Egnerov potpis izronio je i iz naših arhiva kao čudovište sa dna mora. Zajedno sa svim drugim istorijskim čudovištima koja su počinjenim zločinima sebe lišila bilo kakvih razumljivih motiva i olakšavajućih okolnosti. Šta, uostalom, može biti motiv folksdojčera iz Crvenke da se 1940. pojavi u Beogradu, sačeka nemačku okupaciju Srbije i pridruži se okupacijskim trupama u masovnoj likvidaciji ljudi koji su do juče bili njegovi sunarodnici ili sugrađani
Branka Prpa
Za početak, ukratko, krajem aprila 1941. godine vazduhoplovni general Helmut Ferster obavestio je stanovništvo Srbije da preuzima upravu u zemlji, uz napomenu da će se sa svakim ko se ne pokori njegovim zapovestima obračunati po ratnom/vojnom zakonu. Prethodno su svi Jevreji obavešteni da se moraju prijaviti gradskoj policiji jer će, u protivnom, biti streljani. Tim aktima rasističkog imperijalizma započela je nemačka okupacija Beograda.
Istorijska rekapitulacija, uz opasnost bešćutnog nizanja činjenica, podrazumevala bi informaciju da je na današnjoj gradskoj teritoriji uspostavljena mreža logora: Banjica, Sajmište-Zemun, Topovske šupe, Milišićeva ciglana i to pod jurisdikcijom Gestapoa i Specijalne policije. Logor Sajmište uspostavljen je u okvirima izložbenog paviljona Beogradskog sajma. U njemu je razvijena nova tehnologija masovne smrti poznata kao gasne komore, u ovom slučaju, kamion kao pokretna gasna komora. Od logora do pripremljenih raka u Jajincima i Bežanijskoj kosi, do maja 1942. godine, u kamionima dušegupkama likvidirano je oko 6320 Jevreja i to većinom žena i dece. U logoru Sajmište je, pored beogradskih Jevreja, bio zatočen i veliki broj lica srpske, romske, hrvatske, muslimanske, grčke i albanske nacionalnosti. Ukupno oko 31.972 ljudi od kojih je 10.636 izgubilo život. Dakle, svaki treći ili, preciznije, prosečno 13 žrtava svaki dan.
Ovakva istorija objašnjava, bez sumnje, zašto je Peter Egner postao toliko zanimljiv za naše javno mnjenje, za sada sa nekoliko šturih informacija da je kao pripadnik Gestapoa učestvovao u hapšenjima i likvidacijama Jevreja na teritoriji Beograda. Egnerov potpis izronio je i iz naših arhiva kao čudovište sa dna mora. Zajedno sa svim drugim istorijskim čudovištima koja su počinjenim zločinima sebe lišila bilo kakvih razumljivih motiva i olakšavajućih okolnosti. Šta, uostalom, može biti motiv folksdojčera iz Crvenke da se 1940. pojavi u Beogradu, sačeka nemačku okupaciju Srbije i pridruži se okupacijskim trupama u masovnoj likvidaciji ljudi koji su do juče bili njegovi sunarodnici ili sugrađani?
Isto pitanje može da se postavi za sve one koji su učestvovali u Nedićevoj kvislinškoj vlasti, koja se, ne manje od Nemaca, istakla u progonima i likvidaciji ljudi. Logorom Banjica, na primer, upravljao je Svetozar Vujković, a Specijalna policija dala je aparat logorske uprave i oružanu stražu. Nedićeva Specijalna policija bila je i stalni snabdevač logora ljudstvom, tako da je kroz njegove kapije prošlo 23.637 zatvorenika svih nacionalnosti i starosne dobi, od mladića i devojaka do staraca i dece. Odatle su odvođeni na streljanje u Jajince i druga stratišta u okolini Beograda ili druge logore širom Evrope. Finansijske troškove izdržavanja logora snosila je Beogradska opština i Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Nedić se istakao i u servisiranju sabirnog logora Topovske šupe u koji su odvođeni Jevreji i Romi od 16 godina starosti nadalje. Odatle su odvođeni na streljanje u Jajince. Ovo knjigovodstvo megasmrti zaokružuje i četvrti logor, Milišićeva ciglana na Zvezdari. U njemu je boravilo nekoliko hiljada zatočenika, uglavnom partizana iz Dalmacije i Bosne. Oko 500 njih umrlo je u samom logoru.
Zaključak je na kraju namenjen nama, živima. Mi delimo zajedništvo sudbine sa našim mrtvima i komuniciramo sa njima isključivo našim saosećanjem. Stratišta Beograda na kojima su Beograđani i mnogi drugi gubili svoje živote ne mogu i ne smeju ostati neobeležena. Istoriografija i pojedinci moraju se pokloniti pred patnjom ljudi. Krvnici moraju odgovarati za svoje zločine, ali glavni neprijatelj je u nama. On obitava u našem neznanju, u našoj indiferentnosti, ili nemoći da mislimo budućnost tako da preuzmemo odgovorno našu istoriju. Zlo traje jer je često ideologizovano, ali nikakva ideologija ne može opravdati zločin jer ako se opravdanje prihvati ono se pretvara u beskonačnu pretnju. Naši prethodnici su gubili svoje živote jer su jednako kao i mi verovali da se smisao ljudskog postojanja iskazuje kroz sreću i slobodu. Saosećajući sa njima i kažnjavajući njihove preživele krvnike i sami potvrđujemo sopstvenu svrhovitost u dugačkom lancu ljudskog trajanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Sigurno nisu svi naprednjaci oduševljeni Šapićem, ali videćemo da li ima “pacovskih kanala” i ko je njihov arhitekta. Ako su već napravljeni, male su šanse da za njih ne zna vrh lojalističko-hijerarhijski ustrojene stranke poput SNS. I Šapić to svakako zna
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
