Teret nepopularnih mera

Na osnovu paketa mera Narodne banke Srbije, od 1. decembra ove godine poslovne banke su dužne da sve potrošačke kredite koje odobravaju bez depozita od 20 odsto, na rok otplate kraći od pet godina, sa ratom manjom od 30 odsto od registrovanih primanja domaćinstva dužnika – klasifikuju kao „rizične plasmane“ (te za njih „rezervišu“ u svom potencijalu, odnosno imobilišu, znatno veća sredstva nego do sada). Od 1. decembra iduće godine (od kada banke više neće moći da eskontuju čekove koji ne dospevaju na naplatu u istom mesecu), praktično se ukida i ček kao instrument kratkoročnog kreditiranja (ček na poček).

Ove „antiinflacione mere“ obrazložene su naglim porastom obima potrošačkih kredita ove godine, koji, navodno, počinju dvostruko da nadmašuju nove kredite odobrene privredi (ma šta to značilo), što se ilustruje podatkom da je u septembru ove godine stanovništvu odobreno 4,4 milijarde dinara potrošačkih kredita, a „privredi“ 2,2 milijarde novih kredita. Pri tom, kod građana se trenutno nalazi oko 16 miliona još nerealizovanih čekova ili potencijalne 32 milijarde dinara tražnje, naspram već odobrenu oko 51 milijardu dinara potrošačkih kredita.

Iako su nam, naravno, ove mere bile povod za razgovor sa Radovanom Jelašićem, guvernerom NBS-a, intervju smo započeli nekim načelnim pitanjima koja se s tim u vezi nameću.

„VREME„: Gospodine guverneru, nekad smo ovde imali socijalizam sa poslovnim bankama kao kvazinezavisnim privrednim subjektima i pripadnike „radnog naroda“ kao kvazigrađane, pa su ta dva kvazisubjekta ulazila u navodno „ugovorni obligacioni odnos„, ali prema državnim odlukama o kreditnoj politici kojima je bilo određeno ko će kome koliko, kada i po kojim kamatama davati kredite, za koje namene, s kojim rokom otplate, s kojom dopuštenom veličinom administrativne zabrane na platu, itd. Da li se sada ovim paketom NBS–a, koji dosta rigidno zalazi u odnose banaka sa njihovim klijentima, vraćamo tamo gde smo već jednom bili (kada smo imali neugašenu hroničnu inflaciju, to jest stagflaciju), zato što danas na vlasti imamo, kako neki kažu, „ekspertski etatizam„?

RADOVAN JELAŠIĆ: Ne! Apsolutno ne! NBS radi upravo ono zbog čega je i osnovan – pokušava da putem tržišnih mehanizama (naglašavam – tržišnih) usmerava kreditnu aktivnost. Ali ne tako da naređuje kredite za izgradnju Sartida ili Zastave, da usmerava kredite za razvoj ove ili one privredne grane, kao što je to nekada bilo, nego da pravovremeno reaguje na makroekonomsku neravnotežu, da bi veći deo kreditnog potencijala podsticao privrednu aktivnost, a manji deo odlazio u puku potrošnju. Tokom tranzicije, u svim zemljama koje su je prošle, uočeno je kakve sve negativne efekte ima preveliko kreditiranje potrošnje u odnosu na kreditiranje proizvodnje, i mi smo dužni da preduzmemo korake za smanjivanje tih negativnih posledica.

Kao nekadašnji, a nadam se i budući bankar, ja znam da banke nisu socijalne institucije i da one potrošačke kredite daju zato što na njima imaju veću zaradu – i da su zato, u poslednjih godinu dana, sto posto povećale kreditiranje stanovništva. Dakle, one te kredite građanima daju ne zbog toga što su opterećene brigom za socijalno staranje, već što tu ostvaruju veći profit nego kada kreditiraju privredne jedinice, koje se na domaćem tržištu nalaze pod sve većim konkurentskim pritiskom, pa najveći broj tih preduzeća ima problem sa likvidnošću. Pri tom je broj naših uspešnih preduzeća koja mogu da vraćaju kredite limitiran, a konkurencija među bankama je velika, pa ako kod tih preduzeća dobijete maržu od dva odsto – već ste dobro prošli. Na drugoj strani, ako dajete potrošačke kredite, i dan-danas možete lako da zaradite i maržu od deset odsto, a ponekad i veću.

Ja zbog toga ne zameram poslovnim bankama što se okreću građanima, ali zbog trenda upotrebe kreditnog potencijala – moram da brinem kao guverner NBS-a. U stvari, svi moramo da brinemo o sudbini naše privrede, koja mora doći do investicija, da bi građanin potrošač sutra imao gde da radi i zarađuje kako bi otplatio svoj potrošački kredit. Jer, privredni rast ne stvaraju potrošački krediti.

Koliko ja poznajem situaciju u normalnim zemljama, svako povećanje kreditne aktivnosti, bilo na strani potrošnje bilo na strani proizvodnje, povećava privrednu aktivnost, privrednu živost. Uostalom, još nas je Marks učio da je i proizvodnja zapravo potrošnja, pa se u suštini uvek kreditira potrošnja. Dakle, ako vi banke ovde indirektno terate da daju kredite privredi, one vam mogu reći: nemamo kome da damo te kredite. Oni koji ih traže nisu u stanju da ih vraćaju, a oni koji su to u stanju, kako i sami kažete, malobrojni su. Uostalom, i kada date kredite preduzećima – u mnogima se oni koriste upravo da bi bile podeljene plate, dakle opet kreditirate potrošnju (bez pokrića). Šta doista obezbeđuje NBS kada se trudi da za privredu obezbedi prostor u kreditnom potencijalu poslovnih banaka?

Ja znam da putem ovih mera ne mogu da za 180 stepeni preokrenem jednu privredu, ali ipak mogu da utičem da izmenim pravac.

Ma koliko je „razlikovanje“ ponude na tržištu na domaću i stranu robu suprotno jednom doista liberalnom tržišnom modelu, ja moram da primetim da znatan deo potrošačkih kredita koji se sada odobravaju odlazi na kupovinu uvozne robe. Naravno da guverner nije dužan da odgovara na pitanje zašto nema dovoljno domaće robe na našem tržištu, a naročito krupnijih potrošnih dobara koja su proizvedena u domaćim pogonima, jer to je pitanje privatizacije, investicija, vlade itd. No, meni dolaze cehovi rasta trgovinskog deficita u razmeni sa inostranstvom, pa otuda i o tome moram da vodim računa. Postavlja se, zapravo, pitanje dokle stalan rast tog deficita može da ide, dokle uvoz može da raste po godišnjim stopama od oko 30 odsto, a izvoz po stopi upola manjoj.

Svakako da Narodna banka, koja je na kraju lanca problema koji naduvavaju trgovinski deficit, ne može da rešava probleme realnog sektora, posebno probleme u izvozu, ali je dužna da nešto učini da se problemi finansiranja „uvozne potrošnje“ ublaže. Ponavljam, i taj kurs naše spoljne trgovine nameće nam pitanje gde će naši građani sutra da zarađuju za život i za otplatu kredita koje sada uzimaju.

Ako se vratimo na te potrošačke kredite, da dodatno razjasnim logiku poslovnih banaka. One tu prvo posmatraju trend porasta realnih zarada u Srbiji. Imali smo 2001. godine oko 14 odsto porasta realnih zarada stanovništva, 2002. godine 44 odsto, 2003. godine 14 odsto, a i ove godine imaćemo realni porast zarada veći od rasta produktivnosti. Dakle, banke smatraju da ćemo i iduće godine imati realni rast zarada, pa i u onim potonjim godinama (pogotovo). No, mislim da ta projekcija nije potpuno sigurna. Mi u NBS-u, dozvolite, imamo nešto više informacija, a te informacije upućuju na zaključke o tome šta će se kod realnih zarada dešavati 2005. godine, posle ubrzanja restrukturiranja, sa budžetom sa smanjenim deficitom, itd. Te informacije nas upozoravaju da za poslovne banke potrošački krediti neće biti toliko sigurni koliko možda one smatraju i zbog toga mi tražimo da ih one klasifikuju kao rizične, ako ne ispunjavaju određene uslove. Naročito zbog toga što su mnogi potrošački krediti koje danas odobravaju banke, krediti sa deviznom klauzulom, što ranije nije bio slučaj.

Dakle, ti krediti se odobravaju potrošačima koji načelno nemaju deviznu zaradu. Pa ako navala potrošačkih kredita pokrene cene naviše, pokrene inflaciju, koja naravno obezvređuje zarade i devalvira kupovnu snagu domaće valute, postavlja se pitanje kako će korisnici kredita podnositi otplate zaštićene deviznom klauzulom i znatnom kamatom.

Nije sporno da se banke koje šakom i kapom daju kredite građanima mogu naći u teškoćama, ali, da li je dužnost NBS–a da, umesto njih samih, pazi da baš nijedna od tih banaka ne propadne? Uostalom, nije baš veselo ako kredit građaninu, danas najsigurniji bankarski plasman, NBS smatra rizičnim, gledajući u budućnost. Zar banke nemaju svoje procene o budućnosti. Možda one tipuju da će restrukturiranje ponovo biti odloženo, jer se taj bolni proces obično ne zaoštrava u, eventualno, izbornoj godini. Pa zašto ih onda sprečavate da zarade na stanovništvu?

Banke razmišljaju na kraće rokove, ja po službenoj dužnosti razmišljam na duže rokove. Znam da banke nisu ovde da podržavaju makroekonomsku stabilnost i razvoj Srbije, nego da zarade pare. Ali ja sam tu da bar ono što je u moći NBS-a preduzmem zarad te stabilnosti.

Insistiram na tome da NBS ne treba da brine da li će neka banka u privatnom vlasništvu propasti zato što je dala previše kredita građanstvu. Ne krije li se u ovom paketu mera NBS–a ipak briga da ne propadnu banke u državnom vlasništvu, da im padne cena pre privatizacije?

Mi analiziramo položaj poslovnih banaka generalno i ne ulazimo u to kako profitiraju banke sa državnim, a kako banke sa privatnim kapitalom. Dakle, sve poslovne banke tretiramo jednako, što je i osnovni postulat tržišnog modela. Pogledajte, na primer, instrument obavezne rezerve. Kada ja povisim stopu obavezne rezerve, onda procentualno „izvadim iz džepa“ poslovnih banaka određena sredstva – i to svih njih, za isti procenat. Na stranu što je i ta „obavezna rezerva“ jedan rigidan isntrument, ali još nismo u poziciji da isti cilj postižemo doista tržišnim instrumentima.

Na Narodnu banku je, izgleda, natovareno mnogo toga što ona jednostavno ne može da ostvari?

Mi to znamo. Evo da kažem – ne može NBS sam da povećava izvoz putem kursa i smanjuje potrošnju putem kreditnih smernica. Istina, mi smo tu gde smo danas, ali probleme realnog sektora privrede u suštini mi ne možemo sami da rešimo, to nije uloga Narodne banke, niti bilo koje centralne banke. Ne može rep da maše psom, već pas može da maše repom.

Svi koji su bili odgovorni za ekonomsku politiku treba da se pogledaju u ogledalo i zapitaju šta je njihova odgovornost, šta su oni učinili, a ne samo da gledaju prema NBS-u kada se pokrene inflacija. Ne precenjuje ili ne potcenjuje NBS dinar, njegova sudbina zavisi od niza drugih prethodnih odluka.

Pošto nisam bezobrazan novinar, neću vas pitati šta je politički bezbolnije – ukidati ček na poček, na primer, ili poslati Mladića u Hag.

To su različite stvari. Možda ih, na kraju krajeva, povezuje samo procena političkih rizika u Srbiji koja zanima investitore u našu zemlju, a od njih zavise naša radna mesta.

Kad smo kod čeka, to jest kod čeka na poček, hteo bih da primetim da vi sada ukidate prvi instrument ekonomske slobode koji se pojavio u Srbiji pri kraju socijalizma. Naši ljudi ga bar tako doživljavaju, jer sa čekom na poček vi ste prvi put mogli svoju današnju i buduću zaradu da trošite kako hoćete, mimo formulara i komesara. Da li su čekovi doista toliko opasni, ako se kontroliše da li su stvarno pokriveni depozitom, kada dospeju za plaćanje?

I naš ček je bio regulisan zakonom koji je u stvari prepisao rešenja o čeku iz nemačkog zakona donetog još 1933. godine – i on je definisan kao instrument plaćanja, a ne kao kreditni instrument – pa se on mora isplatiti čim se podnese na naplatu. To jest, on se može, odnosno mora odmah eskontovati (unovčiti) kod izdavaoca, bez obzira na to što na njemu pišu neki budući datumi. A izdavalac čeka, to je problem, nije potrošač koji je upisivao datume, nego njegova banka. Trgovci vam uzmu 10–15 čekova, kažu vam da upišete neke buduće datume, a oni ih sutra sve zajedno unovče kod banke, jer je ona zapravo dužnik po tom čeku bez obzira na datume. Datumi su samo obaveza za banku prema potrošaču. Zbog svega toga poslovne banke nemaju kontrolu, to jest nemaju sigurnost da će pokriti čekove koje njeni klijenti potpisuju.

Rečju, da je kod čeka direktni dužnik potrošač koji ga potpisuje i pušta u promet – niko ga ne bi eskontovao, pa sledstveno ni primao, osim kada bi imao mogućnost da promptno proveri platežnu snagu davaoca čeka. Slično kao u Americi ček izdaje onaj koji ga potpisuje, pa od imena zavisi i eskontovanje.

Ponavljam, trgovci koji uzimaju robu od dobavljača sa rokom plaćanja i do 120 dana, unovčavaju čekove odmah čim za njih prodaju tu robu, mada kažu da je daju na odloženo, i zbog toga je ona nešto skuplja od robe za gotovinu. Dakle, ne treba mnogo plakati zbog trgovaca koji će izgubiti ovaj instrument kreditiranja.

Druga stvar je kada imate platnu ili kreditnu karticu. Tu je potrošač odmah i dužnik, a obaveze po kreditnim karticama regulišu se po bankarskim pravilima koja klijent prihvata uzimanjem te kartice.

Narodna banka je pod vašim rukovodstvom ipak i ove godine održala izvesnu unutrašnju stabilnost, uprkos pojačanoj fluktuaciji kursa dinara – ako inflacionu stopu od oko 11–12 odsto ipak ne smatramo dramatičnom. Sada ste usmereni na nepopularne pripreme za iduću godinu. Na drugoj strani, stiče se utisak da imamo izvesno usporenje oko daljeg sređivanja našeg bankarskog sektora, a stalno se govori da za dalju privatizaciju ima mnogo zainteresovanih. Šta je tu problem i da li i kod banaka ima sumnjivih dokapitalizacija?

Nama je zapalo dosta nepopularnih poteza, tu se slažem.

Prvo, kad je reč o privatizaciji hoću da izvestim da su nam, posle prodaje Eksim banke (koju je kupila HVB banka), prošle nedelje podnete dve obavezujuće ponude za kupovinu JU banke – od OTP i Alfa banke (dakle, jedna mađarska i jedna grčka banka). Te se ponude sada analiziraju u Agenciji za sanaciju banaka i uskoro (do kraja ove ili početkom iduće godine) biće doneta odluka o tome sa kojom će od ove dve banke početi konkretni pregovori. U toku je priprema i za prodaju Novosadske, Kontinental banke, Panonske, Vojvođanske itd. No, u svim tim poslovima Agencija za sanaciju radi po osnovu ovlašćenja Vlade Srbije i za račun države, a uloga NBS-a je da proceni da li zainteresovane banke koje hoće da preuzmu neku banku ispunjavaju sve uslove, da li su ozbiljne, dobrostojeće banke itd.

Što se tiče dokapitalizacija, tu ima interesantnih pokazatelja. Na primer, iako je rašireno mišljenje da su kod mnogih malih banaka većinski vlasnici preko dokapitalizacija postali domaći subjekti – vidi se da to nije slučaj, već da su to postali strani subjekti. To svako može uočiti i na našem sajtu.

Dakle, niko ne može da kaže da mi naš bankarski sektor sada prevodimo u ruke stranih vlasnika – jer je on već u mnogim slučajevima u rukama stranih ulagača (takvu situaciju smo zatekli). Mi smo, naravno, te vlasnike naših banaka direktno izvestili o tome kako se dokapitalizacija mora odvijati, šta od njih zahtevamo u pogledu današnjeg i budućeg poslovanja – i mnogi su zbog toga bili iznenađeni, kao da mi tražimo nešto što ne traže sve centralne banke u svim zemljama.

Primetili smo kod dokapitalizacija neke očigledne manevre, one koji nisu protiv zakona, ali su protiv normalnih bankarskih pravila i iskustava. Na primer, većinu dokapitalizacija izvode firme koje su osnovane sa dolar-dva kapitala, tek pre nekoliko meseci, pa se na njihove račune odjednom sruči milion-dva evra. Sa tim parama kupuju akcije naših banaka, a posle te kupovine ne izvode bilo kakvu drugu transakciju (očito su i osnovane samo za jednu operaciju). Tu moramo da budemo oprezni, jer te firme „filtriraju“ poreklo kapitala, to jest ne znate ko je „kreditirao“ firmu koja obavlja dokapitalizaciju (da kažem uprošćeno). Zatim, pošto smo uveli odredbu da jedan vlasnik može imati samo 15 odsto vlasništva nad kapitalom banke, sada gotovo očevidno imate „grupe“ navodno više pojedinačnih vlasnika (sedmoricu-osmoricu) od po 15 odsto, koje dominiraju u vlasništvu.

Oko vlasničke strukture u našim bankama biće još mnogo priče, ali mi moramo da razbistrimo situaciju do usvajanja zakona o osiguranju depozita, koji će verovatno proći skupštinsku proceduru do polovine sledeće godine.

Na kraju ovog razgovora dozvolite još nekoliko „kratkih pitanja„. Narod uvek interesuje da li se država sada zadužuje kod Narodne banke?

Ove godine se nije zaduživala, a neće se ni zaduživati. Nas u svetskim institucijama čekaju određene pare, ali prethodno moramo, ako treba i zajedničkim snagama (Vlada i mi), da poguramo da se neke stvari urade kako bismo došli do tih para. Ako tamo imate pare koje vas čekaju, zašto onda da se zadužujute kod NBS-a, to jest da štampate pare.

Šta je sa sporazumom sa Londonskim klubom, kada će se videti efekti?

Na osnovu zaključenog Memoranduma o razumevanju, sada se sakupljaju saglasnosti poverilaca (taj posao je urađen 95 odsto), naš ulog je isplaćen, tako da se zamena starih dugova u nove obveznice može očekivati početkom iduće godine. No, Londonski sporazum, sa pratećim proglašavanjem našeg kreditnog rejtinga, već daje mnoge dobre efekte. Na primer, onaj koji je pre tri godine za staru deviznu štednju koja dospeva 2016. godine za 100 evra potraživanja dobijao 16-17 evra u efektivi, sada dobija 50 evra.

Kakvo je stanje deviznih rezervi NBS–a?

Uprkos tome što ćemo ove godine imati trgovinski deficit od oko 6,5 milijardi dolara (koji uvećava nagla ekspanzija uvoza uoči uvođenja PDV-a u naš sistem); uprkos tome što smo ove godine bili „neto poverilac“ prema inostranstvu (više smo obaveza platili nego što smo dobili novih kredita); uprkos tome što smo isplatili dosad rekordan godišnji iznos obaveza po staroj štednji (210 miliona evra); uprkos tome što nismo imali velik priliv po osnovu privatizacije, a istovremeno su devize bile svakom raspoložive na deviznom tržištu – očuvali smo stabilne rezerve i godinu ćemo završiti sa oko četiri milijarde dolara (još 800 miliona je kod poslovnih banaka).

Na kraju moram da vam postavim pitanje koje je „u modi„. Da li kao guverner osećate neki direkltan politički pritisak, od stranačkih kolega ili drugih političkih i nekih drugih centara moći?

Želim da naglasim da me iz Vlade ni povodom mera oko potrošačkih kredita ni povodom čeka niko nije zvao ni pre odluke (da utiče) niti posle (da se žali). Uostalom, ja ću ovde biti samo dok mogu samostalno da radim u okviru ovlašćenja koja imam.