Egnerov potpis izronio je i iz naših arhiva kao čudovište sa dna mora. Zajedno sa svim drugim istorijskim čudovištima koja su počinjenim zločinima sebe lišila bilo kakvih razumljivih motiva i olakšavajućih okolnosti. Šta, uostalom, može biti motiv folksdojčera iz Crvenke da se 1940. pojavi u Beogradu, sačeka nemačku okupaciju Srbije i pridruži se okupacijskim trupama u masovnoj likvidaciji ljudi koji su do juče bili njegovi sunarodnici ili sugrađani
Branka Prpa
Za početak, ukratko, krajem aprila 1941. godine vazduhoplovni general Helmut Ferster obavestio je stanovništvo Srbije da preuzima upravu u zemlji, uz napomenu da će se sa svakim ko se ne pokori njegovim zapovestima obračunati po ratnom/vojnom zakonu. Prethodno su svi Jevreji obavešteni da se moraju prijaviti gradskoj policiji jer će, u protivnom, biti streljani. Tim aktima rasističkog imperijalizma započela je nemačka okupacija Beograda.
Istorijska rekapitulacija, uz opasnost bešćutnog nizanja činjenica, podrazumevala bi informaciju da je na današnjoj gradskoj teritoriji uspostavljena mreža logora: Banjica, Sajmište-Zemun, Topovske šupe, Milišićeva ciglana i to pod jurisdikcijom Gestapoa i Specijalne policije. Logor Sajmište uspostavljen je u okvirima izložbenog paviljona Beogradskog sajma. U njemu je razvijena nova tehnologija masovne smrti poznata kao gasne komore, u ovom slučaju, kamion kao pokretna gasna komora. Od logora do pripremljenih raka u Jajincima i Bežanijskoj kosi, do maja 1942. godine, u kamionima dušegupkama likvidirano je oko 6320 Jevreja i to većinom žena i dece. U logoru Sajmište je, pored beogradskih Jevreja, bio zatočen i veliki broj lica srpske, romske, hrvatske, muslimanske, grčke i albanske nacionalnosti. Ukupno oko 31.972 ljudi od kojih je 10.636 izgubilo život. Dakle, svaki treći ili, preciznije, prosečno 13 žrtava svaki dan.
Ovakva istorija objašnjava, bez sumnje, zašto je Peter Egner postao toliko zanimljiv za naše javno mnjenje, za sada sa nekoliko šturih informacija da je kao pripadnik Gestapoa učestvovao u hapšenjima i likvidacijama Jevreja na teritoriji Beograda. Egnerov potpis izronio je i iz naših arhiva kao čudovište sa dna mora. Zajedno sa svim drugim istorijskim čudovištima koja su počinjenim zločinima sebe lišila bilo kakvih razumljivih motiva i olakšavajućih okolnosti. Šta, uostalom, može biti motiv folksdojčera iz Crvenke da se 1940. pojavi u Beogradu, sačeka nemačku okupaciju Srbije i pridruži se okupacijskim trupama u masovnoj likvidaciji ljudi koji su do juče bili njegovi sunarodnici ili sugrađani?
Isto pitanje može da se postavi za sve one koji su učestvovali u Nedićevoj kvislinškoj vlasti, koja se, ne manje od Nemaca, istakla u progonima i likvidaciji ljudi. Logorom Banjica, na primer, upravljao je Svetozar Vujković, a Specijalna policija dala je aparat logorske uprave i oružanu stražu. Nedićeva Specijalna policija bila je i stalni snabdevač logora ljudstvom, tako da je kroz njegove kapije prošlo 23.637 zatvorenika svih nacionalnosti i starosne dobi, od mladića i devojaka do staraca i dece. Odatle su odvođeni na streljanje u Jajince i druga stratišta u okolini Beograda ili druge logore širom Evrope. Finansijske troškove izdržavanja logora snosila je Beogradska opština i Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Nedić se istakao i u servisiranju sabirnog logora Topovske šupe u koji su odvođeni Jevreji i Romi od 16 godina starosti nadalje. Odatle su odvođeni na streljanje u Jajince. Ovo knjigovodstvo megasmrti zaokružuje i četvrti logor, Milišićeva ciglana na Zvezdari. U njemu je boravilo nekoliko hiljada zatočenika, uglavnom partizana iz Dalmacije i Bosne. Oko 500 njih umrlo je u samom logoru.
Zaključak je na kraju namenjen nama, živima. Mi delimo zajedništvo sudbine sa našim mrtvima i komuniciramo sa njima isključivo našim saosećanjem. Stratišta Beograda na kojima su Beograđani i mnogi drugi gubili svoje živote ne mogu i ne smeju ostati neobeležena. Istoriografija i pojedinci moraju se pokloniti pred patnjom ljudi. Krvnici moraju odgovarati za svoje zločine, ali glavni neprijatelj je u nama. On obitava u našem neznanju, u našoj indiferentnosti, ili nemoći da mislimo budućnost tako da preuzmemo odgovorno našu istoriju. Zlo traje jer je često ideologizovano, ali nikakva ideologija ne može opravdati zločin jer ako se opravdanje prihvati ono se pretvara u beskonačnu pretnju. Naši prethodnici su gubili svoje živote jer su jednako kao i mi verovali da se smisao ljudskog postojanja iskazuje kroz sreću i slobodu. Saosećajući sa njima i kažnjavajući njihove preživele krvnike i sami potvrđujemo sopstvenu svrhovitost u dugačkom lancu ljudskog trajanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Iz saopštenja tužilaštva stiče se utisak da se uloga bivšeg šefa beogradske policije u čitavom događaju kontinuirano umanjuje. Da li je to zaista rezultat do sada sprovedenih dokaznih radnji i novih saznanja prikupljenih tokom istrage ili je reč o relativizaciji njegove uloge iz nekog drugog razloga, teško je utvrditi. Ipak, imajući u vidu sve čudne i neuobičajene poteze Visokog javnog tužilaštva u Beogradu, sasvim je opravdano sumnjati da se radi o relativizaciji odgovornosti i da neko sa veoma visokog položaja pokušava da zaštiti Milića
Nemanja Nenadić naglašava da su vršioci dužnosti spremni da, zarad očuvanja svog nezakonitog statusa, čine još veće kompromise nego što bi činili oni koji su postavljeni, pa makar to bilo i po principu partijske podobnosti, na pun mandat. Ili, kako je objasnila Ana Brnabić 2019. godine “v.d.” status zapravo motiviše ljude da rade još bolje
U razgovoru za “Vreme” predstavnici nekoliko opozicionih partija govore o studentskom pokretu. Jedni ga bezrezervno podržavaju i odustaju od isticanja svojih kandidata na izborima, drugi se spremaju da za učešće na izborima u nekom koalicionom formatu, treći su negde između i još važu. Za buduće analize, neka se zna ko je bio na kom stanovištu u junu 2026. godine, pošto će još promena sigurno biti
Šta, zapravo, u procesu pridruživanja EU hoće, a šta neće od Srbije i obratno? Gde je danas Srbija u onome što hoće i neće od EU, te šta je suština fingiranja ovdašnjeg režima – za nedeljnik “Vreme” govori dr Vladimir Međak, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji i bivši glavni pravnik u pregovaračkom timu Vlade za pregovore o pristupanju EU
Na deklarativnoj razini i domaći i međunarodni politički akteri zaklinju se u cjelovitu BiH, ali, istodobno, Hrvati gledajući u Zagreb, a Srbi u Beograd, rade na njezinoj razgradnji. Jedino Bošnjaci, iako ni oni nisu posvema nevini u ovim pričama, nemaju kuda i kome se obratiti za potporu
Što treba znati o Vučićevoj najavi ostavke? Zašto neće sesti u fotelju koju mu greje Macut? I zbog čega mora da spoji predsedničke i parlamentarne izbore
Zašto su građani Srbije crveni od srama poslije naprednjačke operacije u Tivtu? Zbog čega Vučić redovno bruka zemlju i građane koje predstavlja? Upita li se kako ga na Samitu u Tivtu vide drugi državnici i što mu govore iza leđa
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
