitika “trijadaša” je narcisizam, iskonska potreba za divljenjem drugih. Tu je i makijavelizam, što znači manipulativno ponašanje koje računa više na emocije nego na racio manipulisanih. Potpuno su neopterećeni dobrim ukusom i moralnim ograničenjema, jedino im je bitno ostvarenje cilja. Tu je i treća crta: emocionalna hladnoća najčešće se prikriva impulsivnim ponašanjem, fingiranom emotivnošću. Nikada ne osećaju stid, lažu kako zinu, a ponekad ni sami laž od istine ne razlikuju.
Pričala je “nenadležna institucija” o nekakvih tri milijarde deviza koje su uložene u njegovo rušenje, a koje su valjda studentima dali oni koji ga, opet po njegovim rečima, podržavaju i dive mu se. Da je to istina, bila bi to najveća strana investicija svih vremena. Najavio je i da će napisati knjigu koja će postati svetski bestseler, a o tome kako je pobedio građane svoje države. Pričao o nedotupavnoj deklaraciji o Vojvodini, kojom se kao sprečava otcepljenje pokrajine, mada se ni magnetnom rezonancom ne može naći ama baš niko ko se za takvu ideju zalaže, osim možda predmetnog jarana Viktora Orbana. To je kao kada bi redakcija “Vremena” objavila i promovisala deklaraciju kojom se osuđuje i sprečava napad astralnih tela na naš nedeljnik.
“Na mene su govori ostavili očekivani utisak. Već viđeno. Ništa posebno novo. Zaparalo mi je uši obračunavanje sa svetskim moćnicima organizatorima ‘obojene revolucije’ i promovisanje sebe u pisca svetskog bestselera. Najvažnije je ipak da je retorikom stavio do znanja da ne popušta i da se ne povlači. Naprotiv, pozvao je studente da ‘proglase pobedu’ i vrate se u klupe, znači da priznaju poraz”, kaže nam bivši političar, narodni poslanik, sada penzioner i aktivista, Mitrovčanin Ratko Filipović.
ZAŠTO SREMSKA MITROVICA?
Svi naši sagovornici – pokrajinska poslanica Zeleno-levog fronta iz Sremske Mitrovice Tatjana Ljubišić, Filipović i jedan profesor Mitrovačke gimnazije koji je zamolio da ga ne predstavimo imenom – daju manje-više isti odgovor na pitanje zašto je upravo Sremska Mitrovica izabrana za skup Vučića i njegove ekipe. Zarad besmislene Deklaracije o Vojvodini morao se odabrati pokrajinski grad. Od Novog Sada se odustalo jer je procenjeno da je tamo otpor najveći i da bi moglo biti svašta. Osim toga, cilj mitinga je bio ohrabrivanje sopstvenog biračkog tela, a ono je u Sremu – bar je tako bilo donedavno – prilično zastupljeno.
Tu je, naravno, i gradonačelnik Mitrovice, “čuveni” Nedimović, koji je vrlo kooperativan i spretan. Na kraju, a svakako ne najmanje važno, u blizini se nalazi Bosna i Hercegovina, odnosno Republika Srpska, iz koje je u cilju brojnosti pristigla prilično velika svita, uglavnom Dodikove klijentele i ljudi iz javnih preduzeća. Autobusi kojima su dovoženi mitingaši bili su parkirani svuda po gradu, a viđeni su i u okolnim mestima, pa čak i u Novom Sadu. Teško je proceniti, ali bilo ih je bar nekoliko stotina iz susedne države.
GRAD PRE PODNE
Tatjana Ljubišić nam kaže da je sretenjskog prepodneva grad delovao avetinjski. Ona se često šeta i nikada Sremsku Mitrovicu nije videla ovako praznu. Prešla je s kraja na kraj šireg centra i bukvalno nikoga nije srela.
“Podsetilo me sve na 1999. godinu, kada su najavili pomračenje sunca i kada smo sa RTS dobili uputstvo da uđemo u kuće, spustimo roletne i ne izlazimo ni za živu glavu. Potpuno prazna Mitrovica, nijednog čoveka nigde. A onda su počeli da pristižu autobusi prepuni nekih čudnih ljudi”, kaže Ljubišić.
Filipović kaže da su Mitrovčani skup dočekali dosta hladno i rezignirano. Grad je pre podne tog dana bio avetinjski prazan, ističe i on. Dan ranije bilo je zabranjeno parkiranje i ostavljanje vozila u području mitinga i centra grada.
“Jedan broj građana se organizovao i otišao u Kragujevac, a drugi deo na blokadu u Šidu, koja je održana istog dana. Opozicione partije u Mitrovici pozvale su građane da se naprednjački miting ignoriše i ničim ne remeti potreban fokus javnosti na skup u Kragujevcu. Sam skup mi je delovao kao otaljavanje nevoljnog zadatka. Posetioci su bili raštrkani svuda po gradu, a najmanje ispred bine. Dugo su čekali da miting počne i izgubili su fokus”, kaže Filipović.
Profesor Mitrovačke gimnazije kaže da je, ako se izuzmu godine studiranja, ceo život proveo u Mitrovici. “Nikada moja Sremska Mitrovica nije izgledala gore, sve je bilo zatvoreno, zakrčeno i to mnogo pre mitinga. Ne daj bože da je bilo potrebno da prođe hitna pomoć ili vatrogasna kola. To bi se završilo katastrofalno. Osećao sam se kao stranac u vlastitom gradu”, kaže on i dodaje da je potpuno siguran da je Mitrovčana na skupu “bilo u promilima”. I to onih koji su iz “užeg rukovodstva”, na čelu sa Nedimovićem.
KAKAV JE PROFIL LJUDI KOJI SU DOŠLI NA SKUP?
Prema rečima sagovornika, postoji nekoliko karakterističnih grupa onih koji su pristigli na skup. Prvi su visoki funkcioneri, kao što su govornici Milica Zavetnica, Željko Mitrović i drugi, koji su odmah nakon govora preskupim automobilima sa malom registracijom zdimili u nepoznatom pravcu. Policija im je obezbedila hitar odlazak, jer su možda žurili da na nekom salašu uz skupo vino sumiraju utiske.
Drugu grupaciju čine naprednjački funkcioneri nižeg ranga, lepo obučeni. Oni su bili u prvim redovima na mitingu. Ni oni na pitanje zašto su došli nisu imali nikakav valjan odgovor. Govorili su o deklaraciji o Vojvodini, ali nisu znali šta se u dokumentu nalazi, niti ko to hoće da je otcepi. Tu su bili i neki ljudi prepuni mržnje, koji su upućivali uvrede i pretnje, pre svega novinarima N1.
“Odlučili smo da pravimo male gerilske akcije tokom tog dana. Dok smo lepili plakate sa krvavom rukom, napao me je jedan stariji gospodin, vukao me je za ruku. Imam masnice. Snimatelju je pretio kamenom. Bila sam prisutna i kada je Kseniji Pavkov smrću pretio neki lik iz Republike Srpske. Koleginice su ušle u masu i pričale sa ljudima. Uglavnom niko nije znao da objasni zašto je tu. Ovi u skupljoj garderobi uglavnom su pričali o otcepljenju Vojvodine, ali nisu znali ni ko je to separatista ni bilo šta drugo”, kaže Ljubišić.
Tu su bili i ekstremni navijači Crvene Zvezde u nekakvom oboru, sve sa bakljama. Dovezeni iz Beograda, bili su deo “spektakla”, a cilj im je bio očigledan – da urlicima i bakljama blagoslove predsednika. Kao i da uliju strah onome kome misle da treba.
Najveći broj “mitingaša” bili su, što je bilo evidentno, ljudi iz ugroženih slojeva. Oni su tu došli da zarade kintu. Dobijali su od pet do sedam hiljada dinara, po sopstvenom priznanju. Ovi iz Republike Srpske plaćani su ili 50 evra ili 100 konvertibilnih maraka. I oni su iz ugroženih slojeva ili im je dolazak bio partijski zadatak. Mnogi su ucenjeni, posebno oni iz javnih preduzeća – pre svega komunalnih – iz svih delova zemlje, kao i manjeg bosanskohercegovačkog entiteta. Pogotovo oni koji nemaju ugovore o stalnom zaposlenju nego su na privremeno-povremenim poslovima.
“Priče su neverovatne. Jednu našu stariju sugrađanku, koja je poreklom iz Trebinja, zvao je školski drug i pitao je gde se nalazi autobuska stanica i to nekoliko sati pre mitinga. Rekao je da hoće da ide iz Mitrovice, jer je prevaren. Iz Trebinja su ga doveli tako što su njemu i ekipi rekli da ih vode na koncert Baje Malog Knindže. Ljudi su bauljali po gradu, a ogromna većina nije ni bila na skupu, niti im je padalo na pamet da tamo odu”, kaže Ljubišić.
Profesor kaže da se celog života bori protiv diskriminacije i da ljude ne deli po naciji, rasi ili veroispovesti, ali da je morao da primeti da je u autobusima pristiglo i mnogo pripadnika romske populacije. Čak je upoznao i neke Nepalce i Indijce koje rade na nekim gradilištima u Beogradu. Svi oni su, većina to i ne krije, došli zbog dnevnice. Njihova primanja su izuzeto niska i tih pet-šest-sedam hiljada dinara mnogo im znači, kaže.
Organizatori su imali dovoljno novaca da obezbede preskupo ozvučenje, potroše ko zna koliko novaca na prevoze i dnevnice, i ko zna šta sve ne, ali nisu bili zainteresovai da obezbede adekvatne “mokre čvorove”, čuvene toi-toije. Neukusan hit na društvenim mrežama bile su slike ljudi koji vrše nuždu na svim neprikladnim mestima Sremske Mitrovice. Nek baci kamen onaj koga nije nekada pritislo!
KOLIKO JE LJUDI BILO?
Sagovornici se slažu sa procenama da je na mitingu bilo između 21000 i 23000 ljudi. Međutim, u Mitrovicu je pristigao mnogo veći broj ljudi, tvrde. Mnogi su sedeli po kafanama, upoznavali grad, šetali kejom, išli u prodavnice, u trenutku dok je “nenadležna institucija” govorila sa suzama u očima.
Profesor kaže da je teško proceniti, ali možda je na ulicama grada u tom trenutku lutalo ili sedelo po kafana i džedžalo ispred prodavnica bar onoliko ljudi koliko ih je bilo na mitingu. Neki izvori vele da su videli kako Nedimović lično tera ljude da se vrate na skup, one koji su u trenutku govora pokušavali da se izmigolje.
U nekim prodavnicama je nestalo piva i čokanjčića. Alkohol se tresao u neverovatnim količinama, a ugostitelji su profitirali. Nisu stigli da usluže sve goste, koji su i stajali ispred kafića i restorana.
“Cirkus i vašar po celom gradu. Neke pijane ljude su unosili u autobus nekoliko sati pre početka skupa. Sve je delovalo jako tužno”, kaže profesor.
POSLE SKUPA
A posle skupa, i te slike su bile hit na društveim mrežama, Sremska Mitrovica je izgleda kao džinovska deponija. Komunalcima su pristigli u pomoć aktivisti pokreta Kreni-promeni i mnogi drugi. Gimnazijalci su takođe pozvali građane da pomognu u čišćenju. Grad je očišćen, potrošene su hiljade i hiljade onih velikih crnih kesa za smeće.
“Da stanete i plačete, tako je izgledao grad”, kaže profesor.
Ujutro, kada su aktivisti i komunalci već očistili grad, gradonačelnik Nedimović je održao performans. Pred kamerama režimskih medija pokupio je četiri papirića i onda je to otišlo u etar.
Profesor Mitrovačke gimnazije kaže da se Sremska Mitrovica značajno promenila proteklih meseci. U novembru i prvoj polovini decembra u ovom gradu su održavani mali protestni skupovi zbog tragedije u Novom Sadu. Na nekim se okupljalo samo dvadesetak ljudi, a onda je došlo do preokreta. Kada su se maturanti mitrovačke gimnazije pobunili i izašli na ulicu. Posle toga protesti su sve brojniji, strah je pobeđen.
PROVETRAVANJE SREMSKE MITROVICE
Upravo su mitrovački gimnazijalci sa kolegama iz Rume i Šida sutradan posle naprednjačkog mitinga organizovali zajednički skup u Mitrovici pod nazivom “Srem solidarno”. Prema nekim procenama, na ovom protestu je bilo između osam i devet hiljada Sremaca. Iz Rume su mladi ljudi, njih stotinak, došli peške. Rekli su da ovim skupom, dan posle Sretenja, žele da pošalju poruku da je Srem ipak “zemlja slobodnih ljudi”. Na protestu se pojavio i dezinfikator u belom odelu, a neki ljudi su nosili kandila.
“Dva potpuno dijametralna skupa. Atmosferom ljubavi i tolerancije očišćen je grad od mraka i mržnje posejane prethodnog dana. Ljubav, mladost i optimizam su pobedili, unošenje straha i beznađa nije prošlo!”, kaže Filipović.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Nema više studenti napred, a mi za njima. Sad smo svi u istom sosu: isterali smo zver na čistinu. Znamo kako dalje ide
Uprkos masovnim protestima ispred RTS-a, desetinama hiljada ljudi na ulicama i višenedeljnoj blokadi, dvojac sa vrha Javnog servisa i dalje ne vidi problem. Ili se barem trudi da ga ne vidi, dok javnost sve više gleda kroz prozor – i traži izlaz
Srpski studenti su sto puta ponovili da je ovo maraton. Slično kao Adam Mihnjik osamdesetih u Poljskoj, kada je govorio o „dugom maršu“. Vlast u Srbiji je na putu kraja – samo treba imati strpljenja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Zašto je Vučić primoran da formira iznuđenu i tunjavu vladu? Zbog čega Srbija iz februara 2025. više nije ista ona zemlja iz oktobra 2024? Kako je šef države došao u iznudicu da mu nijedan potez koji već tri meseca povlači ne radi posao? Gde je u svemu ovome opozicija, kako da se rasani i šta treba da shvati
Status kvo je na srednji rok neodrživ – sadašnji državni model rasta se iscrpljuje, a visoka korupcija i nizak nivo vladavine prava će i dalje gušiti domaći privatni sektor i povremeno dovoditi do kolapsa kakav je bio onaj u EPS-u ili tragedija u Novom Sadu. Stoga su eventualni, prolazni ekonomski troškovi ovih protesta zanemarljivi u odnosu na ekonomski prosperitet koji bi se ispunjenjem njihovih zahteva omogućio
Studentski protest marševima mapira jednu novu Srbiju koja se samoidentifikuje kao Srbija oslobođena od straha (...) Svako mesto kroz koje su studenti prolazili je, antropološki rečeno, učestvovalo u procesu prelaska. Taj prelazak bio je iz stanja zebnje i teskobe u nešto što su oni koji su učestvovali u dočecima studenata, po sopstvenim iskazima, doživeli kao novostečenu slobodu. Teško je pronaći nešto nalik tome u novijoj političkoj istoriji Srbije
Sad se diže ova generacija, koja se samo još sama od sebe nije ogradila, ide peške, nosi i ikone i krstove i ferari zastave, peva i Bilećanku i Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, a sa njima Bošnjaci iz Pazara ruku pod ruku, i dok se ovi krste nakon 15 minuta tišine, uče dovu i klanjaju stojeći, kako je jedino i obavezno za mrtve. “Prvi put se osećam kao građanin ove zemlje”, rekao je jedan od studenata iz Novog Pazara
