Olga Andrić ukazuje na problem „ekomanipulacije” (greenwashing), gde se silna zelena rešenja koriste isključivo u svrhe marketinga radi povećavanja vrednosti nekretnina. Kaže da postoji čitav niz projekata čiji nazivi sugerišu na zdrav život u ozelenjenom okruženju, dok u realnosti jedva ispunjavaju minimalne kriterijume
Jedno drvo proizvede skoro 260 kilograma kiseonika svake godine, a dva zrela stabla mogu da obezbede dovoljno kiseonika za četvoročlanu porodicu. Ako u Beogradu, kako kaže poslednji popis, živi 1.684.259 stanovnika, da li u prestonici Srbije ima dovoljno stabala i uopšte zelenila?
Prema podacima Javnog komunalnog preduzeća „Zelenilo – Beograd”, oni održavaju 3.000 hektara javnih zelenih površina, a u prethodnoj sadnoj sezoni posadili su 17.144 stabala. Zelene površine, kako objašnjava docent Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Ivan Simić, donose višestruku korist gradovima, stanovništvu i ukupnom urbanom ekosistemu. Dodaje da je ispravnije govoriti o zelenim prostorima umesto površinama, te da su urbane šume i parkovi mesto gde ljudi zadovoljavaju urođenu potrebu za kontaktom sa prirodom.
Ako su parkovi i zeleni prostori pluća grada, u kakvom su onda stanju pluća Beograda? „Gradskog stanovništva je u odnosu na seosko sve više i taj trend se nastavlja: do 2050. godine će 7 od 10 stanovnika planete živeti u urbanizovanim područjima, i to se ne može zaustaviti. Ono što se, međutim, može učiniti jeste da se grad razvija tako da ne ugrožava zelene prostore, da se uspostavi simbioza koja će koristiti i ljudima i prirodi. Budućnost gradova je upravo u takvom spoju prirodnog i izgrađenog”, naglašava Ivan Simić i ističe da samo jedno drvo više ispred našeg prozora može značajno da unapredi kvalitet života, da snizi temperaturu uličnog vazduha ispod krošnje i do 15°C, a u stanju je i da upija i uspori oticanje površinskih voda. „Drvo je mali ekosistem, čuvar biodiverziteta u gradu”, kaže sagovornik „Vremena”.
ZELENE POVRŠINE ZA SKUPLJI KVADRAT
Prilikom izgradnje urbanističkih planova, najčešća je praksa da se ispoštuje potreba za minimalnim procentom zelenila na parceli, koji je zadat Planom generalne regulacije.
„Za najrasprostranjenije namene, poput stanovanja i mešovitih gradskih centara, procenat slobodnih i zelenih površina iznosi najčešće između 30 i 40 procenata. Međutim, važno je naglasiti da broj zelenih površina u direktnom kontaktu sa tlom retko prelazi 10 do 15 procenata. Ove zelene površine su izuzetno važne budući da imaju veću moć apsorpcije vode u slučaju obimnih padavina i podržavaju raznovrsne ekosisteme u odnosu na zelenilo koje raste u malom, ograničenom prostoru, poput žardinjere”, kaže Olga Andrić, jedna od članica kolektiva Ministarstva prostora osnovanog 2011. kako bi se bavilo temama urbanističkog planiranja i klimatske pravde.
Olga Andrić ukazuje i na problem „ekomanipulacije” (greenwashing), gde se silna zelena rešenja koriste isključivo u svrhe marketinga radi povećavanja vrednosti nekretnina. Kaže da postoji čitav niz projekata čiji nazivi sugerišu na zdrav život u ozelenjenom okruženju, dok u realnosti jedva ispunjavaju minimalne kriterijume. Ističe i da na nivou grada ne postoji doslednost u sprovođenju regulative kojom bi ovi problemi mogli da se reše iako se kroz niz strategija, planova i drugih dokumenata javnih politika Beograd deklariše kao grad koji teži održivom planiranju i razvoju.
„Nacrt generalnog urbanističkog plana Beograda još uvek nije izašao u javnost. Kao jedan od tri strateška cilja kada je reč o zelenoj infrastrukturi, plan prepoznaje i ostvarivanje ekonomske dobiti, odnosno ostvarivanje veće vrednosti nekretnina u ozelenjenom okruženju”, kaže Olga Andrić.
Jedan od značajnijih razloga nedostatka zelenila u Beogradu, kako ukazuje urbanistkinja Božena Stojić, takođe članica kolektiva Ministarstva prostora, jeste trend deregulacije urbanističkog planiranja. Kaže da Beograd nema ažurirana i važeća strateška dokumenta u kojima postoje dugoročni ciljevi i pravci razvoja grada, kao i odnos grada prema zelenoj infrastrukturi i klimatskim promenama.
„Institucije nadležne za urbani razvoj i planiranje grada ne prepoznaju značaj zelenih površina u kontekstu šire ekološke i društvene dobrobiti, već isključivo njihov ekonomski značaj i potencijal da podignu vrednost stambenih kvadrata”, smatra Božena Stojić.
Urbanistički planovi i izmene zakona omogućavaju rasprodaju i privatizaciju zemljišta, što za posledicu ima nedostatak gradskih površina na kojima bi mogao da se izgradi park ili uredi priobalje.
„Još jedan preduslov za povećanje zelenih površina u gradu jeste da Plan generalne regulacije sistema zelenih površina Beograda, koji predviđa da se zelene površine u Beogradu sa postojećih 12% povećaju na 23% teritorije grada, promeni status, odnosno da njegova realizacija bude obavezna, a ne opciona (što je u suprotnosti sa zakonom)”, zaključuje Božena Stojić.
ŽARIŠTE TOPLOTNIH OSTRVA
Termin „toplotna ostrva” označava fenomen gde se urbana područja u odnosu na prirodna okruženja više zagrevaju. Uzrok tome je promena zemljišnog pokrivača i namena zemljišta kroz proces izgradnje. U Beogradu je situacija takva da je on žarište toplotnih ostrva koje prouzrokuje probleme po zdravlje i funkcionisanje stanovništva. Kako naglašava Ivan Simić, zdravstveni problemi posebno se javljaju kod starije populacije i hroničnih bolesnika, a efekat toplotnih ostrva utiče i na povećano zagađenje vazduha, jer smanjena temperatura između dana i noći usporava strujanje vetra i negativno utiče na disperziju zagađenja.
„Zbog ovog efekta temperature su u gradu klimatološki u proseku za oko 2°C toplije od periferije. Ne možemo sasvim da poništimo ovaj efekat, ali ga možemo značajno ublažiti povećanjem površina pod zelenilom, naročito sa drvećem, očuvanjem gradskih šuma i drugih površina sa velikim brojem drveća, kao i planiranjem gradnje tako da se omogući cirkulacija vazduha i provetravanje”, kaže profesorka Poljoprivrednog fakulteta Mirjam Vujadinović Mandić.
Materijali koji se nalaze u urbanim sredinama kao što su beton i staklo, za razliku od zelenih površina, apsorbuju Sunčevo zračenje. Profesorka Mandić naglašava da se zbog toga ovi materijali mogu zagrejati i do 20°C više nego travnate površine, a vazduh iznad oblasti sa betonom i iznad asfalta može biti i više od 10°C topliji od vazduha iznad travnate površine.
Ublažavanje efekta urbanog ostrva toplote moguće je postići uspostavljanjem monitoringa temperature vazduha u urbanim sredinama (trgovima, ulicama) i promenom regulative tako da ona uključi razvoj zelene infrastrukture, kao i unapređenja planiranja, održavanja i izgradnje zelenih površina.
POTREBNA ZELENA REFORMA
Prema podacima sajta Javnog komunalnog preduzeća „Zelenilo – Beograd”, Beograd se stara o 56.513 stabla u drvoredima grada, u 743 ulice. Najzastupljenije vrste su javor, platan, divlji kesten, lipa i jasen. Na jedno drvoredno stablo, kako navode, dolazi 20 stanovnika. Kada su u pitanju šume, oni se staraju o 400 hektara park-šuma, što obuhvata šume na Milićevom brdu, Zvezdari, Crvenom bregu, zatim šume Banjički vis, Lisičiji potok, Hajd park i druge. Podsećamo: Beograd je dvomilionski grad, a za jednu četvoročlanu porodicu su potrebna dva zrela stabla.
„Potrebno je da celokupni plansko-regulatorni okvir prođe kroz zelenu reformu kako bi se pitanje zelenih površina sistemski rešilo, a pravila uređenja zelenila postalo zakonski ekvivalent pravilima izgradnje. To znači, pre svega uvesti ekološki indeks kao zakonski pandan indeksu izgrađenosti”, ukazuje Ivan Simić i dodaje da sve ono što se u našim zakonima i planovima podvodi pod preporuke za uređenje zelenila treba da postane zakonski obavezujuća norma. Konačno, planovi koji se tiču ozelenjavanja nemaju efikasan sistem monitoringa i vrednovanja. Drugim rečima, ukoliko je zakonom ili planom i predviđena kontrola, ona se jednostavno ne sprovodi.
Da je odgovornost potrebno delegirati svima, ukazuje Ivan Simić i naglašava da zeleni prostori ne prepoznaju granice između privatnog i javnog vlasništva. Potreban je usaglašeni planski sistem koji određuje kvalitet, kvantitet i ulogu zelenila u gradu, a jedna od najefikasnijih strategija koje gradovi imaju na raspolaganju jeste uvođenje ekološkog indeksa za nivo gradskih građevinskih parcela.
Ekološki indeks je urbanistički pokazatelj čija se zadata vrednost (indeks) postiže kombinovanjem različitih ekoloških i urbanističkih parametara. Ekološki indeks se primenjuje na celom području grada, ali se kombinacija parametara kojima se postiže razlikuje u odnosu na namenu zemljišta i zonu grada u kojoj se određena parcela nalazi. Kao i drugi urbanistički parametri, poput indeksa izgrađenosti, ekološki indeks se sprovodi kroz proceduru izdavanja građevinske dozvole, što znači da je svaki investitor zakonski dužan da ga se pridržava.
„U odnosu na dozvoljeni indeks izgrađenosti i stepena zauzetosti objekta na parceli, investitor ima određenu slobodu da kombinacijom ekoloških parametara postigne zahtevani ekološki indeks. Ako se objekat nalazi u centru grada, na parceli će biti dozvoljen visok intenzitet izgradnje, što znači i veći stepen zauzetosti objekta na parceli”, kaže Simić i ukazuje da to navodi investitora da više sredstava uloži na zeleni krov ili zelenu fasadu, kako bi nadoknadio zelenu površinu u direktnom kontaktu sa tlom, čija je minimalna površina takođe propisana planom.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
