Teške bombe, olake odluke

Da će se SAD pridružiti Izraelu u napadima na Iran u subotu 21. juna uveče, govorile su vesti: na ostrvo Guamo u Mikroneziji nasred Pacifika, od Irana udaljeno 9.500 km premeštaju se stelt avioni B-2 sa rasponom krila od 57 metara. To su jedini avioni sposobni da nose bombu GBU-57, težine 13.600 kilograma, koja može da uništi duboko ukopani bunker zaštićen armiranim betonom.

“Džeruzalem post”, citirajući načelnika Združenog generalštaba američkih štabova generala Dena Kejna i američkog ministara odbrane Pita Hegseta, piše da su vesti o avionima sa Guama ipak predstavljale varku, jer bombarderi nisu doleteli u Iran sa istoka, sa pacifičkog Guama, nego je sedam bombardera B-2 u potpunoj radio-tišini doletelo pravo iz baze Vajtman u Misuriju. Prethodne nedelje je u američke vazduhoplovne baze u Španiji, Škotskoj i Engleskoj preletelo najmanje 30 američkih aviona, uključujući najmanje sedam tankera KC-135, koji služe za dopunjavanje goriva borbenih aviona i bombardera.

U 2 i 10 ujutru, po iranskom lokalnom vremenu, u nedelju 22. juna, sa visine od 13.000 metra iz sedam stelt bombardera bačene su 6,25 metara dugačke mega bombe, koje prodiru 65 m u dubinu pre nego što eksplodiraju, na tri ključna iranska nuklearna postrojenja Fordo, Natanz i Isfahan. Napad je trajao 25 minuta. Tokom cele operacije SAD su koristile ukupno 75 bombi i precizno vođenih tomahavk raketa lansiranih iz podmornica i aviona. Rojters je javio da su SAD pre te operacije u baze na Bliskom istoku premestile borbene avione F-16, F-22 i F-35.

“Politiko” prenosi da je američki predsednik Donald Tranp, u objavi na Truth Social, u subotu saopštio: “Završili smo naš veoma uspešan napad na tri nuklearna postrojenja u Iranu, uključujući Fordo, Natanz i Isfahan…” Međunarodna agencija za atomsku energiju je saopštila da nije bilo “povećanja nivoa zračenja van pogođenih lokacija”. Predlagala je da se uspostavi primirje da bi se izvršila inspekcija pogođenih objekata. Zvaničnik iranske državne televizije je potvrdio da Iran nije pretrpeo veliki udarac jer je nuklearni materijal pre izvesnog vremena već bio iznet iz pogođenih objekata.

Iran navodno ima 21 nuklearno postrojenje na dvanaest lokacija, u kojima ima oko 500 kilograma uranijuma obogaćenog na 60 procenata. Strateški najvažnija i najjače utvrđena mesta su Natanz, Fordov, Isfahan i Bušer.

Izrael je pre američke intervencije bombardovao Isfahan, a uzdržao se od ciljanja na reaktor u Bušeru, na obali Persijskog zaliva, koji su gradili Rusi preuzevši projekat od zapadnih korporacija. Predsednik Putin je nedavno ispričao da su o bezbednosnim garancijama za taj civilni atomski reaktor postigli dogovor i sa Izraelcima. On je zastupao stav da Iran ima pravo na mirnodopsku atomsku energiju, a Izrael na apsolutnu zaštitu, ponudivši da se sporni nuklearni materijal Irana deponuje u Rusiji.

Džang Džunše, stručnjak za vojna pitanja, procenjuje za kineski portal na engleskom jeziku Global Tajms, da prvi talas američkih udara možda nije bio dovoljan da uništi iransko podzemna nuklearno postrojenje Fordo, koje se nalazi 90 metara ispod čvrste stene, ali da je neizvesno mogu li se oštećeni iranski nuklearni objekti sačuvati.

Izrael je 13. juna pogodio nadzemni objekat u Natanzu, ali bombe, manje razorne od američkih, nisu prodrle do postrojenja oko 80 metara ispod zemlje, zaštićenog armiranim betonom.

Li Zisin, pomoćnik istraživača u Kineskom institutu za međunarodne studije, pretpostavlja da bi SAD mogle dodatno da pojačaju napade na ključne iranske objekte, ali da će udari ograničenog obima verovatno biti fokusirani prvenstveno na određene nuklearne lokacije, pošto nijedna strana ne želi da situacija izmakne kontroli.

SUDBINA POCEPANOG SPORAZUMA

O tome da li i kada Iran može da napravi atomsku bombu spekulisalo se slično kao što se 2003, pred američki napad na Irak, spekulisalo da li Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje. Iran je više puta tvrdio da ne pokušava da napravi nuklearno oružje, podržao je Zajednički sveobuhvatni plan akcije iz 2015. i prihvatio ograničenja pri obogaćivanju uranijuma.

Taj dokument od sto pedeset devet stranica (plus aneksi), za koji je trebalo dve godine mučnih diplomatskih pregovora, američki predsednik Tramp je pocepao 2018. tokom svog prvog mandata.

Posle povratka u Belu kuću, Tramp je odredio dvomesečni rok za postizanje novog dogovora sa Iranom preteći vojnom akcijom ukoliko Teheran ne ispuni zahteve SAD.

“Fajnenšel tajms” piše da je direktorka američke nacionalne obaveštajne službe Tulsi Gabard u svedočenju pred Kongresom u martu rekla da američka obaveštajna zajednica veruje da Iran ne pravi nuklearno oružje i da Hamnei nije obnovio program obustavljen 2003. Tramp je na to novinarima rekao: “Ona nije u pravu”.

Izvor: AP Photo/Richard Drew, File

Izvor: AP Photo/Jose Luis Magana

Ali, u petak 20. juna uveče, Tulsi Gabard je napisala na Iksu da ako Iran odluči da završi sklapanje bombe, mogao bi da “proizvede nuklearno oružje u roku od nekoliko nedelja do nekoliko meseci”.

Iranski parlament je posle bombardovanja odlučio da prekine saradnju sa Atomskom agencijom UN, a neki od iranskih vođa su kasnije pretili da će se osvetiti direktoru Rafaelu Marijaniju Grosiju zbog neprofesionalnog izveštaja.

Izvor: AP Photo/Hadi Mizban

Odbor Agencije UN za nuklearnu energiju je 12. juna na zatvorenom sastanku usvojio rezoluciju da je Iran prekršio svoje obaveze o neširenju nuklearnog oružja, prvi put za skoro 20 godina.

Kako je javio Rojters, predstavnici 19 zemalja su glasali za tu rezoluciju, koju su podnele diplomate SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke; protiv su bili predstavnici triju država ‒ Rusije, Kine i Burkine Faso; uzdržano je bilo 11.

POSREDNIČKI I STVARNI RAT

Dok su iranski zvaničnici čekali predstojeće pregovore u Omanu sa Amerikancima o novom atomskom sporazumu, Izrael je vodio kampanju dezinformacija, osmišljenih da kamufliraju planiranu vojnu operaciju. Na primer, izraelski zvaničnici su širili lažne informacije da je premijer Netanjahu na odmoru zbog predstojećeg venčanja svog sina. Odluku američkog predsednika Trampa da tokom posete Bliskom istoku ne poseti Izrael neki posmatrači su videli kao dokaz potencijalnog razdora ili neslaganja između Trampa i Netanjahua.

I Izrael je iznenadio Iran. Napao ga je “šezdeset prvog dana” od početka Trampovog dvomesečnog ultimatimativnog roka, a dva dana pre nego što je peta runda pregovora trebalo da se održi u Omanu.

Izrael je 13. juna pokrenuo najmanje pet talasa koordinisanih napada na oko 100 ciljeva unutar Irana, koristeći više od 200 borbenih aviona, uključujući lovce F-35.

Mosad se smelo infiltrirao na iransku teritoriju koristeći dronove i rakete kako bi onesposobio k radare koji štite iranske nuklearne reaktore i neutralisao ključnu protivvazdušnu odbranu.

Izrael je iranskim stanovnicima koji žive u blizini vojnih objekata ili industrijskih postrojenja proračunato “izdao naređenja” za evakuaciju kako bi izazvao kolaps saobraćaja, sejao strah i zbunjenost među civilnim stanovništvom, te da bi na osnovu masovnog raseljavanja civila prikupljao obaveštajne podate o lokacijama vojnih objekata.

Uništio je zgrade Radio Teherana, Revolucionarnog kluba i iranske državne televizije u toku živog programa, pokušavajući da mobiliše i domaću i regionalnu podršku. U haosu prvih sati Izraelci su ubili nekoliko visokih iranskih vojnih bezbednosnih zvaničnika, uključujući načelnika Generalštaba iranskih oružanih snaga, glavnog komandanta Revolucionarne garde i šefa vazduhoplovno-raketnog programa.

To je možda uzdrmalo iransku vojnu strukturu, ali ne zadugo. “Vrhovni vođa će ih jednostavno zameniti njihovim zamenicima, a zatim njihovim zamenicima i nakon toga njihovim zamenicima”, rekla je reporteru “Njujorkera” Vendi Šerman, koja je predvodila američki pregovarački tim o nuklearnom sporazumu sa Iranom 2015. godine. To se i desilo.

Među poginulima je i brigadni general Ferejdun Abasi, iranski nuklearni fizičar koji je bio na čelu Organizacije za atomsku energiju Irana, i još nekoliko iranskih fizičara, stručnjaka za nuklearne nauke i za nuklearno inženjerstvo. U svom domu ubijen je naučnik Mustafa Sadati Armaki, njegova žena, troje dece i tazbina. Kako javlja agencija Tasnim, on je 17. iranski naučnik koga je ubila izraelska vojska.

Spoljnopolitički analitičar i bivši diplomata Božo Kovačević je za N1 rekao da su “Izrael i SAD nesumnjivi agresori u ovom ratu protiv Irana” jer napad na civilne objekte predstavlja kršenje međunarodnog prava.

POZIV NA POBUNU

Lisa Isak, specijalista za međunarodne odnose na Adigejskom državnom univerzitetu (Majkop) u Rusiji, piše u časopisu “Rusija u globalnoj politici” da je pokretanjem izraelske operacije “Probuđeni lav” izraelsko-iranski sukob od hibridnog postao otvoreni rat, brutalan i nemilosrdan, čije posledice će se osećati još mnogo decenija, a možda predstavljati prekretnicu u istoriji Bliskog istoka.

Prvobitno navedeni primarni cilj Izraela – zaustavljanje iranskog nuklearnog programa – s vremenom se razvijao i proširivao, tako da uključuje uništavanje iranskih strateških raketnih kapaciteta, osakaćivanje njegove ekonomije, destabilizaciju zemlje, podsticanje kontrarevolucije, odnosno svrgavanje iranskog režima uspostavljenog Islamskom revolucijom 1979. godine.

Sina poslednjeg šaha Mohamada Reze Pahlavija, svrgnutog 1979, i princeze Farah Dibe, prestolonaslednika Rezu Pahlavija reporter “Njujorkera” nedavno je pitao na kom jeziku sanja. Na francuskom, ponekad na engleskom, odgovorio je taj plemić, zagovornik liberalne demokratije koji živi u egzilu u Americi. Nije mogao da se seti da li je nekada sanjao na farsiju…

A nakon prvog ciklusa napada na Iran, izraelski premijer Benjamin Netanjahu je uputio direktan apel Irancima da se pobune protiv teokratskog režima koji, po njegovim rečima “nikada nije bio slabiji”. Zatim je, na farsiju, sa izraelskom zastavom iza sebe, ponovio poklič koji je 2022. mobilisao desetine hiljada Iranaca tokom protesta “Žena, život, sloboda”, “Zan, Zendeggi, Azadi”. Bombardovan je i zatvor Evin u Teheranu radi podsticanja pobune.

Izraelski zvaničnici su počeli da govore lokalnim i stranim medijima da “nije zabranjen” atentat na ajatolaha Alija Hamneija, vrhovnog vođu od 1989. Predsednik Tramp je navodno stavio veto na tu ideju.

Ali, kako zaključuje diplomata Božo Kovačević, zahtevom da Iran prizna apsolutnu kapitulaciju, Tramp stavlja do znanja kako priželjkuje da režim u Iranu doživi sudbinu Muhamera Gadafija u Libiji i Sadama Huseina u Iraku.

Kada je 2003. američki predsednik Džordž V. Buš pokrenuo operaciju “Iračka sloboda” kako bi uništio bagdadsko nuklearno, hemijsko i biološko oružje za masovno uništenje – koga nije bilo – implicitni cilj je bio svrgavanje tadašnjeg predsednika Sadama Huseina.

I SAD su ostale zaglavljene tamo osam turbulentnih godina. Tokom okupacije stvorena je Islamska država Iraka i Sirije, koju su predvodili zatvorenici koje su zatočile američke snage.

Džonatan Panikof, bivši oficir američke obaveštajne službe, nedavno je u tekstu za vašingtonski “Atlantski savet” napisao da su mnogi Izraelci nekada mislili da će političke promene u Iranu “podstaći novi i bolji dan”, jer “ništa ne može biti gore od trenutnog teokratskog režima”, ali da istorija dokazuje da alternative “uvek mogu biti gore”. Verovatniji ishod nije demokratija već još radikalniji Revolucionarni gardijski korpus – istan. “U takvom slučaju, Izrael bi se mogao naći u stalnom, tekućem i daleko intenzivnijem ratu koji više nije u senci, kao što je bio godinama”, pretpostavlja Panikof.

Naser Hadijan, politikolog obrazovan u SAD, koji je predavao i na Kolumbiji i na Univerzitetu u Teheranu, kaže u razgovoru s reporterom “Njujorkera” da se, po njegovoj proceni, “oko osamdeset procenata od devedeset dva miliona stanovnika Irana” protivi tvrdokornom rukovodstvu zemlje, ali da bi “vrlo mali broj” prihvatio Netanjahuov poziv na promenu režima. Čak i sa mogućim nemirima među manjinama na geografskoj i političkoj periferiji Irana, kao što su Baluči i Kurdi, iranska država i dalje “ima dovoljno podrške da preživi”, rekao je Hadijan.

U svakoj zemlji koja je napadnuta ljudi se obično okupljaju oko zastave.

“Persijski nacionalizam datira od pre oko pet hiljada godina, kada su se plemena ujedinila da bi stvorila prvo veliko carstvo na svetu. Ne mislim da to lako umire. A i ne znate šta stvarate kada to pokušavate da uništite”, rekla je reporteru “Njujorkera” Vendi Šerman.

REŽIM KOJI PREŽIVLJAVA

Fjodor Lukjanov, glavni urednik časopisa “Rusija u globalnoj politici”, konstatuje da se neobična struktura Islamske Republike, koja odstupa od zapadnog shvatanja nacionalne države kao modela, uz naglo jačanje značaja islama u izgradnji države, pokazala stabilnom, suprotno očekivanjima mnogih komentatora.

Preživela je ne samo unutrašnja previranja, uz brutalno suzbijanje neslaganja, već i dugotrajni i veoma krvavi rat sa Irakom, na čijoj su strani u to vreme bili SAD i praktično čitav svet.

Stvaranje “osovine otpora”, tokom decenije i po nakon uništenja Sadamovog Iraka od strane Sjedinjenih Država, pretvorilo je Iran u ekspanzionističku silu u regionu sa širokom mrežom uticaja i neprijateljstvom prema Izraelu (antiizraelski patos je uvek bio važan element ideologije). Pitanje je, piše Lukjanov, nije li to posledica činjenice da je Iran, sa svojim potencijalom, bio blokiran na međunarodnoj sceni, a da je “socijalizacija Irana kao međunarodnog igrača” bila otežana oštrim protivljenjem Sjedinjenih Država i sukobom sa Izraelom. Lukjanov smatra da možda odatle potiče sama ideja o iranskom nuklearnom programu, “koji je, šta god da se kaže, najvažniji pokazatelj međunarodnog statusa”. “Njujork tajms” ukazuje na sumnju kako je bombardovanje možda pojačalo iransku rešenost da napravi atomsku bombu.

Izvor: AP Photo/David Smith

MUČENIŠTVO I MESIJANSTVO

Netanjahu je poslao i poruku u kojoj će mnogima, u ratnom kontekstu, tumačenje istorijske drame zvučati kao farsa na jeziku farsi: “Kir je oslobodio Jevreje. Možda će danas Jevreji osloboditi Persijance”.

Međutim, poznavalac Bliskog istoka Momir Turudić, urednik portala Oko RTS, podsetio je 15. juna u tekstu “Izrael protiv Irana, sukob koji može da zapali planetu: hronika najavljenog rata” na istoriju složenih odnosa Jevreja i Iranaca, kojima je zajednički “mesijanski kompleks” – Jevreji kao Bogom izabrani narod, Iranci zbog slavne prošlosti i samoproklamovane uloge predvodnika islamskog sveta – ali i uloga žrtve – kod Jevreja zbog svega što su kroz istoriju prošli, kod Iranaca zbog šiitske viševekovne tradicije mučeništva i statusa parije još od Islamske revolucije: “Još od pre skoro 2.800 godina, kada je Kir Veliki oslobodio Jevreje iz vavilonskog ropstva, ova dva naroda su u Persiji živela zajedno deleći probleme koje su nosili vekovi uspona i padova carstava, osvajanja Arapa, Mongola, Turaka (…) Procenjuje se da u Izraelu živi između 200.000 i 250.000 Jevreja rođenih u Iranu i njihovih bližih i daljih potomaka”.

Posle pobede Islamske revolucije 1979. najveći broj Jevreja iz Irana emigrirao je uglavnom u Izrael. U Iranu i danas živi 10.000 Jevreja. Daleko je sve od idealnog, ali sinagoge u Iranu postoje i rade, jevrejska vera se slobodno ispoveda, što nije slučaj u mnogim muslimanskim zemljama, piše Turudić.

DOMET DAVIDOVE PRAĆKE

Kako piše španski “Pais”, nedavni iranski napadi bacaju sumnju na izraelski sistem protivvazdušne odbrane, jedan od najsofisticiranijih na svetu.

Od više od 400 raketa i nekoliko stotina dronova koje je Teheran lansirao kao odgovor na izraelsku ofanzivu, neki projektili su stigli do srca najnaseljenijih područja, poput Tel Aviva, i pogodili kritičnu infrastrukturu kao što su vojne instalacije ili rafinerija u Haifi.

Sidart Kaušal, iz britanskog Kraljevskog instituta objedinjenih službi (RUSI), koji istražuje uticaj tehnologije na vojne doktrine, procenjuje da je izraelska vojska uspela da presretne oko 90 odsto balističkih raketa srednjeg dometa koje je Iran lansirao od petka 13. juna. Stopa uspeha Irana nije toliko visoka, ali treba zapamtiti da ni jedan sistem ne pruža potpunu zaštitu – ako je sistem “zasićen” sa dovoljno raketa, neke će proći.

Tokom proteklih 15 godina, Izrael je razvijao višeslojni sistem protivvazdušne odbrane. Gvozdena kupola, koja je u funkciji od 2011, presreće rakete kratkog dometa, minobacače i artiljeriju, poput onih koje često ispaljuju Hamas i Islamski džihad iz Gaze i Hezbolah iz južnog Libana.

Gvozdena kupola nije efikasna protiv ovih vrsta balističkih raketa (kao Šahab-3 i Emad ili novije Fatah-1) koje od Irana do Izraela (1.300 do 1.500 kilometara) dolete za 10-12 minuta; one mogu biti presretnute samo – i to ne u svim slučajevima – pomoću sistema “Davidova praćka” dizajniranog 2017. upravo za presretanje balističkih i krstarećih raketa, kao i raketa srednjeg i dugog dometa.

Na najvišem nivou, sistem “Strela” (II i III) koristi se za presretanje raketa koje putuju i izvan Zemljine atmosfere. U taj sistem se integriše i dodatno ojačani sistem “Gvozdeni zrak” koji koristi lasere. Pored ove odbrambene mreže, raspoređene su i američke baterije “Patriot” i THAAD.

Činjenica da su Amerikanci rasporedili razarač u blizini izraelske obale kako bi podržali odbranu i da razmatraju raspoređivanje novih, sugeriše da postoji značajan rizik od smanjenja izraelskih zaliha raketa presretača, procenjuje Kaušal.

TANKER NA PUTU SVILE

Neki analitičari zaključuju da je jedan od glavnih izraelskih ratnih ciljeva – uvlačenje Amerike u rat sa Iranom. Drugi kažu da bliskoistočni motivi Vašingtona nisu povezani samo sa Izraelom.

Na primer, Trampovo napuštanje Obaminog dogovora sa Iranom iz 2015. bilo je deo takozvane američke strategije “dvostrukog obuzdavanja” – politike regionalnog pritiska na Iran i globalnog pritiska na Kinu.

Cilj je bio da se poremeti rastuća saradnja između Kine i Irana, čime bi se otežalo sprovođenje kineske inicijative “Pojas i put” i projekta “Put svile”, a i da se osujeti pristup Kine energetskim resursima.

Iran je 2024, uprkos godinama američkih sankcija, isporučivao više od 1,5 miliona barela dnevno, a najviše nafte je odlazilo u Kinu. Ostalo je išlo preko posrednika u Aziji.

U toj strategiji Indija je takođe bila pozicionirana kao rival ili protivteža Kini, a pozivala je i na unapređenje projekta ekonomskog koridora Indija ‒ Bliski istok ‒ Evropa. Možda je zato Indija, na primer, odlučila da se distancira od stava Šangajske organizacije za saradnju o osudi napada Izraela na Iran.

Nasuprot tome, pakistanska objava podrške Iranu u njegovom protivljenju Izraelu možda je vođena dugogodišnjim neprijateljstvom između dveju nuklearnih sila – Indije i Pakistana.

NAFTNI LAKMUS

U ranim jutarnjim satima u petak 13. juna, neposredno nakon što je Izrael pokrenuo desetine udara na Iran, svet se probudio uz vesti o potresima na tržištu nafte.

Izrael je napao i postrojenja za preradu gasa Kangan, koje je povezano sa najvećim svetskim naftnim i gasnim poljem, Južni Pars, kao i postrojenja za preradu gasa Fadžr Džam u provinciji Bušer.

Prema pisanju “Fajnenšel tajmsa”, brent sirova nafta – globalna referentna vrednost – skočila je za skoro osam odsto, nakratko premašivši 78,50 dolara. I zlato je skočilo, dok su akcije Dow Jones-a pale za više od 600 poena.

To je bilo i očekivano u trenutku kada se rasplamsava vojni sukob sa zemljom koja poseduje neke od najvećih rezervi nafte i treći je najveći proizvođač prirodnog gasa posle SAD i Rusije, a koji je 2023. proizveo 265 milijardi kubnih metara gasa, što čini najmanje šest procenata globalne proizvodnje prirodnog gasa.

Jedino su akcije ExxonMobil-a, Chevron-a i ConocoPhillips-a porasle pod pretpostavkom da bi više cene sirove nafte mogle da se zadrže neko vreme.

Kao deo OPEK+, Iran sedi za stolom sa zemljama poput Saudijske Arabije i Rusije, što mu daje uticaj na globalno tržište sirove nafte. Cene su pale na 73 dolara po barelu kada je trgovcima postalo jasno da Izrael nije ciljao iransku naftnu infrastrukturu.

Ko kontroliše moreuze, kontroliše svetsku trgovinu. Iran je više puta pretio da će u slučaju napada zatvoriti strateški 33 kilometra široki Ormuz, moreuz između Irana i Omana, kroz koji prolazi oko 21 milion barela nafte iz Irana, Iraka, Kuvajta, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, što je više od 20 procenata svetskih zaliha nafte – ali nikada nije uspeo da blokira sav saobraćaj.

Neka od najvećih svetskih naftnih polja, uključujući ona u Saudijskoj Arabiji i Iraku, nalaze se u dometu iranskih raketa i dronova. U 2019. godini se verovalo da Iran stoji iza napada dronom na najveće postrojenje za preradu nafte u Saudijskoj Arabiji, što je privremeno smanjilo proizvodnju arabijske sirove nafte za više od polovine i nakratko podiglo globalne cene nafte za čak 20 procenata.

Međutim, nakon obnavljanja diplomatskih odnosa između Rijada i Teherana 2023, ponovni iranski napad na naftna postrojenja kompanije Saudi Aramko je manje verovatan.

“Zatvaranje moreuza, iako malo verovatno u ovom trenutku, predstavljalo bi najekstremniju akciju koju bi Iran mogao da preduzme”, procenila je Amena Bakr, šefica za Bliski istok i OPEK+ u grupi za energetsku analitiku Kepler.

S obzirom na prisustvo Pete flote američke mornarice u Bahreinu, Iranu bi bilo izuzetno teško da potpuno zatvori moreuz na duži period. Teheran bi, međutim, mogao da pokrene napade na tankere kako bi poremetio saobraćaj, kao što je to učinio tokom iransko-iračkog rata 1980-ih. Međutim, takav korak bi takođe poremetio i izvoz iranske nafte. “Iako bi američke trupe u regionu brzo reagovale i ponovo otvorile moreuz, to bi podiglo cene nafte brent daleko iznad praga od 100 dolara po barelu”, pretpostavlja Helima Kroft, šefica globalne strategije za robu u kompaniji RBC Kapital markets.

Pre početka bombardovanja Irana, iz Južnog kineskog mora ka Bliskom istoku doplovio je nosač aviona USS Nimic, koji je pratilo nekoliko razarača. Drugi nosač aviona, USS Karl Vinson je u pratnji razarača bio na putu ka Arapskom moru…

Mornarica deluje i kad ne puca.

U svom četvorominutnom govoru iz Bele kuće, nakon slanja bombardera preko okeana, Tramp je upozorio Iran da “sada mora da sklopi mir”, a u suprotnom će “budući napadi biti daleko veći i mnogo lakši”.

Džon Hofman, istraživač u libertarijanskom Institutu Kato, koji je bio protiv američkog učešća u ratu protiv Irana, rekao je da će ono doneti samo katastrofu.

Slika raspoloženja američkog javnog mnjenja zavisi od onoga ko pita. U novoj nacionalnoj anketi Foks njuza sprovedenoj od 13. do 16. Juna, skoro tri četvrtine (73 odsto ukupno ispitanih, 82 odsto republikanaca, 69 odsto demokrata i 62 odsto nezavisnih) registrovanih birača reklo je kako smatra da Iran predstavlja stvarnu bezbednosnu pretnju za SAD. To je povećanje od 13 procentnih poena u odnosu na istraživanje od pre šest godina.

Međutim, Aksios citira anketu nedeljnika “Ekonomist” i agencije YouGov, po kojoj većina Amerikanaca (60 odsto od 1.512 anketiranih 13–16. juna) smatra da američka vojska ne bi trebalo da se meša u sukob između Izraela i Irana.

KATARSKA FORMULA

„Njujork tajms” piše da su dan nakon bombardovanja Irana američki zvaničnici uočili znake da se milicije koje podržava Iran spremaju da napadnu američke baze u Iraku, a možda i u Siriji.

“Politiko” piše da se u regionu nalazi oko 40.000 američkih vojnika, od čega 2.500 u Iraku.

U ponedeljak 23. juna, Iran je, kao odmazdu zbog američkih napada na njegova nuklearna postrojenja, raketama napao američku bazu Al Udeid u Kataru.

Tu je smešten američki štab za sve operacije u regionu, oko 8.000 Amerikanaca i nešto britanskog vojnog personala na rotacionoj osnovi.

Teheran je obavestio Katar, sa kojim ima dobre diplomatske odnose, da će i kada tačno izvršiti osvetnički napad na američku bazu Al Udeid, kao što je učinio i 2020. kada su Amerikanci ubili komandanta Revolucionarne garde Kasema Solejmanija.

Neposredno pre početka iranskog raketnog napada, oko 100 aviona je letelo prema civilnom međunarodnom aerodromu Hamad u Dohi, jednom od najprometnijih vazdušnih luka koja primi oko 140.000 putnika dnevno. Avioni su preusmeravani na aerodrome u drugim zemljama. Bahrein i Kuvajt su takođe zatvorili svoj prostor.

Kuvajtska PVO je navodno oborila sve iranske rakete čiji su otpaci popadali po pustinji.

Nekoliko sati nakon što je Iran ispalio rakete na američku vojnu bazu u Kataru, američki predsednik Donald Tramp je saopštio da su se Iran i Izrael, uz posredništvo SAD i Katara, složili da prekinu neprijateljstva.

Iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči negirao je da je sporazum o prekidu vatre na snazi, ali je dodao da će Iran prekinuti svoje napade ako Izrael učini isto do 4 sata ujutru po teheranskom vremenu.

Izraelski ministar odbrane je potom optužio Iran za kršenje prekida vatre dva sata nakon što je pristao na sporazum. “Njujork tajms” piše kako nije neobično da protivnici ispaljuju salve posle proglašenja primirja.

Važno je pitanje: čije su salve poslednje?

Doviđenja u sledećem ratu.