Teturanje Golijata iz Ćacilenda

Posle mnogo godina građani Srbije su konačno shvatili – a to društveno i političko sazrevanje duguju studentima – da spasilac neće doći. Novo lice iz sveta politike i to baš onakvo kakvim smo ga zamišljali, ni čuveni sportista koji je tek okačio reket o klin neće preko noći stvoriti bolje društvo i odgovorne građane niti nas izvesti iz spirale nepravde i nasilja. Ako mi nešto ne uradimo, stvari se neće same od sebe promeniti. I upravo zato, nakon protesta na Vidovdan, nisu se čule uobičajene jadikovke iz nekih ranijih vremena – zašto nije došla neka poznata ličnost, gde je vrh Crkve ili gde su predstavnici ove i one institucije da podrže narod. Jednostavno, više nije bitno koga nema – na kraju, svako snosi svoju moralnu i drugu odgovornost za (ne)činjenje – već ko je prisutan.

A usred leta, na temperaturama od preko 30 stepeni, nakon meseci protesta u kojima je vlast pretila, zastrašivala, hapsila, tukla i najavljivala nasilje – jer dosadašnje iskustvo pokazuje da, kada režim upozorava, on zapravo preti – na prestoničkim ulicama okupilo se najmanje 140000 ljudi. A onda su usledile blokade i kreativni bunt, koji se, po svemu sudeći, tek zahuktava. S druge strane, zahuktava se i pritisak i nasilje vlasti. Šta dalje?

ŽIVETI SLOBODNO U SVOJOJ DRŽAVI

Psihološkinja Ana Mirković smatra da je pobunjeno društvo ovim protestom pokazalo veliku odlučnost, spremnost da se bori do ispunjenja cilja – “što nije simptomatično za nas jer smo ranije umeli da odustanemo i kada smo bili blizu razrešenja” – i, kao i prethodnih meseci, veliku solidarnost. “Pokazalo se i koliko smo postali politički pismeni, da više nećemo da ćutimo i trpimo, već znamo da stvari zavise od nas i spremni smo da preuzmemo ličnu odgovornost”, naglašava Mirković za “Vreme”.

Ljudi su dolazili iz svih krajeva Srbije, uprkos tome što saobraćaj nije funkcionisao kako treba ili nije funkcionisao uopšte, pešačili su satima, prekidali odmore. Ana Mirković to tumači kao dokaz njihove velike motivacije da žive u pravdoljubivoj – i svojoj – državi.

Za Ivana Stanojevića, docenta na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, prošlonedeljni događaji jasno su pokazali da opštenarodni protest ne jenjava – naprotiv, održan je jedan od najvećih skupova u savremenoj istoriji zemlje. Istovremeno, vidi se i da vlast iz spin-diktature i hibridnog režima ubrzano klizi ka otvorenom teroru.

“Kriminalni režim zla spreman je da upotrebi sve državne resurse kako bi se održao na vlasti, naravno, nelegitimnim sredstvima”, smatra Stanojević, dodajući i da je nedavni skup ogolio i činjenicu da policija maricama juri građane, da ih presreće i hapsi zbog građanske neposlušnosti, a istovremeno dozvoljava tzv. Ćacilend i sve što on podrazumeva – fantomke, oružje, šepurenje kriminalaca… Konačno, sagovornik “Vremena” pocrtava još jedan bitan, možda i najbitniji rezultat Vidovdanskog protesta: pravi se sinergija između studenata i građana.

Čemu ta sinergija može da vodi? Da li zaista građanska neposlušnost ima šanse protiv ovakvog režima?

KNJIGA KOJE SE PIŠE

Ako se uzmu u obzir dešavanja u širim međunarodnim okvirima, te svetski trendovi – gde sve pršti od populizma i spinova – nije neskromno kazati da odgovor studenata u blokadi i uopšte univerziteta u Srbiji, zatim drugih mladih, mahom srednjoškolaca, kojima su se pridružili građani i kroz zborove, za sada i nema pravi pandan. Taj odgovor je u mnogo čemu jedinstven i izuzetno kreativan, pokazuje teško objašnjivu žilavost, prilagodljivost i otpornost na manipulaciju. Ne postoje kopi-pejst rešenja, ali ako bi neka knjiga danas trebalo da bude napisana, to bi pre svega bila ona u kojoj se opisuju koraci borbe ovdašnjih mladih ljudi protiv jedne spin-diktature.

“Šta mi je sve upečatljivo u toj borbi? Prvo, kako se ljudi izuzetno brzo adaptiraju. U mojoj nauci – psihologiji – inteligencija se definiše kao sposobnost prilagođavanja novonastalim uslovima. Fascinira me koliko su ljudi fleksibilni, oslobođeni negativne ostrašćenosti, koliko tu ima kreativnosti i zdrave međusobne komunikacije. Pogledajte samo kako se prenose barikade…”, kaže Ana Mirković, i dodaje: “Sve to pokazuje da, kada se ljudi koji su dugo trpeli represiju oslobode straha i kada im date priliku da preuzmu odgovornost i sopstvenim postupcima menjaju i makro i mikrosvet, oslobađa se ogromna količina poverenja i ljubavi – prema sebi, jednih prema drugima i prema svojoj zemlji”.

A kad smo već kod knjiga – predsednikova o tome kako je pobedio obojenu revoluciju ovih se dana nešto i ne spominje. Uzgred, ima nečeg istinski grotesknog u tome što predstavnici vlasti svako malo proglašavaju pobedu. Kako, zapravo, ta pobeda izgleda? Sagovornici “Vremena” smatraju da režim ovih dana nema mnogo razloga za zadovoljno trljanje ruku. Naprotiv.

“Njihove metode zastrašivanja i propaganda nemaju više efekta”, smatra Ana Mirković. “U šah-mat su poziciji, ne znaju kuda dalje. Vidovdan je pokazao da se osoba oslobođena od straha ne može u to stanje vratiti, da je granica pređena. Nažalost, raste i tortura. Ali što je veća tortura, veći je i bunt.”

Tog je stava i Ivan Stanojević. Kako objašnjava, režim neće moći dugo da se nosi sa ovako rasprostranjenom građanskom neposlušnošću – razvučenim, legitimnim nezadovoljstvom po celoj zemlji – jer nema “dovoljno ljudstva i sredstava da se bori protiv sopstvenog naroda.” Prosto, nemaju dovoljno policije i ćacija da se dan i noć jure sa građanima po blokadama koje niču kao pečurke, jer i policija mora da spava.

Mogu da se dogode dve stvari, ocenjuje dalje Stanojević, ili će režim posegnuti za lukašenkovskim modelom u kojem se ljudi nasumično hapse, iako ih, naravno, ne mogu sve zatvoriti, ili će popustiti i dopustiti da se kriza reši na civilizovan način.
“Poznajući njih, uradiće nešto nasilno – ali svaki takav potez vodi ih dublje u greške”, zaključuje Stanojević .

TAMNI VILAJET

Pomalo sve podseća na onu rečenicu iz priče “Tamni vilajet”: “Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se”. Naime, biračko telo Srpske napredne stranke želi jači pritisak na protivnike i kritičare režima. Uzdržavanje od nasilja vide kao slabost. S druge strane, svaki ispad nasilja dodatno motiviše protivnike režima, posebno studente, jača njihovu međusobnu solidarnost i ponovo rasplamsava želju za pobunom.

Opet, objašnjenje za taj porast nasilja moglo bi se tražiti i u “vraćanju ocima”, odnosno korenima. Naime, fabrička podešavanje Srpske napredne stranke jesu postavljena u Srpskoj radikalnoj stranci; kriza vodi ka regresiji, a Aleksandar Vučić se u tom procesu vraća svom političkom izvorištu – Vojislavu Šešelju. To se jasno prepoznaje u njegovim govorima, potezima i načinu vladanja.

“Aleksandar Vučić je u početku pokušavao nešto inteligentnije da postupa i da korumpira studente jeftinim kreditima, ali je vremenom gubio kontrolu. Sada poseže za onim što mu je najbliskije i najpoznatije – a to je agresija”, smatra Ana Mirković. “Ta je agresija u njihovoj biti, to je sve što umeju.”

A nekadašnji mehanizmi tlačenje više ne rade, kao ni tehnike manipulacije. Otuda vlast ne zna tačno kako da reaguje.

“On nema moć kojom nam preti”, kaže Ana Mirković. “Mnogi mu otkazuju poslušnost, ne zna da reaguje reaktivno u odnosu na situaciju. Prisustvujemo pucanju po šavovima. Bunt će rasti, a ako EU prestane sa svojom licemernom podrškom diktatoru, svom interesnom partneru, ostaće sasvim sam.”

NESTABILNI STABILOKRATA

Poslednjih dana ni politika sedenja na više stolica ne pokazuje se baš najuspešnijom. Od Rusije je još ranije stigla kritika upućena Vučiću zbog prodaje oružja Ukrajini (premijer Macut je pre neki dan kazao da on neće to podržati, ali teško da u realnosti ima odlučujući glas ama baš o bilo čemu). Ipak, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je pre neki dan izjavio da očekuje da situacija sa protestima u Srbiji budu rešena po slovu zakona, te da se nada da se zapadne zemlje “neće upuštati u svoje obojene revolucije”.

Vučić se srdačno zahvalio svom ruskom prijatelju i analitičarima iz ove zemlje što su primetili “da će Vučić da bude malo tvrđi orah. Ja nisam kao neki koji su bežali iz Srbije, tako da ću ja da se borim za slobodu Srbije i neću najgorima da ostavim Srbiju nikada.”

To tapšanje po ramenu s ruskim zvaničnicima, blago rečeno, ne ostavlja baš najbolji utisak među pojedinim evropskim liderima i u tamošnjem javnom mnjenju. Istovremeno, u ovdašnjim rusofilskim krugovima odjeknula je izjava člana Savetodavnog odbora ruske Dume Aleksandra Dugina – tek što je gostovao kod Ljiljane Smajlović – da je Vučićev legitimitet nestao. Otprilike u to vreme Donald Tramp, kome se može verovati koliko i Vučiću, izjavio je da je “sprečio veliki rat Srbije i Kosova” tako što je Beogradu zapretio obustavom trgovine.

Konačno, ostaje da se vidi i koliko će dugo najveća prednost predsednika Srbije u očima Brisela biti održiva. Naime, radi se o stabilokrati koji ne samo da ne uspeva da obezbedi stabilnost u regionu, već nije u stanju da je očuva ni u sopstvenom dvorištu, da ne kažemo, na pešačkom prelazu. Spreman je da isporuči sve što se od njega traži – od litijuma, preko Kosova, do ekonomskih ustupaka stranim kompanijama – ali i tu sve češće zapinje. Ne zato što neće, već zato što ne može. Možda nema poslušnijeg, ali teško je proceniti koliko će još dugo moći da igra na tu kartu u aktuelnom kontekstu. A šta do tada?

DAVID & GOLIJAT

Nekoliko stvari je bitno pomenuti: režim ne razume ovu generaciju mladih i ne ume da joj doskoči. Ne razumeju je do kraja ni oni koje je probudila. Na kraju, radi se o vrlo heterogenoj grupi koju ujedinjuje isti cilj – da živi u uređenom društvu, da institucije rade i da ne moraju da pakuju kofere. Najvažnije: ukoliko mladi ne bi uspeli u ovoj borbi, posledice njihovog odlaska bi po državu i društvo bile još strašnije od ovoga čemu danas svedočimo.

Zatim, svakog dana neko od njih puni 18 godina i dobija pravo glasa. Oni ovaj režim s punim pravom preziru. Njihova borba često, kako na vrednosnom, tako i na simboličkom nivou, deluje kao sukob dobra i zla. Studenti i maturanti, potpuno iskreni, sa dečijim izrazima lica, bez ličnih interesa osim opšteg dobra, ispravni i elokventni, naspram mašinerije koja pokušava da samelje mladost u sopstvenoj državi; vukovci sa dovoljno hrabrosti i integriteta da se ne rukuju sa korumpiranim predstavnicima vlasti, u suprotnosti sa cunamijem korupcije i kukavičluka onih koji tu vlast drže; policajci u punoj ratnoj opremi naspram nasmejanih klinki i klinaca koji poručuju da im je važno da znaju da nisu sami. Tu borbu vlast gubi i sa ostalim građanima – videti samo one gospođe u Zemunu, ili devojčice koja na blokadi neke ulice igraju karte na ćebetu – jer sve podseća na priču o Davidu i Golijatu, a svi znamo kako se ona završava.

NEŠTO DRUGAČIJI NACIONALIZAM

Konačno, deo građanske javnosti je počeo da se “odriče” studentskog pokreta nakon Vidovdanskog skupa – slično kao što su ih se ranije odricali desni, posle protesta u Novom Sadu, kada su govornici ocenjeni kao previše levi.

Sam izbor datuma nagoveštavao je da će i teme i govornici ići udesno. Ali generacija koja je započela ovu pobunu je, po svemu sudeći, tolerantnija od prethodnih, u smislu prihvatanja razlika kao nečeg normalnog i prirodnog. Za njih nacionalni, pa i verski identitet igra važnu ulogu – to se vidi na svakom protestu, a posebno na ovom poslednjem – ali njihov patriotizam često nije isključiv. On ne funkcioniše po principu ili–ili, već je u dobroj meri inkluzivan. Otud slike iz Novog Pazara, otud razmena iskustava sa vršnjacima iz regiona, i otud onaj govor veterana Gorana Samardžića ispred RTS u kojem priznaje greške “otrovanih iz kuhinje za širenje mržnje i laži”, dok su studenti ti koji osvetljavaju budućnost (“Ta budućnost jeste ono što svi želimo, a dužnost nas i naših promašenih generacija jeste da ustanemo i samo treba da ih pratimo”).

Ne deluje da je studentski onaj isti toksični nacionalizam devedesetih, uvek okrenut protiv nekog, koji je odneo onoliko života, na kom su jahali i o koji su se okoristili onoliki koji i danas vladaju. Vidovdanskim protestom mladi su, makar simbolično, preuzeli “tapiju” na nacionalno i time bar delom suzili to široko polje manipulacije koje vlast već decenijama koristi. Što je, ako to i nije bio cilj, dobar zalog pred neke buduće izbore.