Terevenka sa elementima vašara

Ko je dobro pazio na času u protekla dva i po meseca, seća se da je 23. jun još početkom maja figurirao kao datum zvanične inauguracije predsednika Srbije Aleksandra Vučića. To što je on 31. maja položio zakletvu i stupio na dužnost izgleda da nema nikakve veze sa činjenicom da reč „inauguracija“ znači upravo to – stupanje na dužnost. Jednog dana, istoričari će se sporiti oko toga da li je Vučić preuzeo predsedničku dužnost 31. maja ili 23. juna, ali za sada je bitno samo to da zvanični kanali komunikacije iz predsedničkog kabineta, ni za jedan od ova dva datuma ne koriste reč „inauguracija“. Ono prvo je bilo polaganje zakletve, a ovo drugo je svečani prijem.

Medije to ne sprečava da i jedan i drugi događaj nazivaju inauguracijom. Ali, kao što se ne može dva puta kročiti u istu reku, isto se tako ne može dva puta stupiti na istu dužnost, bar ne u jednom mandatu. Dakle, jedna od dve ceremonije sasvim izvesno nije inauguracija. Samo još treba da utvrdimo koja je inauguracija prava, a koja lažna. Sigurnije je, ako se kladimo, staviti novac na onu od 31. maja. Tada je Vučić položio zakletvu, čime je i zvanično stupio na dužnost. Da to nije obavio, ne bi mogao da predloži ni Anu Brnabić niti bilo koga drugog za mesto novog mandatara Vlade Srbije.

DOMINACIJA I POKORAVANJE: Ali, čemu onda ova repriza inauguracije, lažna inauguracija, svečani prijem ili šta je već? Čemu ceremonija koja, na prvi pogled nema povod, svrhu ni smisao? Ključna reč je ovo poslednje – smisao. Srbija je već pet godina pod vlašću Aleksandra Vučića. Možda ćemo period njegove vladavine zaista pamtiti po Briselskom sporazumu, rastu BDP-a, smanjenju javnog duga i kilometrima asfalta. Možda. Izvesno, Vučićevu vladavinu od prvog dana karakteriše obesmišljavanje svake institucije sistema, od Vlade Srbije do poslednje mesne zajednice. Ko sumnja u to, nek se priseti 2012. godine kada se samoproglasio za „prvog potpredsednika vlade“, što je potpuno izmišljena funkcija koje nije bilo ni u Zakonu o Vladi Srbije niti u bilo kom drugo zakonskom ili podzakonskom aktu. Premijer je u to vreme bio Ivica Dačić, ali on se ništa nije pitao do te mere da je Aleksandar Vučić 2013. inicirao i sproveo u delo rekonstrukciju vlade.

Svoju supremaciju u odlučivanju pravdao je time što predstavlja najjaču i najveću stranku vladajuće koalicije. Isto čini i danas, obesmišljavajući sve čega se dotakne, pa i funkciju predsednika. U tome mu svesrdno pomažu ponizni koalicioni partneri, koji se trude da budu što bolji u ulozi „pratećih vokala“. Uzmimo za primer Aleksandra Vulina, lidera Pokreta socijalista (PS) i ministra za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja. Među prvima je potrčao da izjavi kako će poslanici PS-a podržati Anu Brnabić u Skupštini Srbije, ali nije se tu zaustavio. Podvukao je da i svi drugi poslanici vladajuće većine moraju da učine isto, iz jednog jedinog razloga: zato što je to predlog Aleksandra Vučića, a niko od njih ne bi sedeo u poslaničkoj klupi da ovaj nije tako hteo. Vulin je ovo tresnuo gostujući na Pinku u petak, 16. juna. O apsolutnoj samovolji, političkoj dominaciji i, ako ćemo iskreno, prekoračenju predsedničkih ovlašćenja, Vulin je govorio kao o nečemu afirmativnom. Dodao je kako 56 odsto osvojenih glasova na predsedničkim izborima Vučiću daju legitimitet, ne samo za obavljanje predsedničke funkcije, nego ga ujedno čine i čovekom koji je uvek u pravu. Kao, tih 56 odsto, ta ogromna, nezapamćena podrška, znači da se građani apsolutno slažu sa svim njegovim prošlim, sadašnjim i budućim odlukama. Rekordno malu izlaznost na predsedničkim izborima jedva da iko više pamti.

A šta ako su građani Srbije u tako velikom broju glasali za Vučića na predsedničkim izborima, e ne bi li ga makli sa najmoćnije političke funkcije u zemlji? Niko ne može da zna šta „u glavu“ motivaciju svakog pojedinačnog birača, ali jedna od mogućih opcija jeste to da su želeli Vučića na manje-više protokolarnoj funkciji, na kojoj bi primao strane zvaničnike i delio ordenje. Istina, o tome možemo samo da nagađamo, ali apsolutno je sigurno da je većina izašlih glasača odlučila da Vučić bude predsednik Srbije, a ta je funkcija, i ovlašćenja koja sa sobom nosi, vrlo precizno definisana Ustavom. Upravo zato, svako prekoračenje ovlašćenja predsednika predstavlja obesmišljavanje Ustava, te ruganje i ismevanje države kao tvorevine. Uostalom, i ti izbori koji su Vučića, ako je verovati Vulinu, ustoličili kao nepogrešivog, održani su još 2. aprila, a prvu inauguraciju imali smo gotovo dva meseca kasnije. Nijednog trenutka se niko nije udostojio da odgovori zašto toliko čekamo da se Vučić konačno inauguriše i stupi na dužnost. A nije da nisu bili pitani, pitali su novinari često. Umesto konkretnog odgovora, po već ustaljenom obrascu, saopštavano im je kada će im biti odgovoreno. Poređenja radi, novi francuski predsednik Emanuel Makron pobedio je 7. maja u drugom krugu izbora. Dakle, čitavih mesec dana posle Vučića. U kabinetu se pojavio već sutradan, a 14. maja je, svečanom inauguracijom, zvanično stupio na dužnost. Uzgred, osvojio je 66 odsto glasova i niko nije rekao da je zbog toga, odsad pa zanavek, u pravu šta god da uradi ili kaže.

INAUGURACIJA U DVA ČINA: Sasvim je smisleno postaviti pitanje čemu ovdašnje odugovlačenje. A odgovor je prost: mora da se napravi fama oko toga ko će na mestu premijera zameniti nezamenljivog. Kada je konačno pronađena zamena u vidu diskretne i nevidljive Ane Brnabić, prešli smo na sledeću lažnu uzbunu: nema skupštinske većine koja bi nju podržala. Precrkli smo od brige, a onda je potpredsednica Srpske napredne Stranke Marija Obradović pojasnila da predsednik Vučić ne želi prostu parlamentarnu većinu od 126 poslanika, nego je podigao prečku na 128, kako bi izbor Ane Brnabić za premijerku bio, valjda, dvaput podvučen ili uklesan u kamenu. To što je po svim propisima i zakonima ove zemlje za izbor premijera dovoljno 126 poslaničkih glasova, manje je bitno. Bitnije je kako zadovoljiti gospodara i izaći u susret njegovim kerefekama. Ako usput ugaze i obesmisle instituciju skupštine i skupštinske većine, koga briga, može im se.

To je ujedno i odgovor na pitanje zašto Vučić pravi ovaj svečani prijem – može mu se. On ima 56 odsto podrške građana i može šta god mu padne na pamet. Tako mu je palo na pamet da pošalje emisare koji su zaređali po muzejima u Srbiji i skroz ih očerupali, da bi na svečanom prijemu bili izloženi artefakti koji će stranim zvanicama dočarati srpsku istoriju i tradiciju. Poslanik Demokratske stranke, Goran Ješić, objavio je na Tviteru nekakav dokument koji su dobili narodni poslanici, u kom im je pojašnjen protokol za dan inauguracije koja to nije. Za muškarce je obavezno tamno odelo, dopunjeno jednobojnom kravatom, a za žene svečana haljina. Poslanici treba da se okupe u Domu Narodne skupštine, odakle će ih u 18 časova pokupiti četiri autobusa sa policijskom pratnjom i odvesti do zapadnog krila Palate Srbija. Ovaj dokument ima i napomenu koja glasi: „Poslanici neće biti u redu za čestitanje pošto su predsedniku već čestitali prilikom zakletve u Domu NS.“ Preporučeno im je da vreme ubiju u sali „Jugoslavija“ ili u Titovom salonu, gde će biti smešteni predstavnici stranih delegacija. Onda, u 19.50 svi prelaze u hol sa mozaikom gde će se održati program. Aha, znači, možda nije inauguracija, nije ni svečani prijem, nego „program“. A na programu: dečji hor peva himnu, pa predsednik drži besedu (dakle, ne polaže zakletvu), pa ide pesma „Ovo je Srbija“ autora Dejana Grbića. Ne zna se ko će je izvesti u „programu“, ali zna se da je jedini poznati izvođač koji je ovo snimio Aca Lukas, na albumu „Ponos i laž“ iz 1995. godine. Onda će biti održana zdravica, pa slede nastupi ansambla „Vrelo“, KUD „Kolo“, sastava „Una saga Serbica“ i trubači Dejana Petrovića.

Kad muzika utihne, sve zvanice kreću u obilazak salona po Palati Srbija. Svaki salon biće tematski sređen tako da pokriva određenu regiju Srbije. U dokumentu koji su dobili poslanici nabrojane regije su: Južna, Istočna, Centralna i Zapadna Srbija, Vojvodina, KiM i Raška oblast, Beograd i „Inovacije i moderne tehnologije“. U svakom salonu će biti radnici turističkih organizacija, kako bi goste uputili u lepote Srbije.

Dakle, ono što se sprema za 23. jun verovatno nije inauguracija, već svečani prijem sa elementima terevenke, sajma turizma i vašara. Nazdravlje!

Muzeji daruju predsednika

ARTEFAKTI NA ZABAVI: Rimski šlemovi iz IV veka nove ere, Etnografski muzej

Istog dana kad su objavljeni datum i mesto inauguracije predsednika Srbije Aleksandra Vučića, pojedini mediji su došli i do informacije da će saloni Palate Srbija za potrebe svečane ceremonije postati izložbeni prostori, u kojima će zvanicama biti predstavljeni nasleđe, tradicija, i istorija Srbije. Zamišljeno je da u jednom delu Palate bude muzejska postavka, da saloni budu uređeni tematski po geografskim oblastima, a da se u drugom delu postave digitalne platforme i ekrani na kojima će biti emitovani filmovi o Srbiji.

Početkom prošle nedelje nekim muzejima su iz Predsedništva stigli dopisi sa informacijom da za potrebe ceremonije inauguracije iz svojih zbirki premeste u Palatu Srbije eksponate koji će reprezentovati nasleđe i tradiciju naše zemlje. Osim zadate teme, kriterijumi po kojima su birani eksponati bili su njihova vrednost i iskazivanje neke od aktuelnih poruka i ciljeva politike današnje Srbije i njenog predsednika. O ovom poslednjem će, između ostalog, govoriti legende eksponata. Na primer, slika Anastasa Bocarića Velika narodna skupština u Novom Sadu 1926 iz Gradskog muzeja Subotice svedoči o „Velikoj narodnoj skupštini na kojoj je 757 delegata Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Bačkoj, Banatu i Baranji donelo odluku o prisajedinjenju ovih krajeva Kraljevini Srbiji. Ovom odlukom hteo se naglasiti srpski karakter Vojvodine i želja predstavnika ove ideje da se u novu jugoslovensku državu stupi zajedno sa Srbijom. Karakteristično za ovu Skupštinu je da su na njoj, po prvi put na ovim prostorima, i žene imale pravo glasa.“

U Etnografskom muzeju, kaže za „Vreme“ direktorka Mirjana Menković, oformljen je „mali tim kako bi što bolje odgovorili na poziv Predsedništva da budemo deo inauguracije. Odlučili smo da tog dana, osim našeg kulturnog nasleđa, zvanicama predstavimo i kolekciju i delatnost Etnografskog muzeja, pa smo po tom kriterijumu birali eksponate koji će biti izloženi u Palati Srbija. Našu duhovnu kulturu predstavićemo guslama, simbolom usmene tradicije. Srpsku kuću i stanovanje dočaraćemo pirotskim ćilimarstvom, grnčarskim predmetima, kartama za vino iz 19. veka, i starim ključaonicama iz 18. veka, a kulturu odevanja – pojasevima sa Kosova i iz istočne i južne Srbije, zatim tepelucima, malim kapama ukrašenim biserima kao eksponatima građanskog odevanja, i kopčama za pojase, našim čuvenim paftama. Našu tradicionalnu socijalnu kulturu predstavićemo srpskom slavom koja je uvrštena na Uneskovu Listu, odnosno primercima iz veoma bogate muzejske zbirke obrednih hlebova. Kulturu privređivanja simbolično ćemo predstaviti preslicom, a iz naše vredne zbirke oružja izdvojili smo jatagan iz 19. veka sa drškom od slonovače i srebrnim koricama. Sve u svemu, ništa veliko – samo lepi i tačno izabrani eksponati koji će predstaviti suštinu našeg muzeja i naše kulturne tradicije.“

Istorijski muzej Srbije, kaže direktorka Dušica Bojić, „učestvuje kao jedna od institucija koje pomažu da se uredi prostor za predsednikovu inauguraciju. Daćemo eksponate koji oslikavaju priču o državnosti, onako kako je i dogovoreno sa timom koji organizuje ceremoniju. To je nekoliko odežda naših vladara, nekoliko portreta, i Strojimirov pečat kao simbol državnosti.“ Muzej grada Beograda će takođe svojim eksponatima učestvovati na ceremoniji. Predrag Đidić, kustos i PR, preneo je odluku kolega da detalje ne otkrivaju. Narodni muzej, prema rečima Lidije Ham Milovanović, PR-a muzeja, pružiće stručnu i organizacionu pomoć ali ne i eksponate.

Muzej Jugoslavije je „na revers dao ordenje koje je bilo izloženo u Predsedništvu Srbije povodom polaganje zakletve predsednika Aleksandra Vučića“, kaže Ana Radić, PR ovog muzeja, ali na ceremoniji inauguracije ne učestvuju zato što nisu ni pozvani. Ljiljana Miletić Abramović, direktorka Muzeja primenjene umetnosti, kaže da dopis od Predsedništva nisu dobili, pa pretpostavlja „da teme kojima se bavimo nisu odgovarale temi ceremonije.“

Muzej Vojvodine je zadužen da realizuje priču o Pokrajini. Komesar tog dela izložbe, Tijana Stanković Pešterac, kaže da je prvo dogovoreno da organizuju „veliku izložbu koja će biti održana ispred Palate Srbija. Trebalo je da izaberemo 50 najvrednijih eksponata koji će prezentovati kulturno blago Vojvodine, a onda nam je rečeno da ćemo izlagati u jednom od salona i to samo tri najvrednija predmeta. Odlučili smo se za dva rimska šlema iz četvrtog veka iz kolekcije našeg muzeja, i za sliku Anastasa Bocarića Velika narodna skupština u Novom Sadu 1926. iz Subotičkog muzeja (već pomenutu u tekstu). Da li će do inauguracije opet nešto biti promenjeno, videćemo.“

Sonja Ćirić
foto: etnografski muzej