Gotovo 2,7 miliona ljudi u Srbiji ima povišen krvni pritisak (na slici). To je samo početak kompleksne priče o ovoj bolesti, njenom lečenju i posledicama ukoliko se ne leči, njenim globalnim razmerama, ali i slabim tačkama zdravstvenog sistema u Srbiji. Šta kažu brojevi, a šta stanje na terenu? Šta nam valja činiti da situacija bude bolja i da se sačuvaju ljudski životi? Za “Vreme” govori profesor Aleksandar N. Nešković
Godine 1733, engleski sveštenik Stiven Hejls, vođen uverenjem da je njegova “dužnost da otkriva i divi se mudrosti i dobroti Boga proučavajući Njegovo delo”, ubacio je malu mesinganu cevčicu u arteriju konja. Nju je, pomoću fleksibilnog guščijeg dušnika koji je poslužio kao spoj, povezao sa dugom vertikalnom staklenom cevi i posmatrao kako krv pulsira – raste i pada sa otkucajima srca. Tako je postao prvi čovek koji je izmerio krvni pritisak, što je svakako skupo koštalo životinju žrtvovanu za nauku. Proći će više od veka dok jedan francuski hirurg ne izmeri krvni pritisak kod čoveka tokom operacije (1856), a onda još tridesetak godina dok na scenu ne stupi aparat za širu upotrebu, bez prodiranja kroz kožu.
Danas nema ničeg jednostavnijeg nego izmeriti pritisak, ali ipak, mnogi ne znaju da imaju hipertenziju. Takođe, lekovi za nju nisu preskupi, a opet, mnogi se ne leče.
Ako bismo situaciju opisivali brojevima, mogli bismo da kažemo: u Srbiji 2026. gotovo svaka druga osoba ima povišen krvni pritisak – od toga 50 odsto muškaraca i 43 odsto žena. Skoro polovina njih nije svesna da boluje od hipertenzije, pokazuje više istraživanja. Od svesnih, više od polovine ne uzima terapiju – ili iz finansijskih razloga ili zbog stava “ne treba to meni”. Samo 12 odsto pacijenata uspeva da ostvari ciljne vrednosti pritiska.
Slična situacija je i u drugim balkanskim zemljama, te se čitav region u Evropi smatra visokorizičnim, kaže za “Vreme” kardiolog dr Aleksandar N. Nešković, dugogodišnji profesor interne medicine i kardiologije na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Kako objašnjava, u centralnoj i istočnoj Evropi stopa obolevanja viša je nego u severnoj i zapadnoj, gde od hipertenzije boluje oko trećine stanovništva.
“Posebno zabrinjava činjenica da, dok stopa obolevanja od hipertenzije poslednjih decenija u većem delu Evrope opada, u Srbiji i regionu ona stagnira i ostaje visoka”, upozorava profesor Nešković.
MREŽA SLABIH TAČAKA
Zašto je to tako? Deo odgovora ponovo se krije u statistici: preko industrijske hrane – što je daleko od samo balkanskog problema – unosimo 78 odsto više soli nego što nam je potrebno. Uz to, prema inicijativi “Ima bez dima”, u Srbiji posluje svega 129 potpuno nepušačkih lokala, naspram onih zadimljenih, kojima se ne zna broj. Deca su nam sve gojaznija – podaci Republičkog zavoda za statistiku i Instituta “Batut” pokazuju da je skoro 13 odsto dece od 5 do 14 godina gojazno, a 16,6 odsto predgojazno, dok se predviđa da će do 2030. gotovo svako peto dete biti u ovoj rizičnoj grupi.
U skladu sa tim, Nešković kao neke od važnih krivaca ističe nezdravu ishranu, sa visokim unosom soli i životinjskih masti, ali takođe i odsustvo svesti o značaju očuvanja sopstvenog zdravlja. “Mnogo je oblasti koje su nerazvijene, u kojima žive ljudi sa niskim primanjima, često na granici siromaštva, opsednuti pukim preživljavanjem”, navodi on.
Uz to, mnogo se sedi, fizička aktivnost je slaba iliti neadekvatna. Tu je, naravno, i već pomenuto pušenje. “Naglašavam činjenicu da uprkos postojanju precizne zakonske regulative, u Srbiji praktično ne postoji zatvoreni javni prostor, restoran, kafić, pa i bolnica (!), u kome pušači bahato i neometano ne uživaju u duvanu. To više ne možete videti nigde u evropskim zemljama”, zaključuje sagovornik “Vremena”.
Konačno, zdravstveni sistem nije usmeren ka prevenciji i to je jedna od njegovih najvećih boljki, uz nedostupnost zdravstvene zaštite u mnogim delovima zemlje. Aleksandar N. Nešković ističe i ovo: “Lekari u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, koji su stub prevencije masovnih nezaraznih bolesti u koje spada i hipertenzija, obezvređeni su, svedeni na puke administratore, koji umesto u pacijenta gledaju u papire i ekrane kompjutera. Katastrofalnom organizacijom posla njima je bukvalno oteto vreme za razgovor sa pacijentima, a vreme za razgovor sa lekarom je ključ prevencije.”
PROBLEM KOJI NE ŠTEDI NI DECU
Hipertenzija se naziva tihim ubicom. Razlog za to je što osoba sa povišenim pritiskom često i nema jasnih simptoma, a bolest biva prepoznata tek kada se dese komplikacije koje donosi kao posledicu: moždani udar, infarkt srca, oboljenje bubrega, promene na očnom dnu… Otuda kontrola krvnog pritiska znači veliku razliku. Čak i smanjenje sistolnog (gornjeg) pritiska za 10 mmHg povezano je sa 20 odsto manjim rizikom od velikih kardiovaskularnih događaja, 27 odsto manjim rizikom od moždanog udara i 13 odsto manjim rizikom od smrtnosti usled bilo kog uzroka.
Zanimljivo je da različite zemlje imaju različite “pragove” za granicu hipertenzije. U Evropi je to 140/90; u SAD se pritisak između 130/80 i 139/89 smatra hipertenzijom prvog stepena, kod nas bi se to smatralo blago povišenim, dok vrednosti od 140/90 i više predstavljaju hipertenziju drugog stepena. Takođe, nije isto ni gde se pritisak meri, kod kuće ili u ordinaciji, noću ili danju. On može naglo da skoči usled stresa, fizičke aktivnosti, alkohola, kofeina, pa čak i preterane radosti, ali što je osnovni nivo niži, manje je verovatno da će ti skokovi biti opasni.
Doktor Nešković objašnjava da odluku o tome “koje su optimalne ciljne vrednosti krvnog pritiska za svakog pojedinačnog bolesnika donosi lekar, imajući u vidu starost bolesnika, njegov ukupni kardiovaskularni rizik, udružene bolesti i toleranciju propisane terapije.”
Iako se visok arterijski pritisak dugo smatrao isključivo bolešću odraslih, globalno raste broj dece i adolescenata sa ovim problemom. Stopa obolevanja skočila je sa oko 3 odsto na oko 6 odsto. U posebnom riziku su izrazito gojazna deca.
“Gojaznost dece i adolescenata je najčešće posledica nezdrave ishrane (visokokalorična i slana brza hrana, zaslađeni i energetski napici) i često je udružena sa nedovoljnom ili neadekvatnom (preterano vežbanje u teretani) fizičkom aktivnošću, stresom i pušenjem, što sve, uz eventualno prisutnu genetsku predispoziciju, doprinosi ranoj pojavi hipertenzije”, kaže dr Nešković.
SVET VISOKOG PRITISKA
Istraživanje Svetske zdravstvene organizacije i Imperijal koledža u Londonu iz 2019. dosad je najsveobuhvatnija studija o globalnim trendovima hipertenzije.
Obuhvatajući period od 1990. do 2019. godine i podatke više od 100 miliona ljudi iz 184 države, zaključuje se da je reč o ozbiljnom problemu svetskih razmera.
Hipertenzija je odgovorna za čak 10 miliona smrti godišnje. Danas oko milijardu i 400 miliona ljudi ima visok krvni pritisak, a broj odraslih sa hipertenzijom se za trideset godina više nego duplirao.
Zanimljivo je, međutim, da se teret bolesti seli – dok u bogatim zemljama stopa obolevanja opada, ona ubrzano raste u državama sa niskim i srednjim prihodima, gde danas živi čak 82 odsto svih obolelih u svetu. Srbija se u ovom istraživanju našla u neslavnih prvih deset kada je reč o učestalosti hipertenzije kod muškaraca.
Nešković ističe da viši ekonomski standard podrazumeva bolje životne uslove, kvalitetniju prevenciju i osmišljene dugoročne programe za očuvanje zdravlja. Uz to, lekari su dostupniji, savremeni lekovi pristupačniji, a efekti terapije se redovno kontrolišu. On podseća da i u najrazvijenijim državama hipertenzija najviše pogađa najsiromašniji deo populacije sa nižim stepenom obrazovanja.
“Međutim, nije baš sve ni u novcu. Važno je istaći da, kada se uporede države sa sličnom ekonomskom moći, one koje su orijentisane ka široko dostupnoj primarnoj zdravstvenoj zaštiti postižu daleko bolje rezultate u prevenciji i lečenju hipertenzije”, naglašava Nešković.
Prema njegovom mišljenju, za Srbiju su ključni reorganizacija primarne zdravstvene zaštite, vraćanje lekara opšte prakse u centar zdravstvenog sistema i prelazak sa bolničkog na preventivni model. Neophodna je i bolja dostupnost savremenih lekova, kao i osmišljena, dugoročna kampanja ranog prepoznavanja i suzbijanja faktora rizika – od same hipertenzije, šećerne bolesti i gojaznosti, pa do pušenja, alkohola i fizičke neaktivnosti.
Reč je o kompleksnom problemu koji traži promene na više nivoa. Prostora za napredak svakako ima, ali su potrebne odgovorne i promišljene zdravstvene politike, kao i promena odnosa prema životu i bolesti – kako na pojedinačnom, tako i na kolektivnom nivou. A ta razlika je bukvalno razlika između života i smrti.
Prema dostupnim podacima, kaže doktor Nešković, tri četvrtine bolesnika u Srbiji koji uzimaju propisanu terapiju danas i dalje nema dobro regulisan krvni pritisak.
Kao razloge navodi neredovno uzimanje lekova, retke kontrole, neadekvatnu titraciju (korigovanje) terapije od strane lekara, visok unos soli i loše životne navike. Posebno ističe neadekvatan odnos prema bolesti – stanovništvo nije dovoljno edukovano, pacijenti ne poznaju prirodu hipertenzije, nemaju svest o ozbiljnim komplikacijama niti o prednostima savremene terapije.
Međutim, postoji i ona druga strana medalje: slučajevi u kojima osoba zna da ima hipertenziju, redovno uzima terapiju, menja životne navike, ali se njen pritisak i dalje ne snižava do normalnih vrednosti. Njeni organi i dalje trpe, te ostaje u visokom riziku od bubrežnih oboljenja, srčanog i moždanog udara.
Reč je o rezistentnoj hipertenziji – stanju u kojem pritisak nije dobro regulisan “uprkos primeni najmanje tri antihipertenzivna leka iz različitih klasa u maksimalnim ili maksimalno tolerisanim dozama, ili kada je kontrolu krvnog pritiska moguće postići tek primenom četiri ili više lekova”, objašnjava doktor Nešković.
On ističe da je važno razlikovati ovu pravu rezistentnu hipertenziju od mnogo češće, prividne, koja nastaje kao posledica neredovnog uzimanja lekova, neadekvatnog doziranja, loše tehnike merenja, ili čuvenog efekta “belog mantila” (kada pritisak skoči samo u ordinaciji).
“Prava rezistentna hipertenzija je prisutna kod oko 10 odsto obolelih i predstavlja ozbiljan dijagnostički i terapijski izazov”, navodi Nešković, dodajući da je tada najčešće u pitanju sekundarna hipertenzija, uzrokovana endokrinološkim oboljenjima, suženjem bubrežne arterije ili hroničnim bolestima bubrega. Svi već poznati faktori rizika tu samo dodatno komplikuju sliku.
Šta se može uraditi kada lekovi naizgled više ne deluju i postoje li nove metode?
Profesor Nešković ističe da je na prvom mestu traganje za sekundarnim uzrocima i njihovo lečenje, uz upornu korekciju svih faktora rizika. Nakon optimizacije trojne farmakološke terapije, uvodi se četvrti lek (antagonist mineralokortikoidnih receptora), a po potrebi i oni koji se ređe koriste (beta-blokatori, alfa-blokatori, centralni agensi i vazodilatatori).
“Poslednjih godina se kod ovih pacijenata primenjuje i metoda renalne denervacije, kojom se pomoću specijalnog katetera uništavaju simpatički nervi bubrega primenom radiofrekventne ili ultrazvučne energije. Metoda je skupa i primenljiva kod relativno malog broja bolesnika u visokospecijalizovanim centrima”, objašnjava profesor Nešković.
Ipak, u praksi, čak i kada se sve ovo primeni, tri od četiri bolesnika sa pravom rezistentnom hipertenzijom i dalje imaju neregulisan krvni pritisak. Ali izgleda da ima rešenja.
“Za takve pacijente danas postoji nekoliko novih lekova koji su pokazali efikasnost u velikim studijama. Najviše nade polaže se u novu klasu antihipertenziva koji direktno smanjuju proizvodnju aldosterona, od kojih je prvi takav lek već odobren za kliničku upotrebu u SAD.”
Aldosteron je, naime, hormon ključan za regulaciju krvnog pritiska, jer utiče na ravnotežu soli i vode, kao i na zapreminu krvi. Inovativni lek, koji omogućava sintezu ovog hormona zbog toga donosi potpuno drugačiji pristup u odnosu na dosadašnju terapiju, jer direktno cilja i rešava hormonske uzroke hipertenzije.
Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!
Zašto između prevaziđenog režima i promena ne postoji ništa treće? Na šta režim misli kada kaže da brani Srbiju? Zbog čega je nesalomiv Studentski pokret? Ko ima znanje i pravo iskustvo, a ko vođu bez dana radnog staža van politike? I zašto studenti pobeđuju
Posle gotovo dve godine protesta, stotina prepešačenih kilometara, hapšenja, progona i nezabeležene društvene mobilizacije, Srbija izlazi na izbore koji bi mogli da označe kraj jedne političke epohe. Sociološkinja Marija Babović kaže za “Vreme” da nada u promene nije bila toliko velika još od 5. oktobra 2000. godine, ali upozorava i na opasnost da se, ukoliko promene izostanu, zemlja suoči sa još tvrđim autoritarnim režimom
Njihovo jedino oružje sada su mediji koje kontrolišu: kao, mi nemamo program, što nije istina; kao, mi ćemo izdati nacionalni interes, što nije istina. Jedan od argumenata im je i to da se plašimo da izađemo na debatu sa Vučićem. Oni ne razumeju da im je to kazna. To je kazna Aleksandru Vučiću, koji je 14 godina vodio isključivo monolog. Četrnaest godina on nikome nije omogućio nikakvu vrstu dijaloga, a sada bi da bude nagrađen ili pomilovan mogućnošću da s nama razgovara. E pa, neće moći. To što je posejao sada žanje
Ovi izbori nisu izbori o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, Kosovu i Metohiji, gej brakovima, poreskoj politici ili bilo kom drugom pojedinačnom političkom pitanju. Iako stranke na marginama političke moći pokušavaju da nametnu ove teme, u središtu predstojećeg političkog izbora nalazi se mnogo jednostavnija dilema: promena ili očuvanje postojećeg poretka. Već duže od godinu dana, istraživanja pokazuju da je to osnovna dilema koja se nalazi na glasačkom listiću
U RS se za izbore u Srbiji prijavilo 19.800 osoba, koji će moći glasati na 28 biračkih mjesta. Ostaje nepoznato koliko će ih 25. oktobra preći Drinu i glasati u Srbiji. U svakom slučaju ne vjerujem da su glasači iz Republike Srpske ti koji će odlučiti pobjednika izbora u Srbiji. Realno, glasači iz Republike Srpske na malo toga mogu uticati, ali izgleda da su simbolički veoma važni i Vučiću i opoziciji
Nema, doslovno, nikakve razlike između onoga ko usred noći tvrdi da je dan, ili onoga ko tvrdi za sebe da je žirafa, od tvrdnji koje čitamo na bilbordima: da Vučić radi na ujedinjenju Srbalja i da Srbiji, iz dana u dan, ide sve bolje.
Predizborna hapšenja zbog tobožnjeg „rušenja države“ svedoče o panici režima. Loša vest za njih je – ne mogu da uhapse ceo narod koji je rešio da se odbrani od naprednjačkih batina i izborne krađe
Obruč koji oko Ćacilenda steže Studentska lista sve je uži. Jer sve je više razmađijanih ljudi koji lažnog proroka vide kao ono što jeste: uličnog opsenara koji zavađa Srbiju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
