Možda je krilatica iz naslova, ispisana na majici legendarnog Grunfa, lika iz stripa Alan Ford koji je bio veoma popularan tokom osamdesetih, mogla kod mladog Aleksandra Vučića da razvije ljubav prema letenju. Otkako je došao na vlast Vučić je imao nekoliko „letačkih“ izleta: od JAT-a napravio je Er Srbiju, leteo je helikopterima tokom akcija spasavanja zavejanih i poplavljenih, jedan se helikopter srušio kad je poginulo četiri avijatičara, dva medicinska radnika i jedna beba za šta je deo javnosti direktno optuživao premijera Vučića, dok je zvanična istraga utvrdila da je uzrok pada pilotska greška. Ovih dana se Vučić, u okviru kampanje za predsedničke izbore koji još nisu raspisani, pojavio u video-spotu čija se radnja dešava u vazduhoplovu.
Taj njegov spot kojim se, stidljivo i između redova, promoviše u jedinog ozbiljnog predsedničkog kandidata zaista je odličan. Međutim, na društvenim mrežama ne deli se to mišljenje: smatra se da je spot glup i banalan, da je preskup, da je pokraden, a istovremeno se vodi i „istraga poturica“ u smeru ko su ti „domaći plaćenici“ koji su učestvovali u produkciji Vučićeve propagande.
Krenimo unazad: spot nije pokraden. Kompanija izraelskog stručnjaka Arona Šaviva koja je angažovana za marketinški nastup Aleksandra Vučića i SNS-a već je producirala (i prodala) istu ili malo modifikovanu ideju i scenario za spot političkim partijama u Ukrajini i Slovačkoj, što ne znači da ne mogu da ih prodaju na nekom novom tržištu. Verovatno su ti spotovi imali uspeha u pomenutim zemljama, pa je Šavivova kompanija ubedila i Vučića da sa takvom idejom sigurno dobija. Nije neobično da strani menadžeri koriste svoja iskustva i rešenja sa nekih drugih tržišta kada se nađu u novoj zemlji. Problem može da bude ukoliko ne uzmu sve parametre u obzir: kulturu, običaje, informisanost. Pravi primer za lošu primenu stranih iskustava imamo baš ovde, u Srbiji. Pre desetak godina američka televizija Foks je prilikom dolaska na naše tržište neprestano emitovala seriju Alf, koju smo ovde gledali još osamdesetih godina prošlog veka. Američki menadžeri nisu mogli čudom da se načude kako se to njihova televizija u Srbiji ne gleda kad su oni tokom devedesetih serijom Alf potpuno potukli konkurenciju u Bugarskoj.
Druga stvar: Vučićev spot u avionu produkciono izgleda tako da nikako ne može da bude preskup. Procena stručnjaka je da takav spot, ukoliko su angažovani domaća tehnika i ljudi, košta između 15.000 i 20.000 evra. Pre svetske ekonomske krize, taj bi spot koštao četiri do pet puta skuplje, ali od 2008. budžeti kompanija za marketing su mnogo manji što je uslovilo drastičan pad cena honorara i oglašavanja. Dodajte i tome sve jeftiniju tehniku za snimanje i dobili ste spot koji, po budžetu, spada u prosečne na srpskom tržištu. Doduše, sve zavisi od toga ko su ljudi koje angažujete za snimanje. U slučaju Vučićevog ima-li-pilota-u-avionu spota ostaje potpuna nepoznanica koliko su plaćeni statisti, glumci, a pogotovo reditelj i direktor fotografije koji su došli iz Izraela. Možda su ta dvojica Izraelaca deo paketa usluga za koje je plaćen Aron Šaviv, a možda i nisu. Što se iznajmljivanja aviona tiče, iz više izvora nam je potvrđeno da se može iznajmiti za oko 400 evra po satu. Dakle, kad Vučić u Vrbasu izjavi da je avion koštao između 200 i 400 evra, to se ne odnosi na ukupan najam aviona za reklamu, već na moguću dogovorenu cenu po satu. Da li je ta suma plaćena, ne znamo, ali snimanje za pomenutu reklamu nije trajalo duže od jednog snimajućeg dana, što u satima iznosi osam do deset, u srpskim uslovima čak do 12 sati. Dodajte tome da su honorari statista od 10 do 20 evra po danu, pa množite – i sate i statiste.
I, na kraju, treća stvar: spot u kome Aleksandar Vučić sanja noćnu moru u kojoj se svađaju pilot i kopilot oko kursa putovanja zaista je genijalan. Pritom, Vučić tu izgleda potpuno prirodno, kao čovek od krvi i mesa. Kadar u kojem se on budi sedeći na putničkom sedištu aviona je dostojan vrhunskih majstora glume. Svaki polaznik glumačke škole nauči da je najteže izvesti neke sasvim obične i svakodnevne radnje poput osmeha, sleganja ramena ili buđenja iz sna. Najvažnija je Vučićeva poruka glasačima: da nije dobro kada dve osobe upravljaju avionom, kao i da nije dobro kada predsednik i premijer upravljaju državom. On podrazumeva da će te dve osobe biti u stalnoj konfrontaciji, tako da je najbolje da kormilo i aviona i države preuzme on sam. Jer, on se u sve razume, u sve se meša, o svemu odlučuje: od Zvezde i Partizana, preko kvaliteta školskih toaleta, betona u tunelima, državnog deficita i suficita u starijoj i novijoj istoriji do brzih pruga, auto-puteva i Zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji. Da ga pitate za recept za kačamak, i to bi vam „iz ruke“ objasnio i demonstrirao. Pritom, Vučić ne prihvata da su u kokpitu aviona pilot i kopilot da bi se konsultovali i, što je još važnije, kontrolisali radnje jedan drugom. Uostalom, u moderno vreme, veći deo komercijalnog avionskog leta obavlja automatski pilot, kao što i u dobro uređenim državama mnoge važne državne poslove obavljaju institucije po prostoj inerciji, bez obzira na to ko je na vlasti. Da nije tako, država Belgija, čije je ustave Srbija kopirala i unapređivala sa manjim ili većim uspehom tokom 19. i 20. veka, ne bi uspela da preživi nedavnu krizu kada skoro dve godine nije mogla da se formira Vlada.
Aleksandar Vučić, putnik aviona bez reda letenja, koji se budi iz košmara i pritom ostaje potpuno pribran i sa osmehom razjasni narodu šta mu je činiti, predstavlja prvi istinski kemp u srpskim političkim kampanjama. Njegovi protivnici na društvenim mrežama to nisu razumeli jer je kemp, kako je jednom davno rekao profesor Nebojša Pajkić, „ironija bez ironijske distance“. Pitanje je samo da li će to razumeti njegovi glasači od kojih većina ne koristi internet. Možda za njih napravi drugi spot gde će težište baciti na drugi deo Grunfove krilatice: „Tko ne leti, ne vrijedi.“
