Egnerov potpis izronio je i iz naših arhiva kao čudovište sa dna mora. Zajedno sa svim drugim istorijskim čudovištima koja su počinjenim zločinima sebe lišila bilo kakvih razumljivih motiva i olakšavajućih okolnosti. Šta, uostalom, može biti motiv folksdojčera iz Crvenke da se 1940. pojavi u Beogradu, sačeka nemačku okupaciju Srbije i pridruži se okupacijskim trupama u masovnoj likvidaciji ljudi koji su do juče bili njegovi sunarodnici ili sugrađani
Branka Prpa
Za početak, ukratko, krajem aprila 1941. godine vazduhoplovni general Helmut Ferster obavestio je stanovništvo Srbije da preuzima upravu u zemlji, uz napomenu da će se sa svakim ko se ne pokori njegovim zapovestima obračunati po ratnom/vojnom zakonu. Prethodno su svi Jevreji obavešteni da se moraju prijaviti gradskoj policiji jer će, u protivnom, biti streljani. Tim aktima rasističkog imperijalizma započela je nemačka okupacija Beograda.
Istorijska rekapitulacija, uz opasnost bešćutnog nizanja činjenica, podrazumevala bi informaciju da je na današnjoj gradskoj teritoriji uspostavljena mreža logora: Banjica, Sajmište-Zemun, Topovske šupe, Milišićeva ciglana i to pod jurisdikcijom Gestapoa i Specijalne policije. Logor Sajmište uspostavljen je u okvirima izložbenog paviljona Beogradskog sajma. U njemu je razvijena nova tehnologija masovne smrti poznata kao gasne komore, u ovom slučaju, kamion kao pokretna gasna komora. Od logora do pripremljenih raka u Jajincima i Bežanijskoj kosi, do maja 1942. godine, u kamionima dušegupkama likvidirano je oko 6320 Jevreja i to većinom žena i dece. U logoru Sajmište je, pored beogradskih Jevreja, bio zatočen i veliki broj lica srpske, romske, hrvatske, muslimanske, grčke i albanske nacionalnosti. Ukupno oko 31.972 ljudi od kojih je 10.636 izgubilo život. Dakle, svaki treći ili, preciznije, prosečno 13 žrtava svaki dan.
Ovakva istorija objašnjava, bez sumnje, zašto je Peter Egner postao toliko zanimljiv za naše javno mnjenje, za sada sa nekoliko šturih informacija da je kao pripadnik Gestapoa učestvovao u hapšenjima i likvidacijama Jevreja na teritoriji Beograda. Egnerov potpis izronio je i iz naših arhiva kao čudovište sa dna mora. Zajedno sa svim drugim istorijskim čudovištima koja su počinjenim zločinima sebe lišila bilo kakvih razumljivih motiva i olakšavajućih okolnosti. Šta, uostalom, može biti motiv folksdojčera iz Crvenke da se 1940. pojavi u Beogradu, sačeka nemačku okupaciju Srbije i pridruži se okupacijskim trupama u masovnoj likvidaciji ljudi koji su do juče bili njegovi sunarodnici ili sugrađani?
Isto pitanje može da se postavi za sve one koji su učestvovali u Nedićevoj kvislinškoj vlasti, koja se, ne manje od Nemaca, istakla u progonima i likvidaciji ljudi. Logorom Banjica, na primer, upravljao je Svetozar Vujković, a Specijalna policija dala je aparat logorske uprave i oružanu stražu. Nedićeva Specijalna policija bila je i stalni snabdevač logora ljudstvom, tako da je kroz njegove kapije prošlo 23.637 zatvorenika svih nacionalnosti i starosne dobi, od mladića i devojaka do staraca i dece. Odatle su odvođeni na streljanje u Jajince i druga stratišta u okolini Beograda ili druge logore širom Evrope. Finansijske troškove izdržavanja logora snosila je Beogradska opština i Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Nedić se istakao i u servisiranju sabirnog logora Topovske šupe u koji su odvođeni Jevreji i Romi od 16 godina starosti nadalje. Odatle su odvođeni na streljanje u Jajince. Ovo knjigovodstvo megasmrti zaokružuje i četvrti logor, Milišićeva ciglana na Zvezdari. U njemu je boravilo nekoliko hiljada zatočenika, uglavnom partizana iz Dalmacije i Bosne. Oko 500 njih umrlo je u samom logoru.
Zaključak je na kraju namenjen nama, živima. Mi delimo zajedništvo sudbine sa našim mrtvima i komuniciramo sa njima isključivo našim saosećanjem. Stratišta Beograda na kojima su Beograđani i mnogi drugi gubili svoje živote ne mogu i ne smeju ostati neobeležena. Istoriografija i pojedinci moraju se pokloniti pred patnjom ljudi. Krvnici moraju odgovarati za svoje zločine, ali glavni neprijatelj je u nama. On obitava u našem neznanju, u našoj indiferentnosti, ili nemoći da mislimo budućnost tako da preuzmemo odgovorno našu istoriju. Zlo traje jer je često ideologizovano, ali nikakva ideologija ne može opravdati zločin jer ako se opravdanje prihvati ono se pretvara u beskonačnu pretnju. Naši prethodnici su gubili svoje živote jer su jednako kao i mi verovali da se smisao ljudskog postojanja iskazuje kroz sreću i slobodu. Saosećajući sa njima i kažnjavajući njihove preživele krvnike i sami potvrđujemo sopstvenu svrhovitost u dugačkom lancu ljudskog trajanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Kako je vlast zanemela posle hapšenja sada već bivšeg načelnika beogradske policije? Šta su pokazale objave odbeglog osuđenika i pripadnika “kavačkog klana” Miloša Medenice dok je policija ćutala? Zašto su tabloidi iznenada počeli štancati samo zvanična obaveštenja? Ko su Saša Vuković Boske i Aleksandar Nešović Baja? Kakav je bio javni imidž Veselina Milića, a kakvi njegovi odnosi sa Zvonkom Veselinovićem, Nikolom Petrovićem i Slavišom Kokezom? Zašto je bivši načelnik bio neka vrsta posebne vrste unutar sistema vlasti Aleksandra Vučića? Otkud Milić u organizaciji i prikrivanju ubistva koje ima mafijaški predznak i mogu li ovakvi slučajevi da se završe na jednom ubistvu
“VREME” istražuje: Ko obezbeđuje Klinički centar, kako i za koliko
Mesec dana nakon nasilja ispred Medicinskog fakulteta u noći izbora za studentski parlament, tužilaštvo je formiralo predmet o slučaju u kom se pojavilo i privatno obezbeđenje Kliničkog centra. Trag od te noći vodi do višemilionskog posla sa firmama za privatno obezbeđenje i pitanja ko rukovodi bezbednošću najveće zdravstvene ustanove u Srbiji
Do svog poslednjeg dana Predrag Koraksić Corax je radio i stvarao karikature koje su o društvu i državi govorile jasnije i pouzdanije nego hiljade reči. Iz dana u dan iscrtavao nam je golu i često gorku istinu razotkrivajući i ismevajući moćnike i uzurpatore vlasti. Prošle subote srce je stalo i okončalo dugu i plodonosnu životnu odiseju jednog od najznamenitijih karikaturista Balkana i jedinstvenog tribuna za slobodu i pravdu
Pred snagom zajedništva i željom za pravdom, pred radošću života koji ispliva uvek, čak i kad je okružen krvožednim lojalistima i kad se kašlje od suzavca. Reče neko ovih dana: na Slaviju se ne zove, na Slaviju se dolazi
Širok front može da okupi samo borba protiv korupcije jer ona nagriza birače vlasti i opozicije, prozapadne liberale i proruske nacionaliste, vernike i ateiste, urbane i ruralne, mlađe i starije, obrazovane i polupismene
Zašto gore poznati lokali? Kakva je tu uloga Ćacilenda, najvećeg skupa kriminogenih osoba na otvorenom posle dvorišta Centralnog zatvora? I kako je MUP postao krovna organizacija konfederacije mafijaških klanova
Zašto je ulično nasilje postalo sve što Vučić može da ponudi građanima? Zbog čega je ono postalo bensendin za najtvrđe naprednjačko-radikalsko biračko telo? I čime je dokazao da ni malo ne poznaje ulicu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
