Teror u centru Beograda

Ukoliko pogledamo koji su efekti brutalne rušilačke akcije tokom izborne noći između 24. i 25. aprila u Savamali, u kojoj je učestvovalo nekoliko desetina maskiranih ljudi, možda bi stvar mogla da se objasni na sledeći način: deluje da je delimično ispunjena jedna od odredbi Ugovora o zajedničkom ulaganju u projekat „Beograd na vodi“, koja kaže da se Republika Srbija, kao jedna od potpisnica ovog ugovora, „obavezuje da, isključivo na svoj račun, izvrši fizičko raščišćavanje Zemljišta (uključujući objekte i uklanjanje šuta), uklanjanjem (…) svih nadzemnih građevina, instalacija ili objekata i građevina koje se nalaze na Zemljištu ili na površini reke ili koje plutaju na reci“.

Da pojasnimo, kvart koji uokviruju ulice Hercegovačka, Braće Krsmanović, Travnička i Mostarska (koja je praktično nestala – od nje je ostao samo asfaltirani put) najvećim delom se nalazi unutar takozvane „površine pilot-nepokretnosti“, koja je definisana pomenutim Ugovorom. Prema tom Ugovoru, koji je bio potpisan krajem aprila 2015, Republika Srbija se obavezala da izvrši „pravno i fizičko raščišćavanje“ površine pilot-nepokretnosti do 30. juna 2016. godine. Iz tog ugla gledano, može se konstatovati da strani partner, kompanija Al Maabar International Investment LLC i potpisnik Mohamed Ali Rashed Alabbar, verovatno neće imati primedbi na dosadašnje napredovanje radova u projektu „Beograd na vodi“.

foto: m. milenković

Za informaciju o mogućim izvršiteljima koji su pod fantomkama i uz pomoć mehanizacije srušili čitav niz objekata u ovom kvartu, usput kidnapujući, maltretirajući ljude i otimajući im stvari, kao i o njihovim nalogodavcima, možda bi uputno bilo pogledati dokument koji je u ponedeljak, 9. maja, dva dana nakon nastanka ovog intervjua sa Rodoljubom Šabićem, objavio zaštitnik građana Saša Janković. Ombudsman zaključuje da je reč o „organizovanom kršenju prava građana, usklađenom na više nivoa i između više državnih i nedržavnih subjekata, što posebno zabrinjava“.

Janković navodi da su u postupku kontrole „utvrđene činjenice i okolnosti koje nedvosmisleno ukazuju da su u ranim jutarnjim časovima 25. aprila u beogradskom naselju Savamala većem broju građana prekršena prava građana na slobodu i bezbednost, nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i zaštitu imovine, i to drskim i nasilničkim, vandalskim ponašanjem veće grupe maskiranih lica, a da nadležni organ – Policija pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, nije preduzimala mere i radnje koje su za takav slučaj propisane i potrebne“.

Međutim, prvi koji je saopštenjem reagovao na noćno rušenje ovog dela grada bio je poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić jer, igrom slučaja, živi na području Savamale.

„Ja sam tu informaciju (o rušenju, R.M.) dobio baš zato što sam Savamalac i zato što volim jutarnje šetnje. Prišao mi je čovek i pitao me da li sam video šta su uradili. Otišao sam, video i počeo da fotografišem. Počeli su da mi prilaze ljudi, molili su da dobiju broj telefona, jer ne bi hteli sa svakim da razgovaraju, ja sam im dao, i tako je priča počela. Odmah sam, naravno, izdao saopštenje i zatražio da gradske vlasti obaveste javno mnjenje o čemu se tu zapravo radi“, kaže Šabić za „Vreme“.

U odgovoru gradonačelnika Siniše Malog na pismo poverenika, stajalo je da „Grad Beograd nema nikakve veze sa rušenjem dela objekata Savamale u noći 25. aprila“, te da je potrebno da se poverenik obrati „državnim organima u čijoj je isključivoj nadležnosti postupanje po ovakvim informacijama“.

Premijer Aleksandar Vučić je ustvrdio da je reč o nelegalnim objektima, a između ostalih, sa time su bili saglasni i Siniša Mali i poslanik Vladimir Đukanović, a uprkos svedočenjima građana koji su bili maltretirani te noći, predsednik Skupštine grada Beograda Nikola Nikodijević izjavio je da se o ovakvim stvarima ne govori za Uskrs, i dodao da on nije video fantomke, kao i da niko nije ništa prijavio policiji.

Desetak dana nakon rušenja, po nalogu opštinske komunalne inspekcije, u Savamali su se pojavili kamioni Gradske čistoće i započeli čišćenje šuta.

Ali, krenimo redom.

„VREME„: Možemo li za početak da sumiramo šta sve do sada desilo? Dakle, 25. aprila noću, oko dva ujutru, srušen je deo Hercegovačke i Mostarske ulice u Beogradu. Pojavili su se ljudi u fantomkama sa palicama…

RODOLJUB ŠABIĆ: Da, imaju fantomke na glavama, pajsere, palice, dolaze bageri. Pominju se i kamioni za zaprečavanje ulica, a neki građani misle da su ih ovi kamioni neodoljivo podsetili na kamione Gradske čistoće.

Usput, jednog čuvara su savladali odmah, drže ga vezanog, prete mu, uzimaju mu mobilni telefon. Međutim, pošto je Savamala živ kraj, nailaze i prolaznici – maskirani ljudi zadržavaju i njih, lišavaju ih slobode, pretresaju im kola, oduzimaju mobilne telefone…

Da se ovo dogodilo negde drugde, u nekoj drugoj zemlji, kako biste vi to nazvali?

Kalkulacija mnogih jeste da je reč o nedopustivom kršenju ovlašćenja od strane nadležnih organa. Nadležnih ili „nadležnih“ organa. Vi znate da postoji priča da su to bespravno sazidani objekti i da su dobili rešenje za rušenje.

Ali nisu.

Ali nisu, ta priča ne stoji. Tu je bilo potpuno legalnih objekata koji nisu bili predviđeni za rušenje. A i da jesu, zna se kakva je procedura, od uručivanja rešenja pa nadalje. Drugo, nikada se to ne radi na takav način. Ako postupate legalno, nemate nikakav razlog da dolazite u dva ili tri po ponoći, pod fantomkama, i rušite. Rušeno je sve, bez ikakve selekcije. Srušena je imovina koja je legalno prijavljena, koja je u katastru. Ja sam razgovarao sa vlasnicima tih firmi, to je bila imovina koja je skupo plaćena, i sve je to porušeno. Pazite, nije samo problem u tome što su rušili objekte; u objektima je postojala pokretna imovina, koja je takođe potpuno uništena.

Za prethodni broj „Vremena“ izjavu je dao Vladimir Miljević, direktor kompanije Iskra, koja je takođe srušena. On kaže da se obratio policiji, a policija mu je rekla da ima naređenje da ne reaguje. Policija nije reagovala, i niko ne zna šta se dešavalo. Ostaje još opcija da je reč o nekakvom terorizmu.

Vi s pravom dolazite do takvog pitanja. Ja sam prvo reagovao na izjavu gradonačelnika Beograda, koji je rekao da on ne zna ništa o tome – osim da to nisu bile gradske službe, i da ga ništa drugo ne zanima. Naravno, izjava gradonačelnika da ga ne zanima da li neko ruši imovinu građana koji ga biraju, koje zastupa, i radi koje, na kraju krajeva, gradska vlast ima i inspekciju i komunalnu policiju, meni je neshvatljiva. Ali, eto, neka je i tako. U tom slučaju je, valjda, gradonačelnik bar trebalo da od nadležnih traži da oni nešto urade, a ne da to prepušta javnosti ili povereniku. Kako god bilo, činjenica je da su prošle skoro dve nedelje, i da se nije desilo ništa. Neki od ljudi koje pominjete bili su spremni da govore javno, neki su govorili u kamere, a neki ljudi se plaše i to ne žele. Ja sam razgovarao sa njima, i oni potvrđuju da su se obraćali policiji. Miljević mi je upravo to rekao – da mu je rečeno da policija ne može u to da se meša, jer je reč o akciji koju sprovode lokalne vlasti, odnosno komunalna policija.

Ali, zar nije republička policija iznad komunalne policije, i mora da reaguje kada se ovako nešto događa?

Pa, to je pitanje u koje ne bih da se mešam. Ponovo kažem: sve i da je to bila par exellence legalna akcija sa stanovišta papira, a nije, jer se ne može sprovoditi tako, način je potpuno kompromitovan – u tri noću, sa fantomkama.

Siniša Mali je u izjavi za „Insajder“ rekao da će „nadležni utvrditi šta se desilo, ako se išta desilo„, kao i da je reč o nelegalnim objektima. Na ispravku novinara, da nisu srušeni samo nelegalni objekti, već i legalni, Mali je odgovorio: „Svejedno.“

Ja ne mogu da shvatim takvu izjavu. Kako može da bude svejedno? Pazite, ovo ne mora ni vama ni meni da se dogodi. Ali, sama predstava da živimo u gradu u kome je moguće da neko dođe noću i nekome sruši kuću ili poslovni objekat, i da to nikog ne zanima – potpuno je nedopustiva. Međutim, vi ste dotakli jednu drugu stvar. Dakle, prva varijanta jeste da je reč o nadležnim službama koje su to uradile grubo prekoračivši ovlašćenja.

Mada, oni kažu da to nisu uradili.

To bi bila prva varijanta. Tada bismo mogli da diskutujemo kako je to dopušteno, ko treba da odgovara zbog načina na koji je to urađeno, čak i da je sve ostalo bilo u redu. Druga mogućnost se otvara upravo zbog toga što vlasti izričito kažu „mi nemamo pojma ko je to, nismo mi“. Ako to konstatujemo, onda govorimo o aktu nasilja, o aktu terora. Šta bi drugo bilo? Tu se onda otvara sledeće pitanje: ako to jeste akt nasilja, ko je odgovoran za štetu koja je posledica tog nasilja? Ako potražimo šta piše, recimo, u Zakonu o obligacionim odnosima, videćemo da je odgovoran onaj ko je bio dužan da štetu spreči. A ko je dužan da spreči štetu? Država. I sada ćemo se mi, recimo, naći u situaciji da država novcem poreskih obveznika plaća naknadu štete. Barem bi to bilo normalno, to bi bilo u redu. Tu ima i drugih stvari koje su uznemiravajuće. Na stranu šta neko misli o tom ignorantskom odnosu, to jest o upućivanju na nadležne od strane gradskih vlasti, na stranu svi ti neprijatni aspekti, tu nije reč samo o rušenju. Ljudi su vezivani, zadržavani, oduzimane su im stvari, lišavani su slobode, to je čitav niz kršenja ustavnih prava. Osim toga, imate situaciju da dugo, dugo nema nikakve reakcije. Građani su pozivali policiju, i postoje dokazi da su se te noći obraćali policiji. Postoje snimci razgovora između građana i policije, a mislim da je i ombudsman već u posedu tih razgovora. Neki ljudi su pretrpeli veliku štetu, dva preduzeća su ostala bez kompletne imovine, sravnjena su sa zemljom. Oni su se obratili sudu i, između ostalog, pokrenuli su postupak za obezbeđenje dokaza. To je procesna radnja, predviđena našim Zakonom o parničnom postupku. Dakle, zatražili su od suda da pokrene taj postupak.

Da sud izađe i napravi uviđaj.

Naravno, sud ne može da reaguje tako brzo kao što bi mogli policija i tužila-štvo, ali, u svakom slučaju, pokrenut je postupak – sutra ili prekosutra nakon rušenja. U toj situaciji gradske vlasti se rešavaju da očiste te ruševine. To zaista kod ljudi izaziva ogorčenje i sasvim realnu sumnju.

Dakle, uprkos sudskom nalogu…

Ne, nema sudskog naloga, ali postoji dokaz da su se ljudi obratili sudu da pokrene postupak za obezbeđenje dokaza. I zašto se to onda radi? Kome se to žuri? Dakle, ne žuri se deset dana da se utvrdi ko je rušio, ali onda, u situaciji u kojoj ljudi žele da zaštite svoja prava, srušeni su im legalni objekti, pretrpeli su ogromnu štetu – neko žuri, dolazi i praktično uništava dokaze.

Pa nije neko, nego Grad Beograd.

Da, ovog puta znamo o kome je reč, o Gradu Beogradu. Bilo bi vrlo zanimljivo da objasne zašto sada to rade.

Pojavila se vest na N1 da Tužilaštvo, nakon što je posle deset dana naložilo policiji da ispita svedoke – vlasnike i čuvare, ali ne i građane koji su bili kidnapovani – nije naredilo da se sprovede uviđaj jer je prošlo više od deset dana od događaja. Postoji li neka takva odredba ili formulacija? I zašto uviđaj nije izvršen odmah?

Ne, ne postoji takva formulacija, ali je verovatno kolega iz Tužilaštva procenio da posle deset dana, i s obzirom na čitav niz okolnosti koje su se dogodile, nema baš mnogo smisla vršiti uviđaj. Ta bi procena mogla biti racionalna, ali onda ostaje vaše pitanje: dobro, zašto niste izvršili uviđaj odmah?

Uprkos činjenici da je među srušenim objektima bilo i potpuno legalnih, cela vertikala, od premijera do gradonačelnika pa naniže, tvrdi da je reč o nelegalnim objektima, a predsednik Skupštine grada Beograda Nikola Nikodijević kaže čak da niko od građana nije zvao policiju i da nije bilo fantomki. Kao da se stvara paralelna realnost, gde se maltene ništa nije dogodilo.

To ne bih komentarisao. U slučaju premijera, pretpostavljam da barata informacijama koje mu je neko dao, i to, pretpostavljam, gradska vlast. Ne može on znati da li su svi objekti bili legalni ili nisu. Ali, po svemu što ja znam, po izjavama građana, po dokumentima koji su pokazani, ne stoji da su svi objekti bili nelegalni.

Dakle, sve je srušeno i sravnjeno, nije obavljen uviđaj, nestalo je vatreno oružje. Vlasnici su ovo čišćenje koje sprovodi Grad Beograd nazvali prikrivanjem krivičnog dela.

Da, upravo tako, to su i meni rekli – oni to tako doživljavaju.

Nakon što ste reagovali, poznanik vam je saopštio da je čuo ljude kako razgovaraju o vama – da prestanete da se mešate u celu stvar, da ne biste upoznali ljude sa fantomkama. I vi ste tu informaciju onda okačili na Tviter.

To zaista jeste neverovatna stvar, i ja sam to namerno rekao. Vidite, da se po ovom lepom gradu samo prošetala formacija od 30 ljudi sa fantomkama na glavama i batinama u rukama, to bi morao biti događaj koji zaista izaziva maksimalnu pažnju, i javnosti i medija. Dakle, samo da su se prošetali. Asocijacija je krajnje neprijatna i ne treba uopšte razmišljati na šta asocira.

Možda bi trebalo nazvati stvari pravim imenom.

Pa, kako god, to sasvim sigurno služi izazivanju straha, čak i da ništa drugo nisu uradili, da je to samo bio demonstrativni akt. Ali, to nije bio samo demonstrativni akt. To je bio akt koji je podrazumevao uništavanje imovine velike vrednosti i povredu niza ljudskih prava. Ja sam Savamalac, ja živim ovde, ali nisam znao za taj događaj. Pažljivo pratim medije, i ni jedan jedini medij nije preneo tu informaciju. To je, u najnegativnijem smislu, zaista fascinantno. Delimično objašnjenje za to što su mediji zatajili može biti i to što je to bio „dobro“ izabran momenat – to se dešava u noći posle izbora. Kamere i sva pažnja usmerene su na RIK, tako da to jeste nekakvo objašnjenje, ali svakako ne dovoljno. Onda se pojavilo nešto što nekima liči na pretnju. Dobio sam informaciju da je u jednom krugu ljudi, čija su mi imena saopštena, razgovarano o tome da „ako ovaj nastavi da zabada nos, moglo bi da mu se desi da upozna osobe sa fantomkama“. Ja sam tu informaciju digao na Tviter, zaista mislim da treba ići u javnost, ali uz pitanje: da li je ovo ozbiljna poruka, spin ili glupost? Mnogo više verujem u drugu i treću varijantu. Druga je posebno zanimljiva. Novinari su počeli da me zasipaju pitanjima o tome ko mi preti i zašto. Ja sam rekao: nek vlasti otkriju ko je srušio komad Savamale, pa ćemo znati i ko mi preti, ako mi preti. Tako da to može biti spin koji usmerava pažnju javnosti na nešto što zapravo nije bitno. Kudikamo je bitnije ovo što se dogodilo u Savamali.

Izjavili ste, otprilike: da je situacija normalna, ja bih sve podatke dao tužiocu. Šta se dešava sa Tužilaštvom?

Nije reč samo o Tužilaštvu. To je nešto na šta ja upozoravam nezavisno od ovog događaja. Bezbroj puta sam na to upozoravao. Ja sam, pored ostalog, i poverenik za zaštitu podataka o ličnosti. Više puta sam upozoravao da iz naših struktura, uključujući tu i bezbednosne strukture, uključujući sudove, tužilaštva, policiju – informacije cure kao kroz sito. U varijanti da postoji i minimum šansi da ta poruka jeste bila pretnja, naravno da mi ne pada na pamet da otkrivam ime i da tu osobu na taj način izložim maltretmanu.

Poražavajuće je da građani ne smeju da veruju policiji, sudu, tužilaštvu. Kome da veruju? Ovo su institucije koje bi morale da ulivaju poverenje.

Treba da veruju delima. Kad kažemo „morali bi“, to već nije odgovor. Svuda u uređenoj državi, institucije bi morale da rade svoj posao. A građani treba da veruju delima – da veruju u aktivnosti institucija onda kada su opipljive, realne, kada na ono što građani prepoznaju kao problem institucije reaguju blagovremeno, kada ta reakcija dâ rezultat. Pazite, mi pričamo o jednoj ozbiljnoj logističkoj operaciji. Ne pričamo da je neko nekog išamarao pod okriljem noći. Pričamo o ekipi od nekoliko desetina ljudi, o akciji koja traje nekoliko sati, pričamo o bagerima, kamionima za zaprečavanje… Organizovati takvu logističku operaciju a da ne ostavite trag koji bi otkrila iole ozbiljna istraga, to je gotovo nemoguće.

Možemo li otprilike da navedemo na koja bi se krivična dela moglo pomisliti, kada govorimo o toj noći?

Ja jesam advokat po profesiji i mogao bih da odgovorim na vaše pitanje, ali trenutno sam poverenik, i ono što mene zanima jesu informacije. Dakle, zanima me da se saopšti ko je to uradio i pod kojim okolnostima. Istog dana kada sam dao saopštenje, rekao sam da mislim da su za stanje u gradu prioritetno odgovorne gradske vlasti. To je logika stvari, zato i postoje, pogotovo kad imaju i inspekciju i komunalnu policiju. Ali, kad već nisu reagovali na pravi način, onda nastupaju drugi državni organi, i to su MUP i Tužilaštvo. Ja sam telefonski razgovarao i sa državnom tužiteljkom Zagorkom Dolovac i sa ministrom unutrašnjih poslova Stefanovićem. Oni su mi rekli da će učiniti sve u granicama svojih ovlašćenja i nadležnosti. I tu se priča završava. Naglasio sam da neću da čekam gomilu novinarskih žalbi, pa da onda tražim izjašnjavanje. To je bio događaj koji zahteva proaktivno informisanje. Ne treba niko da traži informaciju, tu odgovorna vlast treba odmah da reaguje.