Teško nasleđe nasilja kojim se niko ne bavi

Prošlo je deset meseci od tragedija u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i selima Duboni i Malom Orašju, a nedavno su se dogodili i incidenti u dvema školama. Naime, jedan učenik je u školu “Vladislav Ribnikar” doneo nož, a u Osnovnoj školi “Heroj Janko Čmelik” u Staroj Pazovi učenica šestog razreda donela je sekiru.

U maju prošle godine, neposredno nakon tragedija uvedene su mere u cilju bolje kontrole oružja i unapređenja bezbednosti u školama i među mladima. Nešto kasnije lani, pred početak školske godine, doneti su i različiti pravilnici u cilju jačanja vaspitne uloge škole i obrazovnog sistema za prevenciju i odgovor na nasilje. A menjan je i Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Šta je od mera do sada sprovedeno, koliko su bile efikasne, ali i gde je sada društvo i šta je u međuvremenu naučilo?

Beogradski centar za bezbednosnu politiku sproveo je Analizu mera koje su uvedene nakon tragedija koje su se dogodile 3. i 4. maja. Zaključak analize je pokazao da su uvedene mere bile motivisane političkim interesima da se zadovolji javnost i da ih nisu doneli profesionalci iz oblasti javne bezbednosti, pravosuđa ili školstva. Zbog toga neke nije bilo moguće primeniti, kao što su zabrana pristupa Dark vebu, kontrola oružja u kratkom roku. Druge mere, pak, neodržive su po sistem, a to je prisustvo policije u školama, testiranje učenika na psihoaktivne supstance.

Autor ove analize i saradnik u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku Dušan Stanković u razgovoru za “Vreme” ističe da je za sve mere zajednički problem što one nisu donele efekte u smislu smanjenja broja oružanih incidenata u Srbiji, smanjenja broja incidenata u školama i prijavljenih prekršaja.

“Tome i dalje svedočimo. Ne postoje zvanični podaci, ali ono čime raspolažemo i neki parametri koje možemo da pratimo svedoče o tome da su ti trendovi stalni. Znači da nema smanjenja”, ukazuje Stanković.

U toj analizi, koja je objavljena krajem decembra prošle godine, piše i da većina mera nije sprovedena, da je za neke neophodna izmena zakona, poput pooštravanja kazni za dela u vezi sa oružjem ili smanjenja starosne granice kada je u pitanju krivična odgovornost. Ipak, istraživanja i iskustva drugih zemalja ne govore u prilog tome da bi se oštrijom kaznenom politikom rešili problemi nasilja ili nošenja oružja.

Upitno je, navodi se u analizi, i zbog čega trenutno nema kampanja koje bi se bavile edukacijom građana na temu opasnosti od oružja i načina na koji se njime raspolaže. Mere za bezbednost mladih bile su više deklarativne (oštrija kaznena politika) ili formalne prirode (osnivanje saveta i radnih grupa). Jedina mera koja je bila odmah sprovedena i građanima vidljiva jeste prisustvo policije u školama.

Nakon tragedija u maju, Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) je saopštilo da su pripadnici policije raspoređeni u svih 1.800 škola širom Srbije.

Stanković objašnjava da je ta mera odmah primenjena, ali da je zvanično nikada nije usvojila Vlada Srbije. To jest, ne postoji akt kojim je prisustvo MUP-a u školama regulisano, već je policiji samo rečeno da mora da ih obezbeđuje na neki način. “Ono što je problem sa policajcem u školi jeste da nemamo dokaze da je efikasna u smislu da smanjuje broj incidenata u školama ili da unapređuje bezbednost. I dalje se dešavaju različiti incidenti. Moguće je da se neko od dece, neko od školskog osoblja ili od roditelja oseća bezbednije, ali moguće je – a to znamo i iz iskustva drugih zemalja – da kada je policija u školama, oni jednostavno znaju da nešto nije u redu”, kaže Stanković.

On misli kako je namera vlasti bila da se što pre reaguje i umiri javnost koja je bila uznemirena nakon ovih tragedija, te da se na taj način prikaže da se radi na nečemu što se dalje može videti kroz prisustvo policije u školama.

“Ako pitate profesionalce iz škola ili policije, oni će vam reći da te mere nisu dobre i da policija ne treba da bude u školama pošto zbog toga imamo povećanje uličnog kriminaliteta – resursi jednostavno nisu pravilno raspodeljeni”, navodi Stanković.

Kaže da neke mere poput kontrole oružja u roku od tri meseca, kako je prvobitno bilo najavljeno, nisu sprovedene u tom roku. Zato i dalje traju. “To je dokaz da te mere nije doneo neko ko se zaista time i bavi”, kaže Stanković.

MERE NE UTIČU NA UZROKE NASILJA

Rezultati istraživanja javnog mnjenja koji se navode u analizi BCBP-a govore da je broj građana koji nisu zadovoljni merama veći za 12 procenata od broja onih koji to jesu. Kada se posmatra period od šest meseci nakon donošenja mera, zadovoljstvo građana se ozbiljno smanjuje – 44 odsto njih je zadovoljno merama, dok 56 odsto nije.

Stanković govori da su, kada su rađena istraživanja javnog mnjenja tokom jeseni u 2022. i 2023. godini, primetili da se građani osećaju manje sigurno u odnosu na 2022. godinu u odnosu na okruženje. Pod okruženjem su postavljali pitanja osećanja bezbednosti kod kuće, u naselju gde žive i u Srbiji generalno.

Stanković navodi da su mere koje se vezuju za mlade i škole u manjoj meri sprovedene, a u manjoj meri i donete; od ukupno petnaestak mera, većina se odnosi na oružje, većina je represivna, a gotovo da nijedna nije usmerena na uzroke nasilja ili se samo fokusira na neke faktore rizika.

KOLIKO SE ONDA MISLI NA PREVENCIJU?

Psihološkinja Ana Mirković za “Vreme” podseća na ideje o kojima se govorilo u avgustu da će se od septembra dogoditi “ne znam kakva revolucija u edukaciji”, te da će se deca učiti vrednostima, empatiji, toleranciji…

“Ja, kao mama dvoje školaraca, znam da se praktično ništa nije desilo. To je bilo dve početne nedelje ispunjavanja neke forme, a čak ni za tu formu mnogi prosvetni radnici nisu imali strpljenja jer su verovatno shvatili da nema baš puno smisla što rade, pa su prešli na redovne školske programe”, kaže Ana Mirković.

Dalje objašnjava da se ne može nešto što je jako dugo postavljano na pogrešnim osnovama popraviti u dve nedelje nekih radionica. Naime, potrebno je da se zaustavi sve i da se ponovo evaluiraju svi procesi obrazovanja, vaspitanja, podrške, roditeljstva i uloge medija.

“Prvo da se definiše jasna namera, a onda i da se donese jasan plan kako treba da idemo ka tim promenama. Meni se čini da u ovom trenutku niti ima volje, ni ideje, ni namere da se nešto tako desi”, ukazuje Ana Mirković.

Koliko se suštinski mislilo na prevenciju putem ovih mera koje su donete u maju? Stanković kaže da se, nažalost, veoma malo mislilo, te da su mere svakako radile na prevenciji nekih faktora rizika – kao prisustvo policije u školama – i možda sprečile potencijalno incidente. Međutim, nije se radilo strateški na prevenciji i na sprečavanju nasilja, a bilo je i primera da su neki od članova radnih grupa istupili iz njih zbog toga što se nisu bavili uzrocima nasilja.

Stanković podseća da postoji Nacionalna platforma za prevenciju nasilja “Čuvam te”. Ona uključuje decu – kao žrtve ili počinioce, a na njoj se nalaze materijali za koje se može reći da idu u pravcu ka sprečavanju nasilja, ali ne zna se koliko se ta platforma koristi.

“Nema strateškog pristupa oko regulisanja nasilja u medijima, to nismo videli. Postojala je jedna mera koja se odnosila na to, ali ona, koliko nam je poznato, uopšte nije sprovedena. Reč je o pooštravanju sankcija za pružaoce medijskih usluga koji objavljuju nasilne sadržaje”, kaže Stanković.

foto: marko dragoslavić / fonet

“REŠENJE” – DETEKTOR ZA METAL

Kada je učenici pronađena sekira u rancu, direktor te škole Janko Havran za RTS je rekao da je pored školskog policajca neophodno da škole imaju privatno obezbeđenje, detektore za metal, kao i ovlašćena lica koja će da pretresaju učenike na ulazu u školu.

Ana Mirković na to kaže da je njoj kao majci ideja da deca ulaze u školu kao kada ulaze u avion ili policijsku stanicu – nedopustiva.

“Škola bi trebalo da bude mesto za obrazovanje, ali i za druženje i prve ljubavi, za vežbanje života i mnogo igre. Ako vi već na vratima imate detektor metala, to uliva ‘strah u kosti’ i menja se sama percepcija i atmosfera u školi”, smatra Ana Mirković.

Ona dodaje da je prevencija mnogo bolji način, ali je za nju neophodna spremnost da se u nju godinama ulaže, odnosno da rezultat može doneti jedino kolektivno angažovanje ka promeni klime u društvu.

KOLIKO SE NA DECU MISLILO I MISLI?

Na osnovu svega ovoga, kaže Stanković, ne bi se moglo reći da se sa decom uopšte radilo. Postojali su pokušaji putem platforme ili putem mobilnih timova, ali to su ostali individualni slučajevi.

“Potrebno je još puno toga uraditi, poput povećanja pedagoškog osoblja u školama, ljudi koji će se direktno baviti decom i njihovim razvojem, poboljšanjem uloge nastavnika, sistematske edukacije roditelja i regulisanja medija”, zaključuje Stanković.

Ana Mirković na kraju razgovora opisuje i situaciju koju je primetila na ulici. Majka i petogodišnji sin prolaze pored “Bitefa”, a on pita: “Mama, ako bismo zajedno išli na predstavu, da li su nam potrebne dve karte?”. Ona ne odgovara. Dečak isto pitanje ponavlja i drugi i treći put, ali ostaje bez odgovora.

Naša sagovornica kaže: “Evo, ja sada hodam i razmišljam šta to dete misli uopšte o ideji ne samo odlaska u pozorište, nego uopšte komunikacije sa majkom i deljenju informacija s njom kada ona ne pokazuje nikakvo interesovanje. Znate, kada ponovite jednu poruku tri puta, vi pomislite: ‘Bože, kako ja govorim gluposti, ovo je potpuno besmislena poruka’. I negde u tom trenutku deca prestanu da komuniciraju. Dakle, svi moramo da se promenimo: roditelji, nastavnici, mediji, političari i građani, moramo da postanemo drugačiji da bismo mogli pričati o društvu u kom imamo nultu toleranciju na nasilje”.