Žare je bio čovek od principa. U vremenu kada su mnogi davali laka obećanja, širili zavodljive zablude, skretali na političke i ekonomske stranputice, Žare (i sa njim "Vreme") išao je težim putem. Svojim putem
Trideset godina traje moje prijateljstvo sa Žaretom. Toliko traje i veliko razumevanje među nama.
Razmišljao sam kako je nastalo takvo razumevanje i mislim da ono ima veze sa činjenicom da su naše kompanije nastale u isto doba, „Vreme“ 1990, a Delta 1991. Gradeći kompaniju, odnosno redakciju u istom periodu, mi smo se borili sa istim problemima, a za istu viziju. Svaki sa svoje strane i na svoj način.
I mi u Delti i Žare sa kolegama u „Vremenu“ borili smo se sa naopakim socijalističkim načinom razmišljanja, sa retorikom koja je pomagala rat, a nije razumela biznis, sa većinom koja nam je često bila nenaklonjena.
U toj borbi, u Žaretu sam našao istomišljenika. Iako sa različitih pozicija, borili smo se uvek za iste vrednosti. Za evropsku Srbiju, evropsku po svojoj suštini, a ne po birokratskim procedurama. Za profesionalizam, u novinarstvu i u biznisu. Za slobodno tržište.
Žare se nije plašio da ide sam. Održavao je „Vreme“ daleko od vladajućeg mišljenja, kad je to mišljenje bilo pogrešno, daleko od populizma svake vrste. Mogao si da se ne slažeš s „Vremenom“, ali nisi mogao da ne poštuješ njegov stav. Uveren sam da je to velika Žaretova zasluga.
Naše prijateljstvo je, ne znam zašto, bilo trn u oku političarima. Želeli su da nas povežu na nekorektan i netačan način. Čaršija, motivisana od političara, našu saradnju pretvorila je u trač da je Mišković vlasnik „Vremena“. Istina je da nikada nismo bili vlasnici ovog lista, niti u njegovoj vlasničkoj strukturi. Nikada nismo uticali na uređivanje novina, a ako ćemo realno, Žare to ne bi ni dozvolio. Ni meni, niti bilo kome drugom.
Zahvaljujući politici doživeo sam najteže trenutke u životu. Mnogi ljudi koji su me redovno zivkali, pitajući ili tražeći sve i svašta, neki samo tražeći moje društvo – od decembra 2012. prestali su da se javljaju. Žare ne. Među prvima je pozvao moju porodicu i moju kompaniju i ponudio pomoć. Dok sam bio u pritvoru, bio je među retkima koji su glasno govorili ono što danas svi znaju: da sa optužnicom protiv mene nešto nije u redu i da je proces očigledno montiran. Od tada se naše prijateljstvo još više učvrstilo, a ja sam dobio dodatnu potvrdu da sam, birajući ga za prijatelja, dobro uvideo o kako se velikom čoveku radi.
Neću da govorim o Žaretu kao novinaru, za to ima mnogo stručnijih od mene. Mogu da govorim samo o tekstovima u kojima je pisao o biznisu. Malo ljudi u Srbiji razume preduzetništvo, posebno u novinarstvu, a još manji broj ga podržava. Žare je bio izuzetak u tome i njegove kolumne o privrednim temama i mestu domaćeg biznisa u našoj ekonomiji čitao sam sa zadovoljstvom i često o njima razgovarao sa kolegama privrednicima. Nadam se da će Žaretove kolege iz „Vremena“ naći dobar način da se sve ove kolumne sačuvaju i ponude na čitanje generacijama koje dolaze.
Ako neću da govorim o novinarskom talentu, želim da govorim o Žaretu kao čoveku. Žare je bio čovek od principa. U vremenu kada su mnogi davali laka obećanja, širili zavodljive zablude, skretali na političke i ekonomske stranputice, Žare (i sa njim „Vreme“) išao je težim putem. Svojim putem. Ja to cenim i zato se sada opraštam ne samo od glavnog urednika „Vremena“, već i od prijatelja i dugogodišnjeg sagovornika.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
