Dok je devedesetih postojala Republika Srpska Krajina (RSK), imala je i svoju skupštinu. Njen predsednika, izvesni Mile Paspalj iz Gline, do rata poznat kao nakupac konja, predsedavao je sednicama koje su ličile na sve osim na skupštinske: nije se znalo koliko je poslanika prisutno, ni šta su tačke dnevnog reda, niti ko ne sme da prisustvuje. Zato su krajiški novinari, pogotovo dopisnici beogradskih medija, zasedanja Skupštine RSK nazvali „paspaljijadama“.
Ako se povuče paralela sa tim vremenom i današnjim vanrednim stanjem u Srbiji, ono što radi ministar odbrane Aleksandar Vulin moglo bi se mirne duše nazvati „vulinijada“. Taj čovek je nedavno u periodu od tri dana vanrednog stanja – kad građani ne smeju da mrdnu napolje – imao lični rijaliti šou. Sve šta se tu dešavalo, uredno je objavljivao na sajtu Ministarstva odbrane mod.gov.rs, koji bi se slobodno već godinama mogao nazvati vulin.com.
Počelo je u petak. Na sajtu Ministarstva odbrane je objavljeno, a i redakcijama prosleđeno, da je Vulin sa saradnicima bio u kompaniji FAP u Priboju i tamo prisustvovao predaji „čak“ devet kamiona za Vojsku Srbije. Ovakve „vesti“ nisu objavljivane ni u Albaniji u doba režima Envera Hodže jer bi služile za sprdnju.
„Toliko kamiona je Vojska Republike Srpske Krajine gubila u dva dana rata, Vojska Republike Srpske u jednom, a da broj onih koje je izgubila Vojska Jugoslavija za vreme NATO bombardovanja i ne pominjem“, kaže za „Vreme“ jedan penzionisani pukovnik.
Ali Vulin se ne zaustavlja i nastavlja sa samohvalisanjem: u subotu objavljuje kako je, po naređenju ličnog „vrhovnog komandanta“, prisustvovao ispaljivanju prve granate iz samohodne haubice nora 155 mm b12m14 na daljinu od 40 kilometara.
„Istorijski dan“, rekao je Vulin, ukazujući da je to prvi put od 1991. da Vojska Srbije ispaljuje projektil na 40 kilometara. E sad, podsećanja radi, 1991. nije postojala Vojska Srbije već JNA, koju nije služio zbog „slabog vida“. Sada se, posle gotovo 30 godina, maltene kao živi akter priseća tih događanja…
Sledi nedelja. Ministarstvo odbrane saopštava da je na istu daljinu od 40 km ispaljena raketa kalibra 122 mm iz sistema oganj čija kabina je protivoklopno ojačana. Proizvođač oba sistema – nore i ognja – je, a ko bi drugi, državna firma Jugoimport SDPR, na čijem čelu su uvek (nije to samo od vremena Vučića) bili ljudi od najvišeg poverenja vlasti. Zadesilo se samo da Baća Miloradović ima kontinuitet od Dragana Šutanovca do Vulina.
Nijednom gađanju nije prisustvovao načelnik Generalštaba general Milan Mojsilović, kao ni njegov zamenik, što je čudno, s obzirom da se radi o sredstvima iz kojih se prvi put gađa i uvode se u sistem naoružanja vojske. Zašto? Pa zato što je ovo što se sad zove Vojskom Srbije nasledilo pravila bivše JNA, i to više nego stroga. A glavno je bilo: nijedno sredstvo ne može ući u naoružanje, bez obzira na bilo čiju naredbu, dok ne prođe sve faze testiranja Vojnotehničkog instituta i Vojnoopitnog centra.
„Ovo što se sad dešava vrhunac je urušavanja tih uglednih instituta“, kaže za „Vreme“ jedan od bivših naučnika iz tih institucija i objašnjava kako se „po naredbi“ postupa. Kao primer navodi „Lazar 3“: „Došlo sredstvo, mi ga nismo primili jer nije prošlo ispitivanja da bi nam posle rekli kako mora da dobije pozitivnu ocenu.“
Sredstva nora i oganj sa oklopljenom kabinom lrsvm m18, čije dejstvo je prikazano u snimcima Ministarstva odbrane, za stručnjake su nešto u rangu dečije kompjuterske igrice.
„Sve su to oni lepo napravili, ispalili po jednu granatu/raketu, ali nisu oni predviđeni za to. Kad oganj ispali borbeni komplet koji diže ogromnu prašinu, koja će naša avijacija ili PVO da ga zaštiti od napada neprijatelja?“, pita jedan od naših izvora ukazujući da nisu dovoljni ni mitraljez 12,7 na kabini kamiona, ni top 20 mm na šasiji.
Vulinov rijaliti ne bi mogao bez njegovog kuma Željka Mitrovića, vlasnika Televizije Pink. Za to se pobrinuo Vojni sindikat Srbije objavivši da je helikopter, vlasništvo kompanije Swisslion, sleteo u kasarnu u Novom Pazaru. Prema informacijama „Vremena“, to sletanje nije ispunilo zakonom i propisima utvrđene norme poput najave leta, kao ni one delove propisa koji se odnose na takozvano prinudno sletanje.
Ali, ni dvostruki kum nije dugme.
„Nikad u vreme JNA borbena sredstva se nisu uzimala u razmatranje a da nije prikazivan njihov maksimum“, kaže za „Vreme“ jedan od „opitnih“ pukovnika. „Da bi se taj oganj primio u Vojsku, mora da se pokaže kako čitavo njegovo punjenje deluje u isto vreme, ili da ta nora ispali čitav borbeni komplet. Ovako, sve ono što se prikazuje namešteno je za kamere. Pozivanje na to da su ta oruđa pokazala svoje mogućnosti u inostranstvu, isto je kao da vam ja kažem kad prodajem „jugića“ da može da vozi 185 km/h i pritom troši 2,2 litra goriva.
Jedan bivši pilot helikoptera slikovito objašnjava: „Kad u zavod za remont ‘Moma’ u Batajnici dođe letelica, i mi je uradimo, niko neće tražiti da je pilot izveze iz hangara i odveze, nego ti profesionalci iz komisije čekaju da vide njene ekstremne mogućnosti. Tri minuta leta i gotovo je – remont ili prolazi ili ne prolazi.“
