Egnerov potpis izronio je i iz naših arhiva kao čudovište sa dna mora. Zajedno sa svim drugim istorijskim čudovištima koja su počinjenim zločinima sebe lišila bilo kakvih razumljivih motiva i olakšavajućih okolnosti. Šta, uostalom, može biti motiv folksdojčera iz Crvenke da se 1940. pojavi u Beogradu, sačeka nemačku okupaciju Srbije i pridruži se okupacijskim trupama u masovnoj likvidaciji ljudi koji su do juče bili njegovi sunarodnici ili sugrađani
Za početak, ukratko, krajem aprila 1941. godine vazduhoplovni general Helmut Ferster obavestio je stanovništvo Srbije da preuzima upravu u zemlji, uz napomenu da će se sa svakim ko se ne pokori njegovim zapovestima obračunati po ratnom/vojnom zakonu. Prethodno su svi Jevreji obavešteni da se moraju prijaviti gradskoj policiji jer će, u protivnom, biti streljani. Tim aktima rasističkog imperijalizma započela je nemačka okupacija Beograda.
Istorijska rekapitulacija, uz opasnost bešćutnog nizanja činjenica, podrazumevala bi informaciju da je na današnjoj gradskoj teritoriji uspostavljena mreža logora: Banjica, Sajmište-Zemun, Topovske šupe, Milišićeva ciglana i to pod jurisdikcijom Gestapoa i Specijalne policije. Logor Sajmište uspostavljen je u okvirima izložbenog paviljona Beogradskog sajma. U njemu je razvijena nova tehnologija masovne smrti poznata kao gasne komore, u ovom slučaju, kamion kao pokretna gasna komora. Od logora do pripremljenih raka u Jajincima i Bežanijskoj kosi, do maja 1942. godine, u kamionima dušegupkama likvidirano je oko 6320 Jevreja i to većinom žena i dece. U logoru Sajmište je, pored beogradskih Jevreja, bio zatočen i veliki broj lica srpske, romske, hrvatske, muslimanske, grčke i albanske nacionalnosti. Ukupno oko 31.972 ljudi od kojih je 10.636 izgubilo život. Dakle, svaki treći ili, preciznije, prosečno 13 žrtava svaki dan.
Ovakva istorija objašnjava, bez sumnje, zašto je Peter Egner postao toliko zanimljiv za naše javno mnjenje, za sada sa nekoliko šturih informacija da je kao pripadnik Gestapoa učestvovao u hapšenjima i likvidacijama Jevreja na teritoriji Beograda. Egnerov potpis izronio je i iz naših arhiva kao čudovište sa dna mora. Zajedno sa svim drugim istorijskim čudovištima koja su počinjenim zločinima sebe lišila bilo kakvih razumljivih motiva i olakšavajućih okolnosti. Šta, uostalom, može biti motiv folksdojčera iz Crvenke da se 1940. pojavi u Beogradu, sačeka nemačku okupaciju Srbije i pridruži se okupacijskim trupama u masovnoj likvidaciji ljudi koji su do juče bili njegovi sunarodnici ili sugrađani?
Isto pitanje može da se postavi za sve one koji su učestvovali u Nedićevoj kvislinškoj vlasti, koja se, ne manje od Nemaca, istakla u progonima i likvidaciji ljudi. Logorom Banjica, na primer, upravljao je Svetozar Vujković, a Specijalna policija dala je aparat logorske uprave i oružanu stražu. Nedićeva Specijalna policija bila je i stalni snabdevač logora ljudstvom, tako da je kroz njegove kapije prošlo 23.637 zatvorenika svih nacionalnosti i starosne dobi, od mladića i devojaka do staraca i dece. Odatle su odvođeni na streljanje u Jajince i druga stratišta u okolini Beograda ili druge logore širom Evrope. Finansijske troškove izdržavanja logora snosila je Beogradska opština i Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Nedić se istakao i u servisiranju sabirnog logora Topovske šupe u koji su odvođeni Jevreji i Romi od 16 godina starosti nadalje. Odatle su odvođeni na streljanje u Jajince. Ovo knjigovodstvo megasmrti zaokružuje i četvrti logor, Milišićeva ciglana na Zvezdari. U njemu je boravilo nekoliko hiljada zatočenika, uglavnom partizana iz Dalmacije i Bosne. Oko 500 njih umrlo je u samom logoru.
Zaključak je na kraju namenjen nama, živima. Mi delimo zajedništvo sudbine sa našim mrtvima i komuniciramo sa njima isključivo našim saosećanjem. Stratišta Beograda na kojima su Beograđani i mnogi drugi gubili svoje živote ne mogu i ne smeju ostati neobeležena. Istoriografija i pojedinci moraju se pokloniti pred patnjom ljudi. Krvnici moraju odgovarati za svoje zločine, ali glavni neprijatelj je u nama. On obitava u našem neznanju, u našoj indiferentnosti, ili nemoći da mislimo budućnost tako da preuzmemo odgovorno našu istoriju. Zlo traje jer je često ideologizovano, ali nikakva ideologija ne može opravdati zločin jer ako se opravdanje prihvati ono se pretvara u beskonačnu pretnju. Naši prethodnici su gubili svoje živote jer su jednako kao i mi verovali da se smisao ljudskog postojanja iskazuje kroz sreću i slobodu. Saosećajući sa njima i kažnjavajući njihove preživele krvnike i sami potvrđujemo sopstvenu svrhovitost u dugačkom lancu ljudskog trajanja.
Premijer je saopštio da podnosi ostavku jer je čuo šta se te noći dogodilo u Novom Sadu. Ne znamo da li bi iko u to mogao da poveruje, tim pre što će se docnije tokom dana pojaviti informacije o povezanosti napadača i vladajuće partije. A ponovilo se ono što smo videli već više puta: kad god Vučić, kao što je učinio na konferenciji za novinare u ponedeljak, garantuje bezbednost – neko nastrada
Ovo nije nikakva obojena, uvezena ili bilo kakva druga revolucija, nego autentična težnja studenata i građana Srbije da dođe do promena u našoj zemlji. Zato mislim da ne treba mnogo da se obaziremo na izjave stranih zvaničnika ni iz SAD ni iz Rusije. Mi imamo svoj autentičan i nacionalni cilj, a to je da opstanemo i da omogućimo normalan život
U nedelju i ponedeljak, 26. i 27. januara, održan je još jedan spektakularan protest (na slici) u organizaciji studenata – dvadesetčetvoročasovna blokada Autokomande, ključne beogradske saobraćajne petlje. Sve je delovalo kao da se sanja. Besprekorna organizacija, poruke na transparentima koje ćemo dugo pamtiti. Ovi protesti su drugačiji od svih ranijih antirežimskih i zbog beskrajne kreativnosti, duhovitosti, razgranate kulture bunta, koja svedoči o njegovoj velikoj životnoj snazi i mogućnosti da se pojačava. Pa dalje – građani su spremali studentima hranu, atmosfera je bila jako dobra, studenti su igrali basket, tenis, pridužili su se protestu i poljoprivrednici, bajkeri, taksisti
Sa megafona bruji glas koji ljubazno podseća okupljene da sakupljaju za sobom i ne ostavljaju smeće. Akcija čišćenja uskoro počinje i trajaće poslednja tri sata blokade. Polako se pakuju neki od transparenata, dok oni zakačeni na nadvožnjaku iznad autoputa ostaju kao podsetnik. A onda, studenti će se podeliti. Neko ide kući da se odmori, a neko – pravac na fakultet. Blokade se nastavljaju
Iako je skup u Jagodini bio pokušaj SNS-a da odgovori na organsko nezadovoljstvo koje mesecima bukti širom zemlje, slika predsednika Srbije kako vijori barjakom dok njegove pristalice odlaze izgledala je više kao poraz. Na koji način je režim do sada uspevao da izađe iz kriznih situacija? I kako ti mehanizmi deluju u ovim nedeljama
Srpska opozicija je na odličnom putu da propusti priliku tako što se ne bavi politikom, ne ume da se dogovori i ponavlja pogubnu formulu „prvo da se ispune studentski zahtevi“
Batinanje studenata u Novom Sadu može da iznenadi samo nekoga ko ništa o naprednjačkom Novom Sadu ne zna. Decenijska negativna selekcija se onde završila tako što su u tzv. strukturama vlasti ostali samo kriminalci i bitange
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
