Teška, ali rutinska

Ambulantna kola baš žure. Na nekakvom sam sedištu koje je plastično i glatko, nema nikakav pojas, klizam po njemu i klizam se u svim pravcima. Napred-nazad sam rešio, upro sam nogama u vrata i smejem se u sebi na ideju da možda nisu dobro zatvorena, ali nemam načina kako da potpuno sprečim klizanje levo-desno. Napred su dva tehničara koji živahno razgovaraju i povremeno me pitaju: “Jeste dobro?” Ja? Ja sam odlično.

Iz koronarne enklave namerno izolovane da te što bolje odvoji od stimulansa spoljnog sveta, izleteo sam u saobraćajnu gužvu obasjanu suncem, krkljanac pod plavim nebom među vrhovima zgrada, među pešake sa slušalicama, telefonima, cegerima i kolicima s decom. U Beograd. Odavno nisam osetio ljubav prema njegovom ludilu, entropiji i napetosti. Jurcao sam kroz festival života. Kakav god da je, bolji je od alternative. Mnogo.

Tamo, u koronarnoj, pažljivo su sa mnom razgovarali i o napinjanju prilikom velike nužde kao riziku. Kao u neku vrstu testa za srce, prebačen sam u metalnu kutiju koja oponaša vožnju u luna-parku.

Ali voze me na operaciju i ne mogu da im zamerim bog-zna-šta. Neko drugi ih, možda i u većoj nevolji, čeka. Hoću da ubrzam ovo, da se skinem sa grbače i porodici i zdravstvu. Već nedelju dana lebdim negde izvan normalnog života i treba mi razrešenje, kakvo god da bude.

Od koronarnog u Gradskoj na Zvezdari, gde sam mogao da vidim šta je to ozbiljna bolnica, oprostio sam se pomalo dirljivo. Ireni sam veče pre transfera dao neke čokoladice za nju i ostale sestre. Uzela ih je u ruke, pročitala da se zovu “hvala” na francuskom, rekla jednostavno, mrvicu dirnuto: “Ime sve govori” i otišla uobičajeno užurbanim korakom da izbegnemo emotivnije scene. Takva je Irena. Maja ima taj kliker za poklone sa ličnom crtom, pričao sam joj i pisao o svim tim odličnim ženama, mislim da ime čokolade nije bilo slučajnost.

Kada je ujutro glavna sestra došla da me spremi za sledeću kliniku, sedeo sam savršeno spakovan, sa fasciklom sa dokumentacijom u krilu, napet kao dete pred putovanje. Naravno, nisam spavao. Pažljivo mi je uzela fasciklu, nežno je položila na kasetu, polegla me, vratila diode na telo, pokrila i rekla: “Neće sanitet još, zauzeti su oni, ni ne znamo kada će stići, hajde lezite, pa kad dođu – dođu”. Jedva sam ih dočekao par sati kasnije.

Kada smo, sasvim prikladno, prilično naglo ukočili pred ulazom Druge hirurške, jedan od mlađanih sanitetlija otvori vrata, krene da se petlja oko mene da me stavi u rasklopiva kolica i spusti, ali je to jako komplikovano. “Druže, mogu ja i sam da siđem, uopšte nisam u teškom stanju”, šapnem mu na uvo. “E”, prošapuće on osvrćući se da vidi ima li nekih lekara u blizini. “Odlično.” Pogledima se dogovorimo, on spusti kolica, a ja lepo ustanem, siđem i sednem u njih, dodirnemo se pesnicama, a onda krene da me gura. Kolica su priručna, imaju samo dva malecka točkića pozadi pa on mora da me drži u balansu da bismo se kretali, a gruba konstrukcija od metalnih cevi je prokleto teška. Kao u komediji, nalećemo na grbe u osetljivom balansu, dva puta zamalo padnemo obojica i smejemo se. Između pacijenta u kolicima i prijemnog odeljenja su neki kanalčići, pa šine za klizna vrata, sve je uzbrdo, a ima i jedna stepenica, pa smo opet sačekali da se gužva malo raziđe da malo protegnem noge. Momak me je maltene zagrlio i predao mojim novim domaćinima.

PROVALJEN

Za deset minuta sam bio na odeljenju, sedeo i odgovarao na pitanja za kliničku dokumentaciju. To je zapravo veliki radni sto u tesnom predsoblju što vodi u sobu za previjanje i drugu, za sestre. Sto je svima na putu kojim protiče reka medicinara. Pričaju, pa kad sam već tu, malo me i zagledaju, imaju i poneko pitanja, posebno mlade lekarke i lekari. Između stolice i stajaćeg položaja je ćošak police u koji obavezno udariš glavom ako te niko ne upozori, toliko je tesno. Uz sve druge, tu su i tri devojke iz medicinske škole, na obuci, koje se jako neprijatno osećaju zato što im je rečeno da stanu tu i čekaju. Vide da smetaju. Paradoksalno, sve mi je to bilo neobično prijatno. Verovatno zato što su svi oni neprekidno radili, kao pčele. Žurno su nešto donosili, odnosili, pitali, odgovarali, pisali, tražili nekoga, razmenjivali informacije o pacijentima … “Šta je s vama?”, upita me vitka, lepa žena sa ozbiljnim licem i u elegantnoj roze uniformi, procenjujući me jednovremeno, sasvim lekarski. “Završićete kod mene na kraju, Čečen”, kaže nakon mog odgovora i ode. “Ona je načelnica intenzivne nege, pa ćete kod nje posle operacije”, kaže mi žena koja se bavi mojim dokumentima, vesela osoba svetlih, sjajnih očiju. “A jel’ se vi poznajete?”, pita. “Ne sećam se”, kažem. “Pa kako vam zna prezime, Branko?” “Ne znam, možda smo se ranije upoznali, pa sam zaboravio”, pravim se blesav i pomislim: “Provaljen sam”.

foto: privatna arhiva autora

Upao sam u mini apartman – sobu sa samo dva kreveta (ostale imaju i po deset) i sopstvenim kupatilom. Iz kreveta sa malim daljinskim za podizanje uzglavlja, sa monitorima i trista drugih čuda, legao sam u matoro, gvozdeno čudo od pre Drugog rata. Jastuk je zapravo poluprazna jastučnica sa nešto krupnih, ćoškastih komada iskidanog, začudno tvrdog sunđera. Kvaku kupatila osiguravala je igla za infuziju na koju sam se odmah ubo, a zatim i svaki sledeći put. Polovina sprata je bila – u rekonstrukciji. Prašnjavi majstori sa brusilicama su promicali jednako kao i lekari i pokretni pacijenti. Na jako čudan način, sve mi je to bilo sasvim logično. Toj bolnici je očigledno potrebno renoviranje, a pacijentima pomoć. Stvari moraju da se odigravaju jednovremeno ili će mnogo više ljudi otići s ovog sveta čekajući operaciju. Moja soba, međutim, govorila mi je da sam u dobrom stanju. Sobe za intenzivnu negu, tu blizu, imale su i monitore i kiseonik i sve drugo, ali meni to, očigledno, nije bilo potrebno. Uostalom, tešilo me je uputstvo za pacijente o tome kako da se spreme za operaciju, odštampano na A4 papiru, na zidu sobe. Ono mi govori za šta služi moja soba – da me sprovede do operacione sale. Za tu svrhu, bolja ni ne treba.

foto: privatna arhiva autora

Fizičko stanje klinike nije moglo biti u većem raskoraku sa ljudima koji u njoj rade. Jedna za drugom, posećivale su me sestre sa raznim terapijama, injekcijama u stomak (zvuči gore nego što jeste), pitanjima, formularima. Zatim anesteziološkinja sa posebnim formularom, pitanjima i još lekova. Jedna sestra me pita: “Kako spavate?” “Kako koju noć”, kažem joj. Pojavila se u osam uveče i ponudila tablete za spavanje. Par sati nakon što sam primljen, evo i one drage, vesele žene iz administracije: “Jao izvinite, molim vas, bili ste mi poznati pa sam zvala muža i on me je podsetio, pa ja vas gledam na televiziji, veliko izvinjenje, gospodine Čečen”. Provaljen, znao sam. Tu se završila anonimnost u kojoj sam uživao u prethodnoj bolnici. Nisam slavan, niti to zaslužujem, ali sam se pojavljivao tu i tamo na televiziji i nepoznati ljudi su poodavno počeli da mi se ponekad obraćaju. Doživeo sam od njih, uživo, samo poruke podrške i simpatije.

Odmah sam dobio i cimerku. Gospođa Mica iz Obrenovca, odlična jedna žena, brine zbog tromba u nozi koji joj je upravo “proradio” i to je moglo da odloži njenu operaciju zbog koje joj uopšte nije sve jedno. Pričam joj o banjama posle operacije, zagovaram, da manje misli na sve to. Kažem joj šta su i meni rekli: operacija ugradnje baj-pasova je “teška, ali rutinska”. Drugim rečima, od toga se više ne umire. “Teška, ali rutinska”. I biće, što se mene tiče, prekosutra. Nije ni meni sve jedno, šta god glumio pred gospođa Micom. Rutinska. Ali teška. U čemu nema baš ničega rutinskog. Za mene.

U prizemlju, čekam sa Agronom da nam snime pluća. On je s juga Srbije i jedini je pacijent mlađi od mene. Šaljiv je i veseo, pravi mangup. Zatim me prozivaju i ja ulazim u…

Magacin. Nemam drugu reč. Tu je rentgen aparat, ali i ormani, fascikle, čiviluci – momak što nas je snimao tuda se provlačio postrance. Povezujem stvari i shvatam – da bi sredili polovinu prvog sprata, morali su negde da sklone stvari. Otud i administracija na hodniku. Agron izlazi sa rentgena smejući se na glas: “Branko, jesi vid’o ovu sobu!?” “Daj da nas operišu što pre, ako završe radove, nosićemo stolove gore na odeljenje”. Kasnije je Agron, koji nije živ ako se s nekim ne zeza, lutao hodnicima u potrazi za društvom. Pokušao je i mene da izmami. Malo sam ga previše hladnokrvno odbio i posle mi je bilo žao, ali – nije mi bilo do smeha.

RESETOVANJE

Sutra dolazi i “brica” – umorna, ali prijatna žena koja će mi ukloniti svaku dlaku južno od brade. Vodi me u minijaturnu prostoriju u dubini kupatila.

Odlučio sam da se ponašam kao kod, recimo, frizera iako je to veoma neobično jedno iskustvo, bar za mene. Pričamo o kuvanju, bolničkim tračevima, platama, gradskom saobraćaju i deci dok mi vešto preleće preko osetljivih delova tela nekakvim jako oštrim sečivom. Prethodni brica je otišao u Nemačku (da, da, čak i brice), ona ovo radi honorarno i nije baš sjajno plaćena. “Kod kog ste hirurga?”, pita. “Kod doktora Putnika”, kažem. Gotovo mi je čestitala na tome. Vraćam se u sobu sa osećajem golotinje. Uprkos pidžami – nekakva jedva primetna promajica promiče između nje i svakog mesta na kojem sam do sada imao dlake. Priznajem, nije loš osećaj. Nekako seksi.

Samo što sam legao, sklopio ruke na (savremeno gole) grudi i počeo da zamišljam srećno buđenje nakon uspešne operacije, u sobu ulaze sestra i hirurškinja: “Branko, imamo dva hitna slučaja. Moraćemo da odložimo vašu operaciju”. “Naravno”, kažem, dok mi u glavi ključa. Nemam napade i svakako mogu i treba da sačekam da nekoga spasu. “Da li se zna novi termin?”, nekako prozborim? Ne. Izvinjavaju se i odlaze, a gospođa Mica (čiji se datum operacije ni ne zna) i ja ostajemo u sobi da se ćutke gledamo. Kakav epohalni antiklimaks.

LEKARI, PACIJENTI I LJUDI

Probudio sam se umoran od bolnice i života. Maja je slala poruke ohrabrenja, slike dece i naših brojnih četvoronožnih ukućana, ali sam držao ruke dalje od telefona da ne odam u kakvom sam stanju. Ležao sam i piljio naizmence u plafon ili unutrašnjost očnih kapaka. Sve je počelo da me nervira – igla u kvaki (opet sam se ubo), Agronov veseli glas iz hodnika, sasvim nedužni svetac iscepan iz novina na zidu, tri metra koaksijalnog kabla iz vremena terestrijalne televizije… Sve. Osim gospođe Mice. Ona je i dalje bila slatka i zabrinuta i mnogo mi je pomogla. To je bio dugačak dan.

Prvu polovinu utrošio sam na orgiju samosažaljenja, sve dok u sobu nije provirila Argonova mangupska glava: “Branko? Ja mislio tebe odneli”! Smejao sam se preglasno za takvu šalu dok me Agron gledao, razdragan što se smejem i mrvicu zbunjen. Njegov nesalomivi duh me je, vrlo terapeutski, vratio na početna podešavanja: ništa ne zavisi od tebe, nemaš nikakvog uticaja na događaje – pa bar se smej. “Ne, Agrone, čekaće te da se oporaviš, pa da me profesionalno uskladištiš dole na rentgenu”.

Sutra sam već bio kao nov. Odmoran od hemijski indukovanog tvrdog sna, ustao sam sa distancom mudrosti i proslavio svoju komparativno dobru sudbinu kucnuvši se čašom jogurta sa gospođa Micom, iznad velikog parčeta proje za doručak. Na vratima se pojavljuje čovek sa sedim pramenom u tamnoj kosi i sa naočarima bez okvira, prilazi krevetu praćen sa svake strane po jednom osobom u lekarskim uniformama, užurbanog hoda, kao u bolničkoji sceni iz Otpisanih: “Dobar dan, Branko, ja sam dr Svetozar Putnik, kako ste”, i rukuje se sa mnom, široko nasmejan. Došao je da mi objasni zašto je operacija odložena i odgovori na moja pitanja. U međuvremenu, Maja je i tako stigla do njega, on joj je potanko sve objasnio, a onda i mom sinu koji mu je odneo nekakav uput ili tako nešto, zato što je video da je momak zabrinut. Sve su to oni meni preneli i ja mnogo pitanja zaista nisam imao. Taj razgovor je bio ljubazan i kratak, sadržaj sasvim utilitaran, ali je čovek bio iskreno zainteresovan za mene. Mene, kao pojedinca, ne samo pacijenta. Pacijent to odmah čuje u onom “kako ste”. Već mi je rečeno pre toga da on presađuje srca, da je veliki hirurg. Tek kada smo se upoznali, međutim, napokon se nešto definitivno slomilo u meni. Odličan lekar je mogao da me umiri. Sa mojom sudbinom, međutim, pomirio me je odličan čovek.

Na kraju je još i dodao: “Doći će danas popodne vaša supruga, pa možete da se vidite dole na prijemu. Vi ste dobro, nosite maske oboje, držite distancu i bićete malo sami”.

Interesantna stvar se desila – toliko smo bili srećni što smo zajedno da smo potpuno zaboravili na probleme, naše i naših dragih, od kojih moj čak nije bio ni najveći. Bili smo dostojanstveni zato što je bilo dovoljno da smo blizu i da se gledamo u oči. Smejali smo se na mestu gde se to retko događa i zezali, kao i kada smo se rastali u hitnoj pomoći pre desetak dana. Ni maske nam nisu bile problem. Znao sam da će da plače čim zamakne za ugao, ali nema veze. I ja ću. Od tog susreta pa nadalje, kad god bih osetio neki tračak nervoze, prizvao bih Majine nasmejane oči na klupici na prijemnom i grudi bi mi se popunile verom u život. Metod je oprobano “radio” čak i na operacionom stolu.