Egnerov potpis izronio je i iz naših arhiva kao čudovište sa dna mora. Zajedno sa svim drugim istorijskim čudovištima koja su počinjenim zločinima sebe lišila bilo kakvih razumljivih motiva i olakšavajućih okolnosti. Šta, uostalom, može biti motiv folksdojčera iz Crvenke da se 1940. pojavi u Beogradu, sačeka nemačku okupaciju Srbije i pridruži se okupacijskim trupama u masovnoj likvidaciji ljudi koji su do juče bili njegovi sunarodnici ili sugrađani
Branka Prpa
Za početak, ukratko, krajem aprila 1941. godine vazduhoplovni general Helmut Ferster obavestio je stanovništvo Srbije da preuzima upravu u zemlji, uz napomenu da će se sa svakim ko se ne pokori njegovim zapovestima obračunati po ratnom/vojnom zakonu. Prethodno su svi Jevreji obavešteni da se moraju prijaviti gradskoj policiji jer će, u protivnom, biti streljani. Tim aktima rasističkog imperijalizma započela je nemačka okupacija Beograda.
Istorijska rekapitulacija, uz opasnost bešćutnog nizanja činjenica, podrazumevala bi informaciju da je na današnjoj gradskoj teritoriji uspostavljena mreža logora: Banjica, Sajmište-Zemun, Topovske šupe, Milišićeva ciglana i to pod jurisdikcijom Gestapoa i Specijalne policije. Logor Sajmište uspostavljen je u okvirima izložbenog paviljona Beogradskog sajma. U njemu je razvijena nova tehnologija masovne smrti poznata kao gasne komore, u ovom slučaju, kamion kao pokretna gasna komora. Od logora do pripremljenih raka u Jajincima i Bežanijskoj kosi, do maja 1942. godine, u kamionima dušegupkama likvidirano je oko 6320 Jevreja i to većinom žena i dece. U logoru Sajmište je, pored beogradskih Jevreja, bio zatočen i veliki broj lica srpske, romske, hrvatske, muslimanske, grčke i albanske nacionalnosti. Ukupno oko 31.972 ljudi od kojih je 10.636 izgubilo život. Dakle, svaki treći ili, preciznije, prosečno 13 žrtava svaki dan.
Ovakva istorija objašnjava, bez sumnje, zašto je Peter Egner postao toliko zanimljiv za naše javno mnjenje, za sada sa nekoliko šturih informacija da je kao pripadnik Gestapoa učestvovao u hapšenjima i likvidacijama Jevreja na teritoriji Beograda. Egnerov potpis izronio je i iz naših arhiva kao čudovište sa dna mora. Zajedno sa svim drugim istorijskim čudovištima koja su počinjenim zločinima sebe lišila bilo kakvih razumljivih motiva i olakšavajućih okolnosti. Šta, uostalom, može biti motiv folksdojčera iz Crvenke da se 1940. pojavi u Beogradu, sačeka nemačku okupaciju Srbije i pridruži se okupacijskim trupama u masovnoj likvidaciji ljudi koji su do juče bili njegovi sunarodnici ili sugrađani?
Isto pitanje može da se postavi za sve one koji su učestvovali u Nedićevoj kvislinškoj vlasti, koja se, ne manje od Nemaca, istakla u progonima i likvidaciji ljudi. Logorom Banjica, na primer, upravljao je Svetozar Vujković, a Specijalna policija dala je aparat logorske uprave i oružanu stražu. Nedićeva Specijalna policija bila je i stalni snabdevač logora ljudstvom, tako da je kroz njegove kapije prošlo 23.637 zatvorenika svih nacionalnosti i starosne dobi, od mladića i devojaka do staraca i dece. Odatle su odvođeni na streljanje u Jajince i druga stratišta u okolini Beograda ili druge logore širom Evrope. Finansijske troškove izdržavanja logora snosila je Beogradska opština i Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Nedić se istakao i u servisiranju sabirnog logora Topovske šupe u koji su odvođeni Jevreji i Romi od 16 godina starosti nadalje. Odatle su odvođeni na streljanje u Jajince. Ovo knjigovodstvo megasmrti zaokružuje i četvrti logor, Milišićeva ciglana na Zvezdari. U njemu je boravilo nekoliko hiljada zatočenika, uglavnom partizana iz Dalmacije i Bosne. Oko 500 njih umrlo je u samom logoru.
Zaključak je na kraju namenjen nama, živima. Mi delimo zajedništvo sudbine sa našim mrtvima i komuniciramo sa njima isključivo našim saosećanjem. Stratišta Beograda na kojima su Beograđani i mnogi drugi gubili svoje živote ne mogu i ne smeju ostati neobeležena. Istoriografija i pojedinci moraju se pokloniti pred patnjom ljudi. Krvnici moraju odgovarati za svoje zločine, ali glavni neprijatelj je u nama. On obitava u našem neznanju, u našoj indiferentnosti, ili nemoći da mislimo budućnost tako da preuzmemo odgovorno našu istoriju. Zlo traje jer je često ideologizovano, ali nikakva ideologija ne može opravdati zločin jer ako se opravdanje prihvati ono se pretvara u beskonačnu pretnju. Naši prethodnici su gubili svoje živote jer su jednako kao i mi verovali da se smisao ljudskog postojanja iskazuje kroz sreću i slobodu. Saosećajući sa njima i kažnjavajući njihove preživele krvnike i sami potvrđujemo sopstvenu svrhovitost u dugačkom lancu ljudskog trajanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Lepo je kad se narod bavi i jezikom. Recimo, povodom toga šta u slučaju Željka Obradovića znači „ostavka“ i koliko je bitno da li jeste ili nije „neopoziva“
Mnogo koji navijač je oglasio „kraj Partizana“. Ili jer je u odlasku Željka Obradovića video rušenje po notama režima ili jer klub koji napusti njegova najveća legenda gubi moralno pravo da postoji. To je naslovna tema novog „Vremena“
Željko Obradović više nije trener “Partizana”. Otišao je jer nije mogao više, i uz reči koje predsedniku kluba Ostoji Mijailoviću ne ostavljaju prostor ni za šta osim da podnese ostavku. Navijači nisu dočekali da dosanjaju “jedan davni san”. Kako je jedan čovek postao više od košarke i kako je došlo do neslavnog kraja
Šta se desi kad brane oko Pionirskog parka puknu i horde ćacija se izliju na gradove u Srbiji u kojima se održavaju lokalni izbori? To smo proteklog vikenda gledali u Mionici, Negotinu i Sečnju. Nije ovo tekst o lokalnim izborima, ni o rezultatima, jer izbora tog dana u suštini nije ni bilo. Sve što smo videli bilo je bezvlašće, teror, suspenzija zakona i države, te opšta vladavina nasilnika i batinaša sa crnim kačketima. Takođe i nova fazu represije koja je još jača i iracionalnija
Srpska napredna stranka ne sme i neće raspisati parlamentarne izbore u skorije vreme. Razlog je jednostavan – ako je ovako prošla u Mionici, Sečnju, Kosjeriću i Zaječaru, u malim sredinama gde tradicionalno ima najtvrđu infrastrukturu i najlojalnije biračko telo, onda je stanje u Beogradu, Novom Sadu, Valjevu, čak i na nivou republike nesagledivo lošije. Zato su izbori sada po prvi put za SNS prestali da budu demonstracija sile i postali nepoznanica. A nepoznanica je opasna: nosi mogućnost da se izbori izgube
Izjavivši da je Vučić pravi cilj Tužilaštva za organizovani kriminal, Selaković je kanda aludirao na američki antimafijaški zakon RICO – ne goni se samo ko je direktno učestvovao u krivičnim delima, nego i onaj ko je bio na čelu organizacije koja ih je počinila. A poznato je ko vodi naprednjačku vlast
Naprednjačke Pirove pobede u Mionici, Negotinu i Sečnju pretvaraju u zgarište ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Time je Vučić postao elementarna katastrofa koja pogađa sve građane. Jednostavno – zemlja je izručena bandama
Prethodni dani su bili mučni za navijače Partizana, naredni će isto biti. Oduzet im je san, još jednom sa velikim Željkom Obradovićem na krovu Evrope. Sada je jasno samo jedno – Ostoja Mijailović mora da ode i tako spreči još veću štetu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
